Književne novine

ЈУБИЛЕЈИ

ДУШАН МАТИБ је дефинисао поезију као »непрекидну свежину света", Та његова дефиниција могла би се парафразирати тако да се каже: Матић је непрекидна све. жина. наше најновије књижевности. Већ шездесет година он непрекидно стоји у првим редовима онога што је у њој најсвежије темама, стилом и духом; Исти и увек други. Разнолик и променљив као нашца епоха, а ипак и јединствен као она. Наставак извесне традиције „али и увек нови заметак будућности, 5

Кад бисмо, следећи Иполита Тена, тражили једну битну формулу за Матића, могли бисмо најпре рећи: он је човек дијалога. Али одмах треба рећи да у овом

него једном смислу ове речи. У најопштијем смислу, Матић је писац који се одувек борио против монолога носилаца: догме, против догматског мишљења, видећи у њему једну врсту насиља. Матил је такође писац који у дијалогу с разним мишљењима, ставовима и писцима изражава своја мишљења, заузима своје ставове, пише своју литературу. Најзад, његово писање је пуно разних тема које се непрекидно смењују и мењају, а ипак у том тако различитом и разгранатом дијалогу постоји и једна јединствена нит, која м даје општи смисао.

· Има писаца чија су дела затворене цеанне у које се тешко продире и која можете усвојити или не усвојити, али с којима не можете успоставити дијалог. Иво Андрић није волео интервјуе, али то, чини се, није био само став њетове личности, него и последица његове књижевности и његовог света, који је, као проклета авдија, строго омеђен одређеним историјским и психолошким међама које је сваки читалац морао да усвоји као сопашо зе дима поп. Матић у свом књижевном делу непрекидно води дијалог са свим и свачим: са светом, с одређеним менталитетом, с појединим људима и њиховим мишљењима. И стога људи воле с њим да разговарају. А пажљиви саговорник може. и да осети задовољство и понос што баш у разговору с њим Матић ствара, а не понавља нешто што је претходно замислио, па можда и записао.

Иако је у Матићевим есејима то највидније, он не води дијалог само у њима, нето п у многим својим другим делима, на пример у песмама. Није случајно: што у једној од својих најбољих песама „Само пева тајни пламен" у фусноти исписује: „Неопходно је да се вашем гласу, при читању, придружи други глас који 'изтовара речи у загради“. Кад нема сатоворника, Матић га налази у самом себи. И увек је присутан неко видљив или не видљив, с ким он води дијалог: са својим временом, као у поеми „Марија Ручара и песмама „Број 4—21—35" и „Београд ок-

' тобра 1941"; с временом уопште или тра"јањем: као у песми „Протокол пролазнос и необичним: као у пое-.

"с чудесним и х ми у прози „Шта је у међувремену било“; с језиком: као у песми „Зарни влач и, најзад, са сновима, с традицијом, тајнама. света, могућностима песничке речи — “ свим својим делима.

Неко је једном рекао да свако има свог Матића, али му самом Матићу има више од једног Матића. Већ је опште позната ствар да у сваком писцу има често две личности које се у њему боре и тако стварају материјал за његово дело. То није случај само с романом или драмом нето и.с лириком, ма колико се чинило да је она, у суштини, говор једног „тласа,, монолот, израз онога што је најличније и јединствено у песниковој личности. (сип, Мандељштам је у есеју „О сабередниа рекао: „Нема лирике без дијалога . на атића, нема литературе без дијалога. Штавише, Матићева литература није само резултат двојства и дијалога, већ и рааро. вора, који он води имајући у виду, п Ре свога ја, не само непосредно присутно сабеседника ти, већ и треће лице, које се означава заменицом он. Тај он јавио се већ на почетку прве „Лаже и паралаже ноћи“ (1943), али је добио велику УАОгу, једнаку са улогом коју су ПАЛЕ ЈЕ. А ти у „Ружи ветрова. И сам Матић с се у скоро написаном тексту „То је 5 тде разматра питање судбине поезије, 38: што се увек У литератури говори 0 А ЈЕ нику, а неио тројнику: дорсте кад и товори о њему, треба. товорити ар 9 зро личности. Уосталом, није ли већ тео. Ма открила могућност тродичности, а ПЕН да теологија врло често није била че друго него симболичан говор 38 Пра ствари, које је она тим товором ми ЦАНА у тајанственост на којој се град У

итет цркве. па. = Идући том линијом, мозеу РеВЕ: А стоји Матић стваралац, Мати кој Ке ствара и Матић који инспирише. сви три појма други Је можда јел и у р вољно јасан. Не знам зајам као личност временог пеела којој Матић, али да

оној мери у којој је, то а би (4 то постао, он је ИРА У. на самостварању, на нетовању о ке јих, не само списатељских Ме А Буде аи потенција и на испуњавању Ме 1 "само књижевних Ва це Тако Ми

ости и Фу ; | Мо готово једна наша културна инсти5 Матић је надахњивао и на ас велики број и ОН о и сада је годинама окупљао, а. И оеаНа гнанона90 ега ј менимо само Бо-

е генерације. !: 7 овића. Велимира Лукића, Драшка

Б епа Јована Христића, Божу Тимоти. виђа, Владимира Предића, Мому АИНУ и др. Без њега био би незамислив ДО Зар део ЊИХОВОГ стваралаштва. А он је мо о раво онакав какав ]

џје на њих уп савек био: толерантан, НедОтМаТИЧАН, спреман на компромис; наравно дух :

' не морални.

уција. Као такав, дахњује и дан

саучају „дијалог“ треба схватити у више“

РЕЧ 0 ДУШАНУ МАТИЋУ

Поводом шездесетогодишњице његовог књижевног стваралаштва.

Матић, међутим, инспирише и у јел: ном знатно смислу, ван своје) својеврсне, неформалне Академије 'или Ликејона, који се окупља у његовом стану крај београдске Ботаничке баште, у који су навраћали и многи други писци (и Иво Андрић) и у којем се понекад више важних тема размотри и мудрих речи искаже за дан него у некој школи за месец дана. Он је један од оних писаца који су 8утентично наши, а ипак модерни и еврогски писци. Истичем реч „модерни“, јер и међу нашим тзв. модернистима има оних у чијем стваралаштву није тешко препознати елементе епског начина изражавања

"и, рекао бих, епског начина- мишљења, а да мн не говоримо о традиционалистима. .

Матић нас, међутим, и практично и теоријски, ослобађа тог епског начина „изражавања, које у наше савремено: мишљење

и понашање уноси оно што. је превази-

Бено. |

У часопису „Дело" 1959. године у рубрици „Говорница" Матић је рекао: нешто што је у овом погледу. врло индикативно: „Ако би требало да кажем који је основни задатак наше прозе, онда бих рекао да: је за наше писање најбитније. ослободити се што пре упеваног у нама десетерца и еп ски широког, да бисмо дошли до реченице која казује само оно што хоће. да каже, и то тачно само тако.и никако друкчије. Чини ми се да најзад треба да дођемо до песама и до прозе који се с истом полетношћу могу читати где тод човек отвори књигу, а не да му треба сваки пут запевати од почетка до краја, или никако". Није лако ослободити се вековне епске традиције, којој се ми, кад тод искрсну велике тешкоће, смртне опасности и: ратови, враћамо као најсигурнијем прибежишту, али нема сумње да наш пут у наша будућа казивања и гледања на свет сигурно лежи у једном сасвим друкчијем изражавању од оног који лежи у овој традицији, а Матић је један од оних чије нас стварање, можла, највише ослобађа од ње.

Лингвисти су открили да се и у речима које употребљавамо могу наћи елементи једног одређеног односа према свету, па чак и погледа на свет. Матић нас-ослобађа епске традиције не само својим релативистичким и дијалектичким. начином мишљења, већ и својим речником и својим стилом. У његовој лежерности и готово ћаскању с којим уме да каже и врло дубока запажања о животу и човеку, крије се, у ствари, антитеза и полемика са озбиљном, свечаном, мргодном _ визијом света и држањем нашег традиционалног писца и човека. Прихватање његовог начина писања стога има и извесне социјалне реперкусије.

Матић је свестрани писац не само по томе што је писао и песме, и есеје, и романе, него и по томе што је писао, књижевна дела која представљају сложене

књижевне врсте: истовремено и приповед. |

ну прозу, и поезију, и драму. (Подсетимо се' да је „Ружа ветрова", својевремено, у режији Боде Марковића, доживела врло успелу драмску реализацију у „Атељеу 212") Али његова разноврсност је много већа у једном другом смислу. Ослоњен на своје време и његове проблеме, Матић је одувек заступао динамичко а не статичко

МАТИЋ И СЕДАМ

БЕЗ ПИТАЊА _

НА ПИТАЊЕ где јеговорио Матић, или где говори, или где ће говорити, ваља

одтоворити с помислима на велику, имати

нарну а тако утицајно деценијама већ присутну парлаторију Душана Матића која се простире бесконачно далеко и изузетно узбудљиво и која се зове: ћуприја, Крушевац, Прокупље, Пирот, Шабац, оних дав-

них предратних дана када је са Теклом и

Бориславом читао „Пана" Кнута Хамсуна, Лајковац, са непомичним врелим већ. ратним.пероном, Ница, Париз, Београд, Женева, Јасна Пољана, Венеција, Аранђеловац, Нови Сад, Крагујевац, Атина, Истра, Хвар,

толики постојећи и већ непостојећи градо- |

ДУШАН МАТИЋ

схватање књижевности. Његово писање није један став него однос: пре свега од нос према животу, односно према свему у њему: од трајања, љубави и снова до смрти, од питања голе егзистенције, као што је глад у свету, до питања литературе и естетике. Матић је одувек писао у тежњи да искаже свој — и не само свој нето и људски однос према разним појавама у животу. Он се није понашао као мирни посматрач на обали реке, већ као пливач, рибар и бродар који настоји да ту реку, реку живота, проучи својим активним односима према њој, према њеним разним видовима и променама.

М интервјуу који је 1960. године дао Николи АДреновцу за Радио-Београд, Матић је, између осталог, рекао: „Писање је не, кажем одраз, већ неко неизбежно одговарање животу, непрекидно да иди не том животу. А живот је толико разнолик и пун различитих ситуација". Полазећи од таквог схватања, Матић је различит у сваком свом делу, чак и у готово свакој песми. Колико су само различите песме „Заменице смрти", „Само пева тајни пламен", „Пред одлазак" и „Ровињ", а да не наводим још и „Једину песму коју знам наизуст", „Време“ и „Домаћи задатак". Због тога је тешко и чак, можда, немогуће писати о Матићу у облику заокругљеног, „завршног“, коначног есеја или стуАије, све док он непрекидно изнова одреЂује свој однос према животу и његовим бројним новим појавама. Право писање о њему можда је онакво какво је писање Драшка Ређепа: да се на калеидоскоп Матићевих разних односа према бројним животним питањима одговори низом делимичних осветљења Матићевог дела из развих углова. Стога и овај мој вечерашњи мали говор може да буде само једно врло непотпуно и фрагментарно осветљење б6огатог, разноврсног, фасцинантног дела Душана Матића.

Драган М. Јеремић

(ЛТОВОРА

ви, толики отворени простори иза оног ве-

читот жутог зида коме се супротстављао,

_ Дечани, Љум Кула, у данима када је наста-

јао, још непојаман а битно елементаран српски надреализам, пред одлазак у свет, овај цео свет, али и онај други свет, иза непрозирне завесе ноћи, на прозору, али

ги на путовању, у путничком купеу, алииу

статици успомена,

На питање кад је говорио Матић,

или. кад говори, или када ће говорити, · треба поменути, на првом месту, „Радничке. новине“ Душана Поповића, у давној већ 1915. години,па датуме. писмених задатака српских ђака у далекој Француској

када се у његовим реченицама, већ онда, .

јављала реч са стране, као синоним за реч искоса, једну од најбитнијих речи његових; време дрезденско када је. записао знаменито „Отворите прозор, небо", али и време надреализма, „Немогућег", „Марије Ручаре"; Нушићев погреб и доба „Наше стварности"; тодине Аните и шпанског грађанског рата; 1941: и 1945; тренутак под; невни, али п час ноћни; у зору кад све је, одиста, говорено пред зору, али и у онај неприкосновени трен када је пет сати на његовом часовнику, само што никада ни: је хтео да зна да ли је то пет сати ујутро, или пет сати поподне; тренутак поздрава, али и тренутак растанка; када је наново — са нама заједно, читао Андре Жида и. када. је откривао Драгишу Крунића; када је спомињао и када је опомињао; када је ми-

моилазио толике лиризме патворене и бив- ,

ше, да би се окренуо за првим стихом оног“

фаталног младића који, по Крлежи, „носи |

своје прве пјесме на оглед"; када НЕ био у БајалОТУ, свакад; 1953. али и 1968; 1948. али и и

На питање зашто је говорио Матић, или зашто говори, или зашто ће и су:

тра. говорити, могуће је одговорити много. бројним његовим властитим, тако битно не-. истосмерним „реченицама, свеједно. којим, и да опет никако не погрешите, јер је сама бит Матићеве акције у ономе што је живот сам, изван литерарних једноличних и ус ких "парцела, што је настављање, што јед-

нога“ дана; може да провоцира, сасвим већ на' даљини, неког младог човека да продужи,'да демантује, да измени, да отвори нове просторе, још непознате, изван категорија постојећих договора и конвенционалних решења, изван свега; одтоварајући на то питање, још понајпре помишљам на једно његово писмо где се изричито каже, у парафрази Хамсуна и Бретона, да пише да би'продужио време, — а ја додајем: да би изменио ред ствари, ону сиву стармаду учионицу коју је карикирао у предговору „Подвига: дружине „Пет петлића'", да би се вратио, друкчији, Багдали, оном другом гласу, рекама, Текли, да би нас свет препознао, пише без разлога, као што и путује ради путовања, тако и пише ради писања, али писања које сваким својим ретком негира бивше даровитости и утуткане редове речи у синтакси која не престаје, тако јер зато пише и говори Матић. |

Напитање ским јеговорио Матић, скимтовори или ским ће говорити Матић, треба без устезања одговорити: с Растком Петровићем, с Миланом Дединцем, кад налетела је она' славна већ „Јавна птица", с Милошем Бурићем, кад му је овај напомињао како је атински живот негда био налик на београдски живот пре првог светског рата, с Лелом, с Андрићем, али и с Ивашкјевићем, с Елзом Триоле и Арагоном, али. и са Бориславом Радовићем, с Анри Лефевром, Борђем Јовановићем, Исидором Секулић, Драгом Иванишевићем, али и с Београдом, граничним прелазом код некадашњег Земуна, са старим стаблом кога више нема на Багдали, с оним непостојећим, а вечитим смислом свих ствари, са тајним пламеном бића, са социјалистичким реализмом, одсечно и негативно, али и са свакојаким буквализмом, свакодневно, са Радованом Поповићем за НИН, али и са Бором Борђевићем за „Око", Владимиром Предићем за „Књижевне новине", са Милосавом Мирковићем, неколиким студентским генерацијама, академицима и академцима, почетницима и онима који нису ни почели, фикцијама али и преживелим данима, са пролазником коме је, да би избегао рафале цитата, рекао у једно сиво јутро: „Добар дан, што би рекао господин Волтер", са временима прошлим и будућим,; са нашим маленим срединама, трагајући за излазом, за свим решењима одједном, антидогматичар, највећи наш мислилац, протагониста наших битака против сиве јасноће, вечито напомињући како „човек не живи ни с истином, ни с лепотом, него с другима".

· На питање о чему је говорио Матић, или о чему говори, или о чему ће сутра говорити Матић, без околишења треба одговорити: о свему, свакад, али никад о једносмерности, никад о глупој потреби затворености, везивања за једну мисао, јеАну догму, једну баналност; увек о Рембоу, Балкану, Малармеу, Слободану Павићевићу, Светозару Марковићу, Бодлеру, Вергилију, Дунаву, говору, старим писмима Лазе Лазаревића, Недељку Гвозденовићу, београдском роману, Бранку, „универзалним духовима"“, уским погледима, генерацијама које стижу у легендарну већ његову собу да би својим непристајањем положиле први и најважнији испит тета.

На питање тић, рекао бих најпре да је говорио, и говори, и да ће колико сутра говорити неком још непојамном и непознатом гласу, који ми се недавно јавио у лику младог румунског песника Јоана Флоре што је, читајући једно од Матићевих најновијих писама, наједном, и он, до дна схватио како ваља поћи за једним поривом, за љубављу, за војском макар, али поћи некамо од сиве једноличности свакодневног партера; и коме је још говорио Матићг — онима који долазе опет, без прекида, „данас и овде, и још понегде", али и онима који су га тако брискантно, као Драган М. Јеремић, Јован Христић и Бернар Ноел, чули и при. хватили већ данас, још и јуче.

На. питање како је говорио Ма тић, или како говори, или како ће говорити Матић, могло би се одговорити, и од товара се обично, с помислима на меке, не. стварне венецијанске сутоне, када се једна Бретонова мисао о смрти јављала као лековита, тајна, невидљива сенка, али, у исти мах, и. с помислима на жуте зидове негдашњих, и сваглашњих, граница, на путовања детињства, опет на Крушевац, на ратове, многобројне, на одступање, на бескрајне паскаловске загонетке отворених прос“ тора пулске Арене, на Грчку, на Павла Мрака; такође на Најмлађег Јагодића који, дакако, неће у роман, на мемоарске тренутке Мони де Булија, на Париз у коме, и од: сутни, столују .Матићеви погледи искоса, ођлламе, на дифузну светлост собе у Улици Војводе Добрњца 26, на број 13; на читаву апокрифну мисао модерне наше. литературе, али и на надреализам, на песму. пролазности и тишине, велики пасијанс времена и. збивања, одлазака и пролажења, тако да, одиста из године у годину, како иде та бескрајна колона пролазника и возила, новинских вести и меких ћилимарских. шара Ботаничке баште, све више слушалац или читалац, у сваком случају онај коме се, свакад, обраћа Матићева пажња, Матићева реч, ни не слути да, зајено-с-тим скупоценим бревијаром најчитанијег. Матића, кога свак од нас носи у се би, као оно негда Матић Ујевића, преваљу. је се-једно огромно време у нама и око нас, Албанија. и. аустријски монитори, тра внати предели Багдале и мразне, снежне ноћи Првог светског рата, први гласови модернизма и гласна акција надреалиа ма, време Народног фронта и време окупације, послератна зрелост и велики, вечити дијалог са многобројним покољењима који“ ма није било тесно неу Матићевим књига“ ма, него .ни у њима, ни у космогонији ње-

гове мисли, па је онда и то време, ничим Наставак'на 5. страни

Драшко Ређеп

КВИНЕВНЕНОШЕ 5

коме је говорио Ма-

књижевног универзи-