Književne novine

че

Низар Кабани

Разуздана песма

Воли ме без остатка.

| нестани у линијама мојих шака

воли ме недељама, данима, сатима јер ја нисам тај кој ем И овАр оја се вечношћу бави месец ветрова, кише и хладноће ја сам октобар, и млдви као гром на телу ми! И воли ме татарски дивље, топлотом честара, трубошћу кише не штеди ме, не жали ме више. не воли варошки сада јер на твојим уснама доста је већ града воли ме земљотресно смртоносно бесно ослободи своје дојке пресвучене искрама и шалитром да ме као вуци страшни и тладни . нападају тризу и ударају као што киша шиба морску стену Ја сам без судбине човек па буди ти моја судбина тек: стави ме на дојке као урез у камену! Воли ме и не питај како. не брбоћи стидно и страшљиво на кад нас љубав шиба овако нема „зашто“ и „како" воли ме без жалопојки да ли се жанија када прима сабљу жали» Буди лука, земља, склониште и валџ буди прозрачност и олујина нежност и длето воли ме на хиљаде и хиљаде начина и не понављај се као лето, јер мрзим

>> лето! Воли ме и кажи да играм, да ме волиш безгласно, без | вине да израм, да скријем љубав у гробу тишине воли ме далеко од земље где су мучење и насиље далеко од нашег града у ком смрт клије далеко од његова фанатизма. далеко од његове каталепсије воли ме далеко од нашег трада који од како се води љубав не походи. Алаха ми, љубав не походи! ~“ Воли ме не бој се за своје ноге, лепотице, од ' воде.

Јер женом нећеш бити док ти је тело ван воде и коса ван воде, | дојке су ти беле патке коте не могу без воде. Воли ме са мојом чистотом и мојим грешкама мојом ведрином и бурама птрекри ме каквим покривачем од цвећа буди тола џш' сручи се као киша на жећ , ми и сахару у мојим устима као Р- у | _ свећа буди тола, прецепи ми. усне од очаја на. два дела, о Мојсије са Синаја!

ПИСМО МУШКАРЦУ

Драги мој господине. ово је писмо ћакнуте жене д да ли ти је кад писала ћакнута жена:

измеси ме, истопи се

Питаш. за моје име»

Доћавола с именима

Ранија, ил' Зејнеба, ил' Хинда, ил' Хена,

најглупља ствар, мој тосподине, то су

аи имена!

Бојим се рећи све што се има ·

бојим се кад бих то учинила да бих небо запалила.

Ваше источњаштво, мој драги тосподине.

уништава све у плавим писмима

уништава женске снове

каменује женина осећања

користећи нож ц сатаре

у разговору с нежним бићима

да би заклало пролеће, страсти, црне

косе, ваше источњаштво гради. високу круну

части од женских лобања! х

Не кори ме, мој господине.

ако грешим у чему — то се зна

онда је то што пишем док је џелат на вратима

а напољу глас ветра и пса.

мој господине!

Антар абасидски“ за вратима

ако спази моје писмо

одрубиће ми главу и банити: псима

ако види прозрачност ми одела

одрубиће ми главу ако бих

исказати своју муку хтела.

Ваше источњаштво, драги мој

жену копљима окружује

ваше источњаштво, драги мој тосподине,

да буду пророци људима додељује

док жену укопава испод прашине,

Не узбуђуј се,

драги мој зосподине, од ових мојих редака,

зосподине.

не узбућуј се

ако сломим ћуп. давно затворен

· ако свучем оловни обруч са своје свести

ако утекнем из сводова харема, из дворова

ако се побуним против своје раке, свога корења

и смрти...

Не узбуђуј се, мој господине,

ако и откријем своја осећања |

џисточњакс се не интересује за посзију

пи душевна. стања ;

источњак — опрости на дрскот

| реченици не разуме жену изузев у ложници!

Опрости, господине мој,

ако мосетнем на човеково краљевство

та и велику литературу створио је тај сој

и љубав је увек припадала њима,

секс такоће, и све ресто —

јест хашиш што се продаје људима.

Јерес је у нас слобода жена

и друге слободе изузев мушке нема,

тосподине мој! :

Реци све што желиш о мени, није ме

брига да. л: површна, луда, шашава папига није важно више јер она која о својим невољама пише у свести мушисарца тлупачом се назива па зар не рекох на почетку писма да сам то ја, да сам крива...

» Антар — арапски јунак и песник из МГ — УП века.

НИЗАР КАБАНИ

БИРАЈ

Изабрах те па бирај пред свима

__ измећ' смрти на мојим трудима

и смрти у мојим стиховима! Изабери љубав или не буди међу храбрима

јер нема средине

измеђ' пакла и раја!

Баци све своје папире

Бићу свачим срећан без краја Реци, буди сва од трентаја, не буди стена хладна у јер не могу вечито бити

на киши сламка јадна, изабери једну од две судбине јер жешће од моје не!

Стиснута си ти и страшљива

врло је дуг мој ход, знаш ли Тиг Зарони У море ил' иди

јер мора нема без морске болести! љубав је велико сучељавање, брођење уз струје,

крст, муке, сузе

и када се под месечином путује. Твоја ме страшљивост убија, жено што се за завесом кријеш.

ја не верујем да љубав ту је

ако бурне не носи страсти,

ако све не ломи бедеме

и руши као оркани ужасни!

Ах, кад би ми љубав поклонила

да ме тота ветра понесе сила!

Изабтах те па бират пред свима измећ' смрти на мојим грудима пи смрти у мојим стиховима

јер спедине нема

измећ' пакла и раја!

(СА АРАПСКОГ ПРЕВЕО РАДЕ БОЖОВИЋ)

НИЗАР КАБАНИ, један од најпопуларнијих арапсжих песника данашњице. Нарочито је омиљен Код омладине. Песник газела, љубавне лприке, Омар аби Рабина ХХ века или Бодлер истока. Рођен 1923, ; Дамаску. Каријеру отпочео у дипломатској сауж“= зи. Пише модерно, користећи тзв. аш-ширу-ехур слободни стих). Прва збирка „Калет ли самра" (Ре. зе ми смеђутша) изашла му је 1944. у Дамаску. Ота да почиње вртоглави успон песника. Данас се његозе песме читају, репитују и на њих компонују му“ зички комади од Персијског залива до Тантера.

Наставак са 10. стране

љубав је сан, То каза песних млад и додаде да бућење тек следи.

Да након многих лета ја се сад

у туђе речи уплићем — не вреди. Но убеђење расте дуго већ, ни бунило, ни журба та не свлада. = ма какав сан! Баш супротно ћу рећ: ја као из сна пренух се тек сада!

Да, љубав... љубав ослобаћа. дух,

из круга порочнога излаз слави.

И сада тек, и то кроз процес дуг свет јавља се у облицима правим. . Док није ње, сад видим слику сву, “а ја и сви смо ко у полусну.

Утихну, замре удаљени. звон . ира о Фе га никад било није.

Ни једне мисли, а ја њима склон, ни. мене нема =— само небо сија.

Ал где је оно бунтовничко „ја »

оно што трчи, тражи па и прети, што ратоборно замишљаше да А је центар баш, баш центар света света. Полако очврсли се топи дим

у прозрачној првобитној дубини.

И Васељене напоредо с њим

у мени тихо одзвања тишина.

Мора да вечност баш у овај час васкрсава и испуњава нас.

Од искона је љубав, може бит њен смисао и назнанена ње Е

са људима што веже о у

са и авОв: земљом, целом Васељеном.

ир Уз узораних поља благи м ил у тшаини тренутка што лети

7 ми | сто мута јаче осећамо от сву јединства тог и сплета.

У биљу док се растапа и #ре опрезност сва и наше отуђење

[1 КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

сиој радосни са свим што живо Ја у теби ниче ко ослобођење.

Сва збрка мисли стиша се за трен не постојим од других одвојен.

Кад испуни те целог — свака жеђ

за. победом над њом би залуд никла. За бољи завет не знам, стар ни нов, за. важнији од овога, за дражи.

То бујног зрака узвишен је зов непомућене радости што снажи.

Не корим тим што прича древни лист, не намећем та — просто каже красно да само поглед радостан и чист

кроз тугу може видети све јасно, | да зна обухватити читав свет

и видет та онаквим какав јест.

У сућени и несуђени час -% за сумње глув, за бојазни, за прекор, живота јединог и вечног нас

заврти вртлог и понесе некуд.

Не заустави бујица се та!

Долина врела и брежуљци пред њом па листак, дрво, цвет и круница,

и ти и ја — све сливено у једно.

И ти ија — у бујици што сја,

што светли, У њој од сад па до века. О, какву срећу човек ће да зна,

о, каква њега радост, срећа чека

док улази у чисти плави свет

уз тебе и уз љубави ти цвет.

(СА РУСКОГ ПРЕВЕЛА ЗЛАТА КОЦИЋ)

“

ВАЛЕНТИН М. СИДОРОВ — Савремени совјет. ски песпик у чијим је књигама изванредно много стихова о љубави, дубоког поштовања према истори“ ји Русије и осећања повезаности времена. У њима је једна доследност многоликог процеса који повезује историју са савременошћу, у њима су размиш“ љања над проблемима савремености, тежња за мо насалом, Остајући при сопственом схватању песник се обраћа тлавној традицији везаној за имена Пушкина,

ралним новаторства , руске књижевности,

22 | И радост постојања расте већ. « Не задржа, не умањи је нико.

Тјутчева, Блока. Објавио је следеће књиге: „Искушење љубави (1965), „Јемшан" (1969), „Радосна је. сен!" (1971), „Судбински тренутак" (1972), „Година за годином" (1974) и Ар.

'нокоп. Изосо дофпо МР та а (а ЈУ

РРМаМеР оте а РЕЗТНОКПОМ 15Т ОЕГСН

РОМЕ та ина

ЗАМЕТЕ МРАВМ АКАМХЕИМА _ њпумуае! па. гени око Којћ | ИЛИВПЈЕВА. већ ејетла Чеп Нета мог зетле битпРшоуапја, озтез! 5 зуак! је зе ак: датеко ЈЕГОММК АМВЏЕНТ а1; петоспе зто да пено 1гтетшто ТАККТИЈНА Млазкби мо омакум рјизнеки медом, Мзели зусиа #10 ТРАМХГ5ТОН МЛЕКА Муедап сјејоу пије ћ КОМ5ТАЈКТОМ,

гамосћ! паз, рпгодо дгебпе да | грита ропек тизк;

пааатутма:

опо тћ !Мохгетет

а а

уођ и Каусри ВЕСА ХА ЏМЕТМО5Т

.. 1 Ло Је поп вам укађас 1врао 12 ипехда м језел | дап 5919 да па 1уоје са газриј Ргосек »обгафапја« а УлаМ е гес! 1 Бел врогагитајске 1 рјапутк ТИ Но (е [о ја |" аиза поје буја је Тако хаугбсн; 8 пјот је тјије мо огроги ргета игагјсата ЈЕВ 51 ркод га о јита. 82 ~ г Моја екароџа(с

ДИ ТЕ за и5УЕ 5Т0 ЈЕ

РродијелЕ КехојисјопапМеком та ље

РАКЕТ ЏРАГЈЕМ ог МАГА БХ обакно| че +

(САЛОН _ МУЗЕЈА ВУЈИЦА РЕШИН

СА ИЗЛОЖБЕ „СИГНАЛИЗАМ" САВРЕМЕНЕ УМЕТНОСТИ) ТУЦИН: „СТРУГАЊЕ МАШТЕ"

ИЗЛОЖБЕ

СИТНАЛИЗАМ – УМОМ ТЕМРОНТ

Уз изложбу „Сигнализам“ Салон Музеја савремене уметности, Београд, 18. јул 16. септембар

СИГНАЛИЗАМ се — каже се прилику“ у каталогу изложбе — – супротставља традиционалистичкој литератури и традицијом опседнутој уметности уопште. Готово свако кретање у уметности је на неки начин субверзивно, али ову из јаву сигналиста треба, по моме мишљењу, схватити и као реаговање на туморични пораст традиционалистичког _ уплаканог сентиментализма, кичерског псеудоромантизма у нашој средини,

Али сигнализам, као што се каже „уз ову прилику“, објашњење са традиционаамстима и не ставља у први план.

Апострофирајући савремени идеа лизам, који „ламентира о крају уметности у технолошкој ери“, сигналисти подвлаче да су уверени даиз разумевања егзактних наука, посебно физике, астрофизике, математике, (биологије, теорије информација, комуникација итд, као и сложених друштвених кретања у целини,

„УЗ ову

уметничко стваралаштво има огромне могућности развоја у свим започетим правцима“.

. Напоменуо бих да и сигнализам, остајући доследан свом антитрадиционализму, треба да призна да је у његово ткиво уткана и сва она свежина стваралаштва коју је ДАДА зачела, а да при том ништа не изгуби од свог противљења традиционалистичким ламентацијама.

Многе реторте у експерименталним лабораторијумима дадаизма и надреализма заборављене су мада се у њима својевремено зачео неки, данас актуализирани, експерименат. Неки од покрета после овог рата поред нових експеримената, наставили су рад над тим заборављеним ретортама и не знајући можда понекад да су оне већ биле у нечијим рукама. Нешто од концептуализма било је већу дади, нешто од поп-арта било је у обже-сиреалист, нешто о гесту о коме говори сигнализам било је и у дади и у надреааизму; тактилности било је у _надреалистичким играма, у електронској музици која се опипава, у тачингу и петингу. Оно што би нарочито требало подвући као свежину сигнализма, то је оно што и он сам подвлачи,-потребу за најсвестранијом информисаношћу и_ укључе. њем свих медија и свих чула. Никад није више подвучена потреба максималне информисаности, максималног учешћа у свим животним збивањима. Као што сан узима за симболе појаве из стварног света, као што, рецимо, ниједна жена није могла да сања како је прогони елиса авиона пре него што је авион настао, тако ниједан песник у свој текст не може да унесе квазаре, пулсаре, рибонуклеичну киселину, или дезоксирибонукленчну киселину, пре него што је наука о њима нешто сазнала. Не може ништа да се каже о дохотку, или самоуправљању, пре него што су настали у животу.

У свему што се тиче информисаности сам присталица сигнализма и мислим да се треба информисати не само преко свих главних средстава информације комуникације, телевизора, филма, штампе — већ и преко па изглед најбезвреднијих масовних информација као што су то разни илустровани листови који говоре о секси-креветима, животу глумаца и поп-певача, обнаженој госпођи Оназис и животу ганстера-милионара. На тај на чин доказујемо — ма како то посредно деловало, да нам је више стало до слободе, рецимо Вијстнама, и сваког другог народа.

У овом прелазном добу из индустриј-

ског у технолошко друштво, као у не ком хаосу, јављају се вртоглавица и мучнина, а истовремено и нека грозница

мутације, јер све чега се човек дотакне већ и нестаје. Због тога се човеку, у тој брзини измене праваца у уметности У којој се меша, згушњава и сабија сва та вртоглавица у уметности, понекад чини да се суочава са неком убрзаном гравитацијом која прети да од нашег духовног живота направи мртву звезду, рупу у космосу културе, Међутим, као што је Мопасан у запаљеном Паризу, спуштајући руке у Сену, рекао да Сена ипак тече, сигнализам може рећи да уметности мора да буде толико дуго колико п че века.

УМ духу СИГНАЛИЗМА павео бих речи науке Алфреда Хермана „Електрон је истовремено конструктор и аниматор свега што је живо. Он је једини материјално јединство које може да ступи у директну везу са психизмом индивидуалним исто тако као и са космичким. Тако, у праву смо да се запитамо 0 правој

природи електрона. Како је електрон способан да схвати поруке које произлазе из психе, ла их интерпретира ни да

их изврши, можемо ли ми стварно да га означимо као обичну материјалну честицу2 Не изгледа ли да је снабдевен анте-

· нама које му допуштају да сарађује са

психом2 Није ли његова природа во. смислена, пола материја, пола психа2

Ако електрон има двоструку природу, каква је то енергија сакупљена у њему2 Таква је загонетка коју нам поставља мистериозни мали електрон који нам се обраћа, чини да живимо, слуша нас, али који познајемо тако мало“.

Заједно са ситналистима и научници ма, кад ништа више не можемо да учи нимо, ни свешћу ни сазнањем, ми ипак у помоћ призивамо имагинацију.

Љубиша Јоцић