Književne novine
ЈУБИЛЕЈИ |.
„МАЛА ФАОРАМИ“ У БЕОГРАДУ | Шта је споменик културе
Пригодом осамдесете обљетнице живота
Иве Тијардовића
ИВО Тијардовић, најпознатији хрватски и југославенски оперетни складатељ, имао је великог. успјеха и у Београду.
· МУ казалишној сезони 1925/26. на позорници ресторана „Клериџ" (Сјапасе) изведена је Тијардовићева оперетна персифлажа на ратне богаташе под насловом „Пјеро Ило" (Рлеггог По). Представу је режирао Бука Трбуховић, који је наступио и у насловној улози. У осталим улогама су судјеловали: Блаженка Каталинић, Злата Трбуховић и др.
Дне 2. ТУ 1936. први пут је.
Дана премијера „Мале Флорами" (Маја Н!огатуе), и то у сали Коларац под покровитељством Удружења југославенских | музичких аутора и одбора београдских дана. Режисер је био Славко Миџор (рођен у Сплиту) који је играо и улогу шјор Бепа. Сам Тијардовић је био сценограф, костимограф, кореограф и диритент. „Политика" је донијела краћу биљешку о тој премијери. На крају биљешке писало је: „Ова премијера претставља највећу атракцију овогодишње сезоне уз лични наступ најпопуларнијег југословенског музичара Иве ТијарАовића". Оперета је освојила београдско опћинство које је на премијери и касније заузело сва мјеста у гледалишту. Исти лист у броју од 4. ТУ 1936. најављује гостовање Ураиде Комаровске у насловној улози. Исте године Београђани су извели оперету и у Новом Саду и у још неким околним мјестима.
Београдски дневник „Правда" у броју од 4. ТУ 1936. донио је опширнији осврт на премијеру најпознатије Тијардовићеве оперете, Написао га је Бранко Драгутиновић, који ће послије рата у два наврата, писати о „Малој Флорами" у „Политици“, На почетку осврта у „Правди" угледни београдски глазбени критик изријеком каже да, према његову мишљењу, „оперета није потребна". Па ипак у осврту је написао и ово: „Шлагери из „Мале Флорами', нарочито они који се ослањају на далматински фолклор, постали су својина широких народних слојева у приморским крајевима. Ми у томе видимо ако не високу, уметничку вредност, а
оно извесну виталност ове музике". За интерпреткињу насловне
уаоте на београдској премијери критик „Правде" каже: „Г-ђа Каталинић је певала насловну партију са великим певачко-техничким ·недостацима, али на извесним местима врло музикално (шлагер „Далеко је Сплит.) иу целини глумачки врло изразито". Мноти и не знају да је призната београдска драмска глумица Блаженка Каталинић наступала и у оперетама. Она је у оперетама пјевала већ у Сплиту, у којему је започела своју глумачку каријеру и у којему је завршила глумачку школу. Драгутиновић је такође похвалио „одличну оперетску рутинерку гђу Берковић (Мис Ивлајн)".
Друга постава „Мале Флорами" у сали Коларац и на отвореном у Клериџу била је у оквиру глазбеног казалишта Јована Србуља, који је и диригирао. Судјеловали су Злата Трбуховић, Мица Шекулин, Бука Трбуховић, Мика Миловановић, Емил Кутијаро и други.
Ане 8. Т 1954. била је прва послијератна премијера Тијардовићеве оперете у данашњем Београдском позоришту. Насловну улогу играла је Жељка Рајнер, која је била увјерљивија у ведрим, веселим моментима првога, него у сентименталним изљевима Аругога чина. Тако је писао Бранко Драгутиновић, овога пута у „Политици" од 13. Т 1954, под шифром Б.М.Д. Казао је и то да је редатељ Славко Миџор поста-' вио комад у опробаном шаблону, без велике фантазије, али доста живо и забавно.
За Бокицу Милаковића, којег Драгутиновић назива „даровити комичар“, стоји да је осцилирао између спонтане и тражене комике. Жељка Рајнер и Бокица Милаковић постали су од тада незаборавни као Флорами и шјор Бепо, и одиграли су те улоге више од двије стотине пута. „Политикин" критик похвалио је диритента Борислава Пашћана и ре дара Миливоја Крстића, који је дао „једну студиозну комичну епизоду". цео година касније (5. ХТ 1964) била је друга послијератна премијера најпознатије југославенске оперете. Редатељ Бокица
КОИНЕВНЕНОВИНЕ
4
Милаковић радио је „по рецептима опробаних оперетских шаблона", како сматра Бранко Драгутиновић у „Политици“ од 7. ХТ 1964. У насловној улози, каже исти критик, истицала се Жељка Рајнер „субретским шармом, музикалношћу и вокалном културом". За Милаковића (шјор Бепо) каже да је био „стални аниматор представе" и главни забављач публике. Као по неком ритму, сваких десет година „Флорами" доживи премијеру у главном граду СФРЈ. Најприје је била година 1954, затим 1964, те коначно 5. М 1974. Редатељ нове премијере је опет Бокица Милаковић, који је м једини _ послијератни београдски шјор Бепо. Нисам био на премијери тодине 1954. на којој је Дра-
· гутиновић записао да се Милако-
вић борио с дијалекатским нагласком и психолошки врло често излазио из оквира типично сплитског менталитета. Међутим, не могу казати да би се споменута опаска могла односити и на игру коју је Милаковић дао године 1974. _ Напротив! – Присуствовао сам · последњој изведби ' „Мале Флорами" и било ми је јасно да се она не може исто играти у Сплиту као у Загребу, Београду, Новом Саду, Љубљани и другаје гдје је она већ играна. До скраћивања је морало доћи и неке ријечи морале су бити замијењене познатијим.
ИВО ТИЈАРДОВИЋ
На трећој послијератној премијери појавила се нова „мала Флорами" у особи Весне Предојевић. За њу С. Бурић-Клајн у „Политици“ од 14. У 1974. каже да је пјевала „са лепим нијансирањем и фризирањем". Међутим, имао сам згоду гледати у улози Флорами Жељку Рајнер, јер је Предојевићка била болесна. Драгутиновић није претјерао кад је говорио о субретском шарму, му-
“ зикадности и вокалној култури
шармантне континенталке (рођене Загрепчанке) Жељке Рајнер. Она је, као и Милаковић, освојила казалиште темпераментном и неусиљеном игром. Учинило ми се, бар на тренутке, да присуствујем изведби мјузикла или ревије. Било је доста плеса, гега, „неутралних костима".
Ма како изгледало необично, у Београду је, чини се, „Мала Флорами" имала више изведаба него у Сплиту, гдје је играна точно 292 пута. Београдска представа. од године 1954. играна је 120 пута, а она из године 1964. равно 92 пута, а ова из године 1974. игра се још увијек, понекад и два пута на тједан... Међутим, немамо података о броју изведаба оперете прије рата у Београду. А тада је играна доста пута, тако да неће бити нестварно тврдити да је од године 1936. играна у главном граду наше земље барем три стотине пута.
Овај кратки преглед извођења.
Тијардовића у Београду завршит ћу податком да је тамо играна и његова оперета „Сплитски акварел". Премијера је била 8. МЕГ 1962. у режији дра Марка Фотеза и играна је 57 пута. И у њој су играли наши знанци и љубимци: Ж. Рајнер, Б. Милаковић и др. „Сплитски акварел“, као и три. послијератне премијере „Мале Флорами", давало је данашње Савремено позориште и то на својој позорници на Теразијама.
Не треба заборавити да је и Југословенско „драмско позориште и Народно позориште давало „Рибарске свађе“ у Тијардовиће-
« вој локализацији. Прву изведбу
Тијардовићева прерадба познате комедије најпознатијега талијанскога комедиографа имала је у Југословенском драмском позоришту године 1948, ји
Шимун Јувишић
"ТРИБИНА
О појавама антиуметности у консерваторско-рестаураторским радовима на историјским споменицима
У ПОСЛЕДЕЊЕ време људи су почели да стасавају у човечанст-
"во. Престала је ера царстава, ко-
ја оу освајала од оекана до океана, рушећи све пред собом, гутајући читаве мале народе и културе (Римска и Отоманска империја, хунска најезда, конквистадори). По општем суду човечанства, сви народи и културе су не само равноправни већ и једнаковредни и Мједињене нације покушавају да исправе. неправде које су им нанесене током историје. Сваки народ има право на свој генетски код, на своје убеђење, Савремени совјетски математичар и аксиоматичар Потрјатин тврди да су аксиоми, који су основа сваке нације, записани у нашим генима и нашем пореклу, у нашем детињству, у култури, куатовима и споменицима. Сваки такав запис готово је аксиоматски чист и у ризници духа дратоцен и непоновљив као жива твар.
Буран и неправедан ток историје довео је до тога да су ови записи остали несређени и неповезани у једну јединствену нит изградње свеопште културе човечанства. У циљу таквог подвита, УНЕСКО је донео. читав низ већ отштеприхваћених закона -и прописа за реконструкције историјских споменика. Тек када. се буду извршиле ове реконструкције, мали народи ће постати равноправни и једнаковредни са великим културама. Буђење Мексика почело је откривањем и реконструкцијама ацтешке културе. Својим филмом „Мтуа Мех:|со" Ејзенштајн је отворио еру реконструкција на том тлу. Тако се испољила мексичка култура и супротставила мачу конквистадора, а уједно и обогатила свеопшту културу човечанства.
Просперитет савременог Ирана одразио се у великој омотри прос-
лаве 2500 година континуитета,
Персијског царства, на чијој је
прослави учествовао и наш Пред: | таквом грандиоз-.
седник, Пред ношћу и континуитетом могла је да се посрами свака савремена империјална сила. Нови народи, пошто су стекли слободу под колонијалним именима, често реконструишу своја права имена, па тако данас имамо Гану, Заир, Сри Ланку.
У многим земљама су реконструнсани не само древни споменнци него, заједно са њима, и
нови, који су срушени у послед-
њим ратовима. Тако су Пољаци реконструисали Варшаву, а Италијани Монте Касино. То је најплеменитији вид отпора агресији и победа културе над мрачним силама. Реконструисана места, постају нова, али и традиционална, вечна, увек жива светилишта. Мноте античке арене и данас живе, као арене у Верони и Пули. Аталусова стоа из периода класичне Атине, у којој је некада беседио Сократ, један је тако потпуно реконструисани комплекс, У многим атичким театрима, који су тажође обновљени, данас се одржавају међународни фестивади и велике позоришне представе. Најграндиознији и'најкомплекснији програм у том смислу данас остварује Ирак, у којем се из темеља реконструшше један античкотрчки театар. У том театру ће се већ ове године одржати међународни фестивал европске и арапске музике. Међутим, најфантастичнији домет у савременим потпуним реконструкцијама историјских споменика представља реконструкција _ Вавилонске куле, _"Семирамидиних _ вртова, капије Иштар и других споменика некадашњег Вавилона, од којих су неки већ довршени. Поједини радови на неким објектима достижу фантастичну суму ОД 50 милиона долара. Само неки мањи споменици реконструишу се у потпуно аутентичном материјалу, док Ће сама Вавилонска кула бити конструктивно грађена од челика и бетона, а обложена 'аутентичним копијама материјала. Данас већ, тако рећи, и нема споменика културе који су задржали потпуну конструктивну 5
ПРТЕЖИ ПЕЂЕ РИСТИВА 00
|
тентичност. И код европских споменика, за које се сматра да су сачувани јер никада нису били рушени, мало шта је конструктивно и материјално апсолутно аутентично. Тако би се Миланска катедрала већ одавно сама сру: шила да је непрекидно не обнавља једно огромно, специјализовано грађевинско предузеће, које на њој.стално замењује истрошене делове и подбацује конструкције од савремених материјала. ј
У историјском споменику није толико битна количина, односно оригинална маса материјала, већ сам материјал који ствара врсту, али и облик споменика. За само очување или откривање записа генетског кода довољан је само део аутентичног материјала, а можда само аутентично тло. Време посматрања померио је бит објективности, јер се из раздаљине времена помера и мења објект посматрања. Све карактеристике и различити квалитети посматраног објекта не могу се мерити и сазнавати истовремено. То су познати принципи савремене квантне механике, који, разумљиво, имају битног Од: раза на духовне покрете уопште, нарочито ако се ради о- споменицима који се не налазе само у простору већ и у времену. Вулгарно-материјалистички стави начин схватања „чврстог. и 0о6јективног из времена Њутна и енциклопедиста померени су и продубљени у савременој атомжој ери. Продор у новооткривена. и До скоро тамна времена треба свакако да нас одушеви да уск> аикнемо. Али, има људи који друтачије»' реатују. , 3
Као што рекох, постоје снаге које културу стварају, али постоје и силе које је разарају. Уметност · Нефретите уништавана је До последњег трага, Картагина је преорана до темеља, а Александријска и Београдска библиотека биле су уништене, Данас, истина, нема иконобораца и иконокласта, али је зато један сликар У Бечу, на отварању своје сликар. ске изложбе на којој није ништа изложио — ископао себи очи. Прави сликар, пак, треба да гледа, као што прави рестауратор треба да скида копрену заборава са очију...
Међутим, _ Радомир. Николић, који и сам ради као консерватор, у једном од прошлих бројева „Књижевних новина" износи мишљење по којем историјске споменике уопште не би требало реконструисати, већ само консервисати, из чега следи да права, потпуна дела не треба никада видети а то значи — држати копрену на очима. У, извесном смисА, ово схватање понекад има своје оправдање, У једном стадијуму романтизма рушевине су чак имале некакав тајанствен и зачаран призвук, који је био довољан за ниво археолошког знања и науке, тада тек у заметку. Данас је, пак, рестаураторска умет-
. ност не само стручна већ и једна
стваралачка делатности. Још пре рата започете. су код нас такве реконструкције, али у сасвим погрешном смеру, јер тадашњи рестауратори нису имали стваралачког с потенцијала за један такав пионирски подухват. Оно што су тада урадили — боље и Да нису, јер су успели само да покваре орипинале. Опасност става Радомира Николића је баш у томе што. он уопште не познаје стваралачку активност рестаурације, већ пред агресорима прихвата пораз историје. Ако бисмо следили његов став, дошли бисмо у једну апсурдну ситуацију. То би било исто као када се не: би могао открити убица који је починио злочин. Колико довитљивости треба да има један криминалистички инспектор да по најмањим траговима открије убицу, бар толико маште и талента треба да има један уметнички 'устројен рестаџратор — неимар. Рестаџрација је само обрнут процес стваралаштва. "а |
· Тек у. новије време музика може да се. оними, али то уопште
-О-СЈО
Вер р
Иви
,
не значи да ће извођачка уметност виртуоза да изумре. Свака записана композиција се извођењем у ствари реконструише. Тако и свака зграда по пројекту архитекте може да се“изведе ако је гради добар мајстор. Неки зна'менити пројекти извођени су и после смрти пројектаната, што се догађа и са музичким компо зицијама. Тако је у Београду после Плечникове смрти изведена црква на Црвеном крсту, али за њу мошште не може да се каже да није оритинално Плечниково дело, Из архиве Франк Лојд Рајта извлаче се пројекти и изводе после његове смрти као аутентична, ориминална дела веома високе цене на тржишту, и то по неко. лико пута већој него што је то аутор могао да оствари за живота. Истина, код историјских споменика за које нису сачувани пројекти, извођење је компликованије, јер најчешће није ни било пројеката. Али, ако један сто има сачувану бар једну ногу, са добром сигурношћу можемо да реконструишемо и остале три. Добром стручношћу и савременим методима много тога може се са великом сигурношћу утврЂено реконструисати. Негде су остали само темељи, али добар архитекта прво што ће научити и у савременом пројектовању јесте то да се архитектура чита и разуме првенствено из основе. египтологији научници су помоћу компјутера успели да сложе потпуно разбијене и растурене камене елементе културе Нефретите. У архитектури је потребан само један добар мајстор извоЊач, и доста шемента, па да умрАло дело опет оживи. Неки пут не постоји ни довољно елемената да се нешто до краја сложи, али тада наступа уметник који на дату тему може по својој креацији да заврши дело. Истина, ту може да има индивидуалних варијанти, али се ова стваралачка реконструкција развија, усавршава и веома цени у савременим токовима културног живота.
Данас се сматра да се, на пример, Бах изводи боље него у ње гово време. Бородин није умео да запише своје композиције, па су их после његове смрти довршавали други; ако је то радио и Равел, то ништа није сметало аутентичности деда ни Бородина ни Равела. Ако неки архитекта према својој уметничкој креацији доврши разрушену цркву, која је до те мере разорена да се не могу доказати сви њени елементи, онда такво дело треба поздравити и ценити као оригинално оживљено дело једног културног споменика (на пример, Свети Никола у Куршумлији),
Радомиру Николићу годи не само култура свршеног чина разарања него и неџког архитектонског сокрнављења, јер он сматра да ако је неки споменик културе наружен неком адаптацијом, Да тако наружен и оскрнављен треба и да остане, За њега већу вредност има неки лош архитекта само зато што је живео раније од сада доброг архитекте који уклања недоследности дела. Такав Николићев став довео би нас до загушења бесмисленим информацијама у овом нашем све запушенијем свету. Скупљање некритичних података и докумената подношљиво је само за. компјутере, али не за живе људе, који имају право и слободу да изаберу дела, а не догађаје, И сама историја боље ће се препознати по оном делу у коме је градила и које је нешто, него по оном које је разрушила и које није ништа, као понеки камен на камену. ;
„Пошто Николић није своју енергију употребио на креацију, већ на агресију с огорчености и заслепЉљености, он ни позитивне законе УНЕСКА није умео да прочита и да разуме, него им је дао сасвим супротна значења. Истина је да су наше рестаураторске служ-
направиле много грешака и пропуста, али је Николић доказао да је на потпуно погрешном путу кад је за мету свога напада. узео, на пример, иначе веома успешну реконструкцију цркве Светог Николе у Куршумлији. На овом првенцу и кључном делу повести нашег неимарства могу
· се доживети многе живе и вечне
вредности, које баш недостају нашој средини, а то су, на пример, јединство конструктивног и "композиционог простора, ентеријера и екстеријера, а нарочито чињеница да се једно заиста мо.
„нументално и трајно дело може "постићи у материјалу као што
је обична опека. Арх. Пеђа Ристић