Književne novine
писци, КЊИГЕ, ХОНОРАРНИ
Наставак са 1. стране
књизи, да сужавају _ издавачке планове, што је нов проблем. Очитледно је да треба паралелно решавати проблем издавачких кућа и ћорсокак у којем су ауторски хонорари и права писаца. Мере Скутштине Србије су управо и кренуле тим путем. Радне могућности издавачких предузећа ће се унапредити посебним бенефицијама, с тим што је добијање бенефиција условљено реалнијим олпосом према ауторима. У закључпима Скупштине Србије (од 15. јула ове године) каже се: „Мере за побољшање материјалног положаја издавачких — организација примењиваће се према оним из лавачким организацијама које закључе самоуправни споразум са удружењима аутора о уређивању међусобних односа у складу са Законом о издавачкој делатности... Средства добијена применом мера морају бити употребљена. за унапређивање промчзводње и продаје књита и материјалну стимулацију стваралаштва".
Које су то мере2
Најпре, ослобађање од пореза на доходак оних издавача чију тодишњу продукцију Комисија заједница за културу и заједница за науку опене као допринос ра-
звоју домаћег стваралаштва и културе у целини. Затим ослобађање издавачке
куће од поргза на рекламе.
Из посебних средстава покриваће се камате за кредите које издавач утроши на производњу пи (тзв, бенефициране камате). Већа друштвена — потрошња књига, односно, куповина већег броја примерака, растеретиће приватног купца. Библиотеке ће под повољнијим условима добијати кредите за набавку књига. Заједнице културе, које откупљују књиге за библиотеке, повећаће фонд за ову сврху. ;
Трошкови набавке књига, према предлогу, признаваће се као материјални издаци чиме би се окинуо порез који се сада плаћа на куповину књига.
Мерама које је прихватила Скутиштина Србије посао још увек није завршен. Неопходно је одреаити и уходати механизам њихових примена.
Са своје стране, Удружење књижевника Србије, као што је законом већ одређено, треба: да потпише самоуправне споразуме са издавачким предузећима но нацрт споразума већ је направљен.
Шта садржи текст споразума2
Споразумом се најпре одређује учешће аутора у издавачком предузећу. Пошто аутор, објављивањем књиге у издавачкој кући, практично учествује у животу те куће, нормално је да има утицаја на реализацију своје књиге, ла може да утиче на њену продају и на поделу добити од ње.
Споразумом се такође одређује најнижи хонорар и он ће се обрачунавати према просеку примања у издавачком предузећу где аутор објављује своју _ књиту. Пропорција изгледа приближно овако: ако је просечни месечни доходак уредника у издавачком предузећу, рецимо, 400.000 динара онда. је нормално да се према овој суми одређује и хонорар за табак прозе, за стихове, за есејистику. На тај начин ће уредници делити судбину књига које објављују. Добија се и аутоматизам раста хонорара из године у годину. На последњем састанку издавача, представника Републичкот секретаријата за културу, Аутор. ске агенције и Удружења књижевника договорено је да пропорција буде — за табак прозе. из. давач ће плаћати минимални хонорар у износу просечног Аохотка оних сектора у издавачкој ортанизацији „који се баве непо средном реализацијом књиге, уве. ћан за 15%,, чиме се изједначује накнада аутору са примањима (односно статусом) радног чове ка у издавачкој организацији. Потписивање Споразума предви. Њено је за 25 септембар.
Роман од десет-дванаест табака може да се напише за две године. Нереално је да романсијер за двогодишњи рад добије хонорар од милион и по динара, и то још бруто (месечно то износи у нето износу око. 50.000 старих динара). Не постоји код нас ниједна врста посла која има овакав финансијски еквивалент.
· Рецимо, ако се постигне двоструко повећање хонорара то још не пружа могућност да _ писац стекне материјалну независност, Мере Скупштине Србије неће ићи на уштрб досадашње акције Републичке заједнице културе која откупљује књиге и неће бити укинут допунски хонорар који ова Заједница даје за прва издања.
Треба посебно нагласити да се списатељски рад овом значајном друштвеном акцијом не про; фесионализује, али се , положај писца знатно побољшава.
Владимир Стојшин
„нутим,
ВЕЛИКА ДЈЕЛА су плод ВЕЛИКИХ
ОДРИЦАЊА
Наставак са 1, стране
нијим, _ најмаргиналнијим · детаљима и одјецима, ' Мада стоји и Ничеова тврдња да писац (умјетник) читавог живота ствара само једно једино своје дјело, дјело живота, да га то јесте стално развија из по четне монаде, надограђује, продубљује, разрађује, стоји и чи њеница да се то једно дјело распростире често у бројне одјељке, и томове, те да је то симболи једно дјело по Ничеу, у ствари, читав пишчев опус у свим његовим средишњим и окрајченим дијеовима, Стога се код извјесних писаца врло тешко одредити и опредјелити шта је унутар њихова опуса главно а шта споредно, које је дјело потицајно примарно, зачетно, моторно, јер је тај питичев нутарњи набојни мотив не огољен и једноставан и једносмјеран него сложен и ду: бок и стога и вариран — од писца до писца — у више дјела немотивацијски истовјетних, Што је писац већег значаја то је више дјела првога ранга и ре да. Код Достојевског то су рецимо романи „Злочин и казна", „Зли духови", „Браћа Карамазови", „Понижени и увријеђени", „Идиот", „Младић“, итд. Међутим, такав један писац попут Достојевског занимљив је подјелвако у овим димензијама и линијама свог дјела, у оним средишњималиш у наизглед окрајченим, периферијским, као што су записи, чланци, дневници, преписка птд. Код Чехова готово све што је написао улази у први ред вриједности, изузев можда почетних чехонтских козерија из прве фазе увјежбавања руке (како би то он сам рекао!). Наш Андрић па наш Андрић је подједнако велик у приповјеци, ненадмашен код нас, и у низу романа као што су „На Дрини ћуприја", „Травничка хроника", Проклета авлија", затим у есејистици, пјесмама у прози и са.
Наравно, писање је поред осталог и занат, мука стилизовања, исписивања, брушења, робијашки рад, али умјетност својим резултатом сакрива тај претходни процес, то мукотрпље које од писаца овог формата чини за вјеренике свог посла и позива, аскете, одрицатеље, чини усамљенике и особењаке, који дано ноћно готово капају над тексто“ вима, Тај рад је готово практично немјерљив, бесконачан. Тежња ка релативном савршенству гони писце на тај изнурујућиисцрпљујући _ свакодневни _ рад који је у већини случајева практично материјално заиста неисплатљив, Човјек потроши читав један живот да би саздао (уобличио, оваплотио) што ефектније идеју која га потајно мучи и коју он открива и самоспознаје управо пишући литературу. Она је и за њега сама ван дјела тајна, непознаница. Стога, усљед сумње и незадовољства постигписац сустрајно изнова покушава да ту своју нутарњу муку најефектније изрази. Зато понекад има варијација, понавмања истих мотиваширен другачије разрађених, и са. Но оно што је умјетнички најартикулисаније остаје као највећи досет тог и тог писца. Остало је покад само нужна пратња, услов да бисмо добили највећи домет.
Не заборавимо да се до најбо-
'љих дјела не долази. преко ноћ
него путем сазријевања, радом, наизмјеничним падовима и у понима, плимама и осјекама, ази то све не пада с неба него је продукт — производ рада, нас тојања, чак изнурујућег жртвовања и са, Велики дар је мање више увијек и изобилан, оплођен радом, потицаним из нутарњих пишчевих морања и енергија. Но, да би писац, бар пред крај живота, своје зацртне идеје з=облио, заокружио, утемељио, учинимо то — дајмо му могућности, времена, да у миру то постигне! Јер тих десетак година након 30 годишњег стажа и ка пања — посљедњи је час, лет до дванаест! Нека и то, конкре:на брига за писца, а затим и за литературу, буде на дневном реду предстојећег Конгреса књижевника, и
Мз то, учинимо коначно више за просперитет књиге, за побољ шање фонда јавних библиотека, осипурајмо повољне кредите из даваштву, _подигнимо холораре писцима (из. којих средстава, да се зна), не изједначавајмо књи гу са осталим робама у третмену, немојмо је механички израт навати са класичном већ кобасицом, нека нам већ једном сви: ма (буде јасно. да је књига им роба али далеко више, највећа друштвена свијест човјекова 0 себи, слика која остаје након нас за покољења која долазе.
Ристо Трифковић
+
ЛЕТОПИС
'Шоетакович –
симфоничар наше епохе
Болно је одјекнула изненадна вест о смрти великана совјетске музике Дмитрија Шостаковича, једног од најзначајнијих музич-
ких стваралаца ХХ века. Свест-'
рани музичар, композитор, пијанист и педагог, Шостакович је роБен 1906. године. У Лењинграду је завршио конзерваторијум, и то клавир у класи Л. Николајева и композицију у класи М. 0. Штајнберга (1925). Мако необично плодан (компоновао је петнаест симфонија, пет концерата, више камерних композиција, међу којима се истиче тринаест гудачких квартета, затим две опере, три балета, оперету и др.), Шостакович је остварио опус прилично уједначен по својим уметничким вредностима. Али, оно што је заједничко свим композицијама Шостаковичевим — то је вера у човека и ширину његових видика, искре. ни оптимизам проистекао из саз-
побе- '
нања да у будућности мора дити добро. Том искреном хуманистичком мисли надахнуте су готово све Шостаковичеве композиције, нарочито његове симфо-. није.
Ако је симфонизам у Х1Х веку
имао своје врхунце у стваралашт-.
ву Бетовена, Брамса, Чајковског и Брукнера, онда је монументаално дело Шостаковичево у среди. шту симфонизма ХХ века. Само привидно програмско, симфонијско стваралаштво Шостаковичево инспирисано је пресудним збивањима наше епохе и музички одражава све оне судбинске диле ме и сукобе што су пратиле ход човечанства у овом нашем узбур каном времену. Али, што је нај-
значајније, Шостакович је све то.
остварио савременим ·музичким средствима, ослободивши се романтичарских и импресионистичких утицаја. У том смислу, карактеристично је да је још 1927, дакле, када је. имао двадесет и једну годину, компоновао Другу сим фонију, посвећену Октобру, посауживши се при том текстом Александра Безименског. То дело било је истовремено и његово опредељење за идејно-естетска схватања групе АСМ (Асоцијација савремене музике), која су се битно разликовала од поставки трупе АПМ (Асонијација пролетерских
музичара). Наиме, ова: друга гру~--|--
па видела је основу за музичко стваралаштво у револуционарној, масовној песми, у упрошћеном изразу приступачном сваком. МеБутим, Шостакович се још тада опредећио за стремљења групе која се залагала за трагања и истраживања попут европске музичке авангарде, с тим што би нове изражајне форме биле у вези са најзначајнијим друштвеним покретима и збивањима. Био је свестан да свако време има своју музику и — он: је успео да створи, у добрим размерама симфонијски израз нашег времена. Како је поступио у Другој симфонији, поступао је и при стварању осталих својих најзначајнијих симфонија, које представљају посебне симболе нашег времена, међаше
историјских збивања. Ако 'је'ње-
това Пета симфонија (из 1937) израз вере у непобедивост људског духа, ако се Седма („Лењинград ска) може означити „Ероиком" нашег времена онда су Једанаеста (инспирисана подвизима из 1905), Дванаеста (посвећена Лењину) и Тринаеста симфонија (на текст Јевтушенкове поеме о рат. ном страдању 200.000 руских Јевреја у Кијеву) — својеврсна потресна сведочанства о догађајима наше епохе. Потом, једна симфонијска поетска визија, инспирихана стиховима Гарсије Лорке, Аподинера, Кихелбекера и Рилкеа, (Четрнаеста симфонија), да би,
„ ММАКС амевић
у ОВОМ БРОЈУ ВИЊЕТЕ МИЛОША С. МАКСИМОВИЋА
одушка својој вери у човека, чу“
_ утицајем
АМИТРИЈ ШОСТАКОВИЧ
најзад, у Петнаестој поново дао
десно се. попут Стравинског, поигравајући Росинијевим ратничким темама из увертире за оперу „Виљем Тел", као да је, уз контем плативне медитације, хтео нагласити како пролази време људских сукоба. и неспоразума... | Како и у симфонијама, тако је и у камерној музици, п но У гудачким о квартетима, Шостакович увек хуманистички антажован стваралац, Тринаести гудачки квартет (из 1970) управо је пример његове непресушне инвенције и смисла за контрастна обликовања, зависно од расположења, чије изворе треба тражити у Блоковој поезији. Прва | Шостаковичева опера, „Нос" (према Гогољевој новели), у знаку је стваралачког поступка Мусоргскот, нарочито видљивог У „Женидби", али и под извесчим „Мавре" · Стравинског. Међутим, његова · друга опера, „Катарина Измајлова“, представља оригинално музичко-сценско дело, изузетне драматике: то је трагедија-сатира, у којој је композитор знатно превазишао литерарни основ Н. Љескова и створио оперско ремек-дело, које ће верујемо, ускоро доживети своју сценску ренесансу. Шостаковичева музика, како је писао Давид Ојстрах ствара такав ватрени одјек у души, исто као музика Баха, Бетовена, Чајковског: „У њој осећам композиторову личност, необично мудрог човека, који покашто иде испред нас, непрестано устремљен ка бу-
_ дућем...'.— Несумњиво је да ће ' се. већ у скорој будућности от-
кривати све нове и нове вредности и лепоте монументалног Јостаковичевог дела које даје пресудно обележје читавом музичком стваралаштву нашег столећа. (Ре гВ. Ј)
Јубилеј „Просветног прегледа“
Да ди нехатом средстава јав-
оног информисања и комуницира-.
ња или претераном скромношћу слављеника, један заслужни ју билеј остао је незапажен у ја ности: Новинско-издавачко пре дузеће. „Просветни преглед“ прославило је, недавно, тридесетогодишњицу свога деловања. То је повод да се сврати пажња јавности на „Просветни преглед“, први наш: педагошки лист покренут с пролећа 1945. у тек ослобођеној Југославији, Најпре је то био службени орган оновременог Министарства с просвете – Србије, да би касније прерастао у издавачко предузеће са — обимним програмима и остварењима којима се обогаћују просвета, наука, култура, уметност и образовање. Лист је постао врло брзо углед: на публикација, модерно и при влачно уређивана, актуелна и ангажована друштвена трибина "у тако значајној области као што је просвета. У тиражу О "неколико десетина хиљада при. мерака овај недељник | пружа изузетно верну слику о систему "просвете и образовања у Србији, Тали доноси и сталне прилоге о педагошком и васпитном раду У "другим нашим републикама; посебно место заузимају и написи о педагошкој | активности на свим континентима чиме се омо. гућује свестранији увид у ва "спитна кретања у читавом свету. Посебне рубрике са прилозима посвећеним школској пракси дратоцена су помоћ наставницима у основним и средњим школама; “ неразвијеним срединама „Про "светни преглед“, врло често, итра улоту јединог помоћног учила у процесу наставе.
“Почетком ове године нип
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 2
| светни преглед“ је покрену. ну активност издавања појединих дела из области марксистичког образовања у оквиру којег програма ће, само. током двеју година, објавити 75 дела у тиражу од око два а при. мерака. Ове притод чији ће аутори бити наши еминентни стручњаци, већ су наишле на изузетан пријем КОД про светних радника а врао присту пачне. цене омогућују ширем броју људи, и онима ван просветне струке, да их прибаве и тако допуне своје библиотеке. , НИП. „Просветни преглед ула период свог Ра са угледом који импреси пратрамима. који побуђују вели. ко друштвено интересовање. ~ чи гледно свестан своје друштвене улоте овај колектив почиње четврту деценију рада са недво смисленим потврдама једног 13 ванредно озбиљно схваћеног 'за-
датка. (Ва. В. А)
ја нови однос према опери
Тв-адаптација „Аучије с . од Ламермура Треба бити непоправиви кантоМан па прихватити данас, без икаквог критичког односа и ста ва, оперу, поготову тав. оперу сериа, као озбиљну, савремену уметност. Не само зало шпо Је Она „сама по себи" нонсенс ИН изван нашег „здравог' поимања, већ у првом реду зато што се она добре три четвртине века „ослања" на нешто што не пос тоји, што је не само филмом а. сада и телевизијом, већ и самом њеном _ некритичком | музејском праксом — уништено.
Да уметност мора живети у свом времену и својим време ном, то зна и сваки ученик, али да се једном времену могу нату рати вредности и љубави другог, и то на начин и на психолошкој танушности и наивности тог другог времена, у то. могу. вероввати само оперски директори, певачи, диригенти, редитељи (40: душе, они најмање)... Да се, рецимо, између две „стогодишње" и „тешкотонске" Аиде и Ам: нерис шепури какав полетарац Радамес, коме ни „штикле“ од десет сантиметара не пружају шансу да се вине до њихових брада; или да нека предпензијска Адалђиза трчи по савете неке почетнице у костиму Норме; или да нека примадона, која не може: да уђе -у „јапанску кућицу, „цвркуће'!, као, мала, госпођа. „лег тирица; или да неког Лоентрина може одовући само некакав сто коњски тегљач а никако. нејаки лабуд... то, дабоме, једино опер ски људи не примећују, или ако и примете онда је то „тако у опери".
И одиста, у опери може, можда чак имора, сведабуде ненормално. До које је мере, пак та ненор: малност закон, до које је мере таква „опера" постала страхотна даж, али и изгубљен случај, мо. гло се. видети у телевизијској адаптацији „Лучије од Ламерму ра" — и не само у њој! — коју је наша телевизија недавно еми: товала у два наставка. Ни најпрња америчка, или било чија, филмска _ лимунада, није тако отужна, тако бљутава, тако изазовно одбојна, такав атак на све оно што може да чини осећај за уметност, као та.адап: тација са лепом Аном Мофо у главној улози, Не интересују нас ни реализатори ни продуценти, јер не бисмо желели да им чи нимо неправду и да их недужне нападамо, пошто смо уверени да би хиљаде оперских реализатора управо тако, а можда још тупавије, тј. „оперскије", поставиди, ову оперу Доницетија. Реч је о уверењу „тако је у опери“, које и јесте погубно за ту уметност, јер се њој по правилу прилази са позиција организације спољашњих значајки некадашњег живота. Ту од живог, уверљивот, проблемскот, ничега нема. Ту је све што је логично жртвовано „опери".
Ником не пада на памет да „Опера, као и свака уметност кКоја хоће: да живи, треба да има амбиција да. „средствима" своје уметничке _ изражајности _ буде подстрек за нека размишљања, за неке провокативности гледа ишта. Не! Та „средства" постала су једино задовољење! Нара вно, учесника! И ми смо уверени да су реализатори ове адаптације били задовољни својим „лос лом" и да су једни другима, узајамно, делили комплименте, као што се то иначе ради им на представама у операма целот света.
„Мако смо свесни да овај наш · „протест“ не може ништа да измени, желимо ипак да се од редимо према том вапитућем проблему... а можда и дДа.суте
зи у нови
ришемо телевизији да нас, У иначе оскмдној тв продукцији опера, · лишава оних – најторих
примерака „отетско-музејске самодопадљтивости", Слободан Турлаков