Književne novine
"не заблуде и
ПОЗОРИШТЕ
РАЗМИШЉАЊА
У очекивању последње представе у овогодишњој позоришној сезони пој
ПОЗОРИШТА очекују од критике, да бу- ; Лепо |
демо искрени, само речи похвале. је кад се у публици учвршћује љубав према свему што се збива на сцени, ствара у јавности илузија о задовољству сопственим радом, бирају најбоље представе и театарске, могућности изједначавају са те кућом продукцијом. Али — да ли нас тај
конформизам чини заиста задовољним 0-
ним што се видело током сезоне2 Биланси које обично правимо нису потребни позориштима. Свако живи свој жи вот, има одређене навике, предрасуде, амбиције, однос према другима и свако је, изгледа, себи довољан. Можда би то било и у реду — да креативна активност позоришта не почива управо на потребама свих нас у гледалишту „који позоришту прилазимо као своме животу и његовим потребама. Задовољство није само у при-
јатно проведеним часовима него и сазна-
њу да управо кроз сценску илузију откривамо у себи истину и суочавамо се са смислом који стално тражи нове могућ ности, слободније деловање, превазилажење постигнутих успеха и непрекидни. дијалог између нас самих и света у коме живимо. Тиме се врло једноставно утврђује какво нам је позориште потребно. Из те перспективе — сећање на неке минуде до гађаје толико је избледело да је узалудан и напор којим би их требало извући из заборава и изнова коментарисати, Таквих премијера је ове сезоне, на нашу велику жалост, било на свим позорницама.
Да ли имамо много или мало премијера то је питање релативно, али је сасвим извесно да је недовољно остварења трајнијег значења. Доста смо препуштени самозадовољству и рутинској стихији и то је један од суштинских разлота што се споро развијамо и тешко мењамо. Још пре двадесет или чак десет година у појединим кућама осећао се критички дух и инсистирало на строжијим унутарњим мерилима. Ханас је та општа брига о представама скоро замрла и само у изузетним трену цима сви уметници учествују у анализи и проценама представа које се играју на ма тичним спенама. Све је подједнако добро или није рђаво, а пропатанда не прати са мо представе које су намењене широј публици, па није редак случај да се вештачки одржавају у животу и оне за које свако зна да су чисти промашаји или заблуде. Сви смо у томе саучесници, критеријума више нико нема и зато су често премијере врло непријатне — куртоазни смо до претеривања и публика интензитетом аплаџдира заиста вредним представа ма и очигледно безначајним.
Позоришна естетика већ одавно не инсистира на поређењу ансамбала и унификацији израза. Уместо трагања за нај
бољима, далеко је занимљивије колико сва
ко појединачно следи своје уметничке про граме и циљеве, успева да афирмише гаутентичност игре, богати се новим изражајним вредностима и кроз непоновљивост сценских метафора доприноси општој афирмацији модерног театра. Свака права и оригинална или слободна форма је при хватљива и више од тога — драгоцена. АХи, то је већ критеријум под који се не моту подвести разне импровизације, произ вољности и рецидиви иживљених форми. Наша ситуација је много прозаичнија једна добра, па неколико осредњих прел: става и тако у круг, па није ни чудо што смо врло хетерогени и конфузни и без пра вог уметничког идентитета. Ми.
Народно позориште се враћа својој традицији и шаренилу: после неколико амбициозних и неочекивано свежих и смелих подухвата опет се препушта литерарним ауџтањима и колебањима између класичне и савремене драматургије. Више је ипак старих текстова, а савремена страна амтература је скоро потпуно запостављена.
У Југословенском драмском позоришту нису имали среће протеклих месеци. За њих је то један прелазни период у коме се радило више о механичком континуитету него серији амбициозних пројеката. Па ипак, између тих бескрвних и осред: њих представа нашли су снаге да се упусте и у један лабораторијски експерименат већих димензија уз сву неизвесност и ризик од неуспеха. Све што су чинили било је испод могућности ансамбла и до те мере скромно да из поштовања према ансам блу не би требало ни подсећати се неких премијера. Све наде су зато и везане за наредну сезону. 5
градско позориште му јерез дирала унутарња криза из које. крају, после петнаест година насилног за: једништва, опет изродила, два позоришта. Њихова будућност, уз најлепше жеље је сасвим неизвесна. Сцена на Црвеном кре ту имала је историјску шансу да се пре твори у толико жељени театар националне драме. Овогодишњи успеси са домаћим текстовима представљали су у том погледу реално ох ње, али очигледно није бидо снага које би се упустиле храбро у ства ање новог позоришта, тако да је прихванен повратак на стари назив: Београдско драмско. . у
Занимљиве појаве догађају се У Атељеу 212 и то у домену репер а и саме игре. Овај, тренутно у свету најпознатији
и најтраженији југословенски ансамбл, и:
ешно превазилази своје сопствеПе нео постаје амбициозан савремени театар. Мспеси нису изостали и уз мало више одлучности и антажовања може да се постигне још много. . Видан напор да се одржи континуитет деловања и освежи програм, примећен је и у позоришту „Бошко Буха".
КАИЖЕВНЕНОВИНЕ
СА ИЗАОЖБЕ У САЛОНУ МУЗЕЈА САВРЕМЕНЕ УМЕТНОСТИ
цијатива, мада у јавност недовољно при: метних, било је и у Малом позоришту.
Ако већ нема великих и незаборавних представа и посебних узбуђења у појединим кућама, ипак, позоришни живот нашег главног града добија једну димензију која се не може прећутати: Битеф, излази из кризе, затим долазе гостовања не колнко чувелих ансамбала, више успедих представа у извођењу позоришта из готово свих наших великих центара и представљање професионалних позоришта из наше Републике. То је публици омогућило увид у позоришни живот целе земље и суочило нас са уверењем да би чак програмски требало подстицати ово непрекидно комуницирање разних идеја, вредности и мо. гућности самог израза. Богатимо се тако, постајемо ближи једни другима и оснажујемо веровање у властите снаге,
Владимир Чоков
Све је невероватно кратко било ко сан прошло и све је неповратно отишло зашло говори се каже Да ли је баш тако да ли баш све пролази н ништа не остаје ништа од оног што зби се јуче зби се данас> Ја мислим и да и не не мине све Јер често. се:то прошло прошло је. све
ојер се дешава и друк шаје и 06. тоа
да оно што прође и даље живи живи.
и да то исто у неповрат пошко отишло
у срцу присутно. још ко мртво тиња. ко ватра што.под пепелом гори
И онда се у неверици и сам ко збуњен
питаш како и шта2 | Заиста видиш мада ти се непојмљиво ко немогуће чудом
чини дешава се и необично сасвим ' да пошто све прође све 'оде како се то мудро каже говори оно још јаче ко звезда нагло зашла на небу сриа ч даље живи светли
ЧОВЕКОВО ВРЕМЕ
На мут живота када кренеш мислиш о времена биће биће за једно биће за друго Идеш путујеш зестанеш и себи кажеш времена да стигнем имам И даље корачаш и не знаш ни сам тачно колико је до циља али се тешиш нека времена има свакако ; ћу до њета стићи И опет идеш делаш идеш и певушиш без бриге ведар јер времена још има има има Али мада се каже време је вечно свако ипак време своје неосетно троши И нестаје та за тебе за њета и за нас. редом одлази не стоји И ево већ си на пола пута у лето | битисања. ступаш улазиш У јул и август узраста зрела | И даље говориш нека времена још има а циљ још досегнуо ниси ниси ни тако 5 далеко И онда почињеш да журиш журиш |
| журиш јер времена има и нема јер време лудо пролази време лети већ ј забринуто велиш Ускоро ево и јесен и прве власи беле "оглашене а лишће пада пада и наде жеље ко да се · губе
и јесен затим права
За њом иза бреза с децембром зима вреба
и дани твоји ко неки коњи стрмоглавце у галопу лете
и времена је све мање
и времена је све више
јер ноћи бивају дуже нижу се дани краћи
јер најзад скоро и немаш на шта
време своје да убијаш да трошиш
Још живиш живиш и делаш твориш
али | у ;
ко негда више не стрепиш ка циљу
ка врху плавом на месечини не жудиш не враћаш се У „зору
Ко звезда нагло зашла
ОСТРВО НЕМИРА
ешава |
. живи |
'једноћ дана лепог
_и режање љуто свих шакала злобе
удаљеном |
— ГАБРИЈЕЛ СТУПИЦА; ФАОРА
Конвенционално гледано — било је заиста много представа. На основу тога, може неко и да сезону прогласи изузетно успелом и сасвим задовољавајућом. Тиме се ништа битно неће променити, јер сви ми и у театру и око њега тачно знамо какво је реално стање. Могућности су нам неизмерно веће него што их користимо и зато непрекидно апелујемо на присебност духа и већу ангажованост у овој „нашој реалности. Задовољити се минималним и постигнутим не значи бити срећан, а још мање окренут будућности. Ничег истински новог и изузетног није било иако Аобро знамо да је позориште само оно што смо у стању од њега у сваком тренуту да стварамо и пројектујемо у нова ви-
ења.
Петар Волк
И вај што дани стижу мину све мање о лепом сањаш Пред тобом ништа ништа за тобом видиш све је времена одсад имаш имаш на претек зато
прву туре епрувете ин но. се, у нас о острву, каже. то острво мира острво. тишине или пак и спаса оаза сред пустиње жарке непрегледне ко.аждаја љуте чељустима жеђи што све живо плаши Као. симбол знамен још осаме важи острво на води времена живота
Али иста нису ни острва свуда.
ни сва мирна оазе спокоја утешне
ко ни ово мало на коме се наћох
ко из света прогнан,
острво што тако на оно из срца. новоникло личи |
што само за спокој нити за мир не зна, И ово ко сиољно по коме сам тазим све. немира зебре. уплашене крије
што пољаном јуре спотичу се скачу јуче. ко и данас
од јутра до мрака ко сред џунгле праве и тде. и шакали злобе људске беде.
ко однекуд пали у мене продрли
да ме свег изнутра раздиру немили крвожедни реже
И чују се уз то и лавови бола
како из свег гласа стравична дубока урличу на пустош ко робови глади
И уместо. гласа птица умиљата
са острва срца ко с острва јаве
ја немира галоп слушам из даљине одјек трке људе ко из те близине
душмански што моје уједају срце И ремете мир мој још, урлици лава бола што не мине
сви урлици скупа што мод плаштом мира. желе да се нађу да битишу скрито Но једино мира на острву срца
ни спокоја. нема
већ та вали општег свестраног немира даноноћно немо запљускују плаве
Ж
ВЛАДИМИР ЧОКОВ живи и ради у Те. мишвару (Румунија). Рођен је 27. јануара. 1920. године у Сараволи у Тимишкој жупанији у румунском Банату. Као писац дебитовао је 1943. године. Досад је објавио десет збирки песама на српско. хрватском језику: „Песме“ (1953), „Изабрани | стихови" (1956), „Сутра је траззник“ – (1957), „Шрвене радости" (1960), „Под чистим небом“ (1962), _„Лишће на ветру“ (1966), „Лирска путовања" (1968), „Ужорак са самим собом" (1970), „Позиви светлости" (1973) и „Бели 'немири“ (1974), Објављене су му и две збир. ке песама на румунском језику: „Стихо. ви!" (1964). и „Поеме безазлености" (1972). Превођен је и на мађарски и немачки језик. Сарадник је многих румунских листова и часописа. Главни је уредник ча“ сописа. „Књижевни. живот“, који на српскохрватском језику излази у Темишвару као издање Савеза књижевника СР муније. За збирку „Укорак са'самим со. бом" добио је награду · Савеза: књижевни“ ка: СР Румуније.
.
ЛИКОВНА УМЕТНОСТ
ПРИМАРНИ ЗНАЧАЈ ПРЕДМЕТНОГ СВЕТА
Габријел Ступица: Слике,
Салон Музеја савремене уметности, Београд
ГАБРИЈЕЛ СТУПИЦА, један од најпознатијих и најпризнатијих словеначких (и јутословенских) сликара, представио се љубитељима. ликовне уметности Београда из-. бором својих слика насталих од 1965. до данас. ; |
Говорити у овом тренутку о његовом. сликарству доста је поучно: то значи пре свега говорити о константи која, упркос! промелама, задржава изузетно висок ниво квалитета, значи говорити о поштењу осећања, о сигурности израза, доследности матичној инспирацији, перманентно актуелности. Али и о отворености дела које има једну матицу, безмало један инспиративни модел али више прилазних путева, више могућности прихватања,
Када је превише од двадесет тодина писао предговор за монографију Габријела Ступице, словеначки историчар и критичар уметности Луц Менаше морао је не само да тумачи нето на известан начин и да брани ово сликарство, не пред неким друштвеним отпорима већ пред одређеном КАИМОМ и схватањем улоге слике по сликарства. У ствари, била је аполотија и тумачење сликарства које је ишло испрел' свог времена, у нашим условима, које је превазилазило време. Лупц Менаше је пи сао: „Мало је међу напттим сликарима до Аругог светског рата било оних који су могли да технички и формално стварају тако „реалистичне“ и „верне“ портрете као Стотица. Данас (1956), тешко бисмо нашли “ југословенском сликарству мајстора коит би сличном експоесивном снагом преображавао свој модел“. а
То „преображавање модела" у. ствари је почетак процеса који Ступичину слику гтводи у аутономију, који је ослобађа ОА виђеног да би постала функција осећања истине а не слика истине. Тај процес не би се могао једноставно назвати редукцијом, свођењем природног елемента на знак пити би се тај процес могао подвести ПОД канон апстрактног вредновања дела. Ступица се никада није ослободио стварности, видљиве, препознатљиве стварности, предметног света своје околине, он увек Од ње или из ње полази, за њом трата “ пропесу преображаја вићђеног у сачку. Он је један од ретких сликара који се по неколико пута, у једном дужем времснском периоду, враћа једном истом мотиву, једном истом моделу (портрет, аутопортрет), који свој контакт са предметом не исцопљује једним виђењем, чак ни једном визијом. Судбина слике зависи од снаге прожимања матичне свести и света који модел као. свој садржај носи. Тај спепифични однос стваралачке свести према предмету којим се инспирише има јаку психолошку _ међузависност. Зато је „по правилу човек, човек једног времена, једног искуства и једне психологије, стална преокупација овог сликара. Када је. још пре рата, сликао портрете ослањајући се на најбоље“ традиције класичног европског реализма („Аутопортрет с пријатељем“), није то било „тражење сличности већ стварање израза којим се исказује стање и садржај свести у синтези — слици. Такав је и онај чувени портрет песника Отона Жупанчича из 1948, у којем је сажета та двострука истина: истина модела (портрета) и истина слике, опет у син тези, као јелино мотућем облику егзистенције дела. Мсто тако и онај познати „Атеље“ из 1958, који је формално на ивици апстрактног, сликан лако, прозирно, у нестварном распореду елемената на плавом Фону, није никаква „друга реалност, свести, већ истина свести у музикалној, симфоничној композицији, Такви су м његови чудесни колажи — потпуно одрицање од тролимензионалнот, поверење у површтину и сплет линија којима се дешава чудо преображаја.
Свет предметног за Ступицу има тако примарни значај: за његову естетику меБутим, објективно постојеће није и граница објективне вредности слике. На неки чудесан, недокучив начин Ступица и љулску фигуру и мртву природу тако виртуозно преображава у средство да се често питамо где престаје стварност а почиње поезија и где су у суштини прави извори слике. Предчет је увек присутан, он је ту, у свом препознатљивом облику или алузији, али шта је остало Од његовог бића у егзистенцији пре егзистенције на слициг Тако је питање односа облика слике и дика елемената од којих је слика грађена једно од првих с којима се сусрећемо у додиру са светом Ступичине инспирације. Срето Бошњак