Književne novine

Велимир Лукић.

'

МОРА

О, зиме моје пламених бора

Неко вас одброја смрзнутом руком Године згасле.... гласови мора

Што облик траже пред крајњом луком.

И у ноћ ову јануара

Кад испод мраза нема звука, - у Чини ми се да билбм хара

Та иста и вечна, од студи рука.

Јер, ево, њом ја пишем име 14 стихове, и речи луде.

Покри ме бела ватро зиме, Пред звери баци што се буде!

НЕГДЕ ЈЕ ЧАС

Окружен тако облацима, сводом И неким звуком што личи на вечност Можеш ли рећи да је мера света Тај спокој што кроз лишће копниг

Сјај што се издиже тек израслог дана. Или ветар успаван у душама шума, Можда су боје судбина и ума

Остављено једро над морем година.

Посматрам тачку у даљини бучној Негде још има и тих што чекају Да се сва та вечност, да се сва та мера Пребрзо покрене у плахо· надање.

ћ

Али нигде нема и нема баш више Опојане страсти и сна љубавника. Само сунце, облак, прозукли знак кише Сат што откуцава мраз и дах смртника.

Зато ме не зови. То је и зла сена

Не пејзажа давних и времена мога... Већ очи и руке, речи, све се магли Тихо. ништа капље, Небо догорева!

СОНЕТ О ЈЕДНОМ ПЕЈЗАЖУ

Постоји потоњи зрак зоре Модар и таман као година. љЉуља се далеко и пусто море; Остаје за нама само тишина!

„А високе ћутале су горе,

Снег. је падао „из; мучних- висина. „Срво прошла је кроз небеске коре,

Па опет мукла је та празнина.

Дан наш, и часи мутни!, Не хучи вихор, нити траје лед. Само се кроз сјај злослутни

Назире брдо и недоглед. О, забораве ти беспутни, Засиалих речи не буди ред!

МАГЛА, СУТОН, ПУТОВАЊЕ...

Стајали смо на мртвом броду, Ка реци Лети да ли смо ишли Гле, знака нема и непотоду Никада нисмо мимоишли.

За мртве хоће сада да пева Певач тај црни у небо склоњен. Облак као девојка снева

И пада неко паклом гоњен,

А брод наш иде, реку тражи

Не заборав и не дубину;

Кроз поље пуно росе и лажи Заједно са сенкама нашим мину!

А хајке, хајке на све стране... Речи то гоне или лишћег Лето и зима. Мраза гране Дотичу заспале, милују нишче.

Стојимо сад мртви на мртвом броду Обала дута ту је: Лета! 3 Душе и мисли'теку низ воду

У своду више нема цвета.

Обалу, ето, додирнусмо и мртви зраком у лелујамо! Ал. слух нам јадне звуке сања: Још продире кроз сумрак сурш Како се ломи море трања

И како хајка некуд јури...

И лешеви смо, ал бежимо Чујемо шикрут и крике паса Са небом смртним ми снежимо Утеху молећи вида и тласа.

Обала је пуста, брод се празан врти: Хајка то бежи од нас и од смрти!

1

КРИИТВНЕВОВНЕ 6

~“ ПРОЗА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА"

Четири песме | лако сунчано јутро

Александар Обреновић

... БУДИМ СЕ. Мешкољим се, зевам, трљам очи. Отварам их. Док се капци лено дижу, кроз трепавице јурне млако сунчано јутро. Чудна, успављујућа тиши на. „Ох! Закаснићу на посао!" Скачем из кревета, на брзину се умивам, бријем и облачим. Истрчавам на улицу.

_ Нигде аутомобила, аутобуса, трамваја. Савршено глувило. У ЈЕ

Сви журе, али као да не ходају већ лебде који сантиметар над тлом. Поздфављам знанце. Отпоздрављају ми, отварају уста, али речи не чујем. Ни своје сопствене, „Шта се то догађа2"

Доле, на раскрсници, гужва. Неки људи се журно враћају. Не може се даље. Маса се гиба.

Стварно ћу закаснити и то баш данас кад имамо да решавамо тако значајне ствари. Ја имам корисне предлоге, спасоносне чак, и морам да стигнем на време. Уосталом, без мене састанак не може ни да почне. |

'Пробијам се. кроз мрзовољну, нему ТОМИАу и одједном се налазим пред кордоном врао снажних, румених и љубазних људи у светлим летњим оделима. Неки. у рукама држе нотесе, неки креде, а неки штрицеве.

— Шта је овог

— Само се мало стрпите, молим вас. Станите у ред и ускоро ћете све сазнати, — одговара љубазно младић у светлом оделу.

— Закаснићу на састанак.

— О, састанакг! Збиља2 Какавг2

Незгодно ми је да то кажем пред свима, па покретом руке замолим питача

несе своје уво и ја му шапнем о чему је реч. Видим му по лицу да сам оставио јак утисак.

— Е, кад је таква ствар, одмах ћемо да... — каже ми тихо и готово са страхопоштовањем, па приноси своја уста уву другог човека у светлом оделу: Шапће му. Онај ме погледа са још већим страхопоштовањем, па онда шапне оном до себе... Тај све на исти начин понови и мени се чини као да посматрам лик у бескрајном огледалу. Онда из тог бескраја на исти начин и истим путем стиже одговор: — Веома нам је жао, али нико не може преко реда. Чак ни ви. Не брините, ако не буде неких компликација, све ће ићи врло брзо. Молим вас, станите у ред.

По учтивом, али непопустљивом тону одговора схватам да је даље наваљивање узалудно и да ћу свакако још више закаснити ако било шта ново покушам. Зато, на изглед спокојно, стајем у ред. Сада чујем како људи у светлим одели-

ма питају оне испред мене; — _ Бројите

ди у зимским ноћима звезде2 Ако је од

говор позитиван, реците нам колико сте их до сада избројали, а ако је пак негативан, будите добри па нам наведите колико их до сада нисте избројали и зашто2 — Знате ли да справите кромпир на.

сто један начин; Ако знате, молимо вас, издиктирајте нам своје рецепте, ако не знате, само одречно махните

Хвала!

На та и читав низ слично смишљених питања · упитани одговарају било шта само да се испитивање што пре заврши. Питачи се не упуштају у смисао или тачност одговора, већ их све усрдно записују! у своје нотесе, а потом замоле испитанике да продуже до групе која држи креде. Та група свакоме ко до њих дође с пуно обзира на леђима исписује крунне бројеве 21 и 22. Само та два

оја. | У а Сто пантких ципела, распарених, пазите, различитих боја и величина те. шко је девет стотина и педесет шест килограма.. Питање за вас гласи: колико својих сопствених висина може да скочи увис млада бува на надморској висини од шеснаест хиљада стопа и.

Рикнем свој одговор: — Ви сте идиот, а идиот је и онај који вас је, послао да постављате таква идиотска питања.

Питач самовредно запише моју рику у своју бележницу и ничим не покаже да је моја увреда уопште доспела до: ње

главом. '

"и вакцинисању једини

та, већ ме као и све моје претходнике упути ка онима са кредом.

— Не дозвољавам! Упропастићете ми одело! Знате ли ви ко сам јаг — претим. _ — Знамо, — с поштовањем одговара један, а други ми хитро исписује на леЊима (осећам) број 21.

— Зашто ми нисте записали број .222 И зашто уошште људима исписујете само та два броја2 Шта те бројке значе2

— Наш посао није да одговарамо на било каква питања заинтересованих стра. нака, већ да радимо оно што нам је законитом одлуком наређено, то јест да исписујемо бројеве које сте управо изволели навести, а на зато предвиђеном месту, конкретно: леђима. Изволите продужити до пункта за вакцинацију.

Тамо« неколико њих врло брзо и ве што барата шприцевима. После примања инјекција и добијене потврде о томе свако може да продужи куд је наумио.

— Молим вас, засуците рукав.

— Против чега је та вакцина2 — питам. Та — Да није потребно да се вакцините, не би нам било наређено да то чинимо. — Нисам то питао.

— Али то је одговор.

— Одбијам да се вакцинишем, ми одмах не одговорите против чега је та вакцина. .

— Молим, молим, вакцинисање није обавезно, међутим, ако не пристанете, не можете да продужите овим — путем. Морате да се вратите откуда сте дошли. Таква је наредба.

ако

ма. Разумете ли, састанак не може да почне без мене. Жалићу се! Жалити!

— Ваше право.

— Знате ли ви ко сам ја2

— Знамо, — сложно и. смерно одговара група за давање вакцине.

— Не, не знате! Чућете ви још о мени! Одбијам да се вакцинишем а да не знам зашто и против чега! — гордо и претећи узвикујем, па. им пркосно окрећем леба и журним кораком крећем у супротном смеру. За мном пође неколико људи који мисле исто што и ја, али се нису усудили или нису умели да то тако лепо као ја кажу. Осећам у себи' плиму поноса што сам стекао истомишљенике и следбенике, |

— Читав тај кордон — све сама будала до будале! Мисле они: не знамо ми и друге путеве да дођемо до циља. Показаћу им ја само док дознам ко је све то замесио. Вакцинисати и, тако рећи, житосати поштене људе тек тако, — шепурим се на челу свог малог брзоногог стада... |

— Можда им је то начин да ослободе складишни простор од нагомиланих залиха демодиране креде и те некурентне вакцине, — шушљета једно бравче каскајући за мном. '

— Очистимо одела од тих срамних знакова! — рекох нагло се окренувши према својим следбеницима. Почесмо један другоме да чистимо бројеве с леђа, али су се они, чим их отремо, одмах поново појављивали, Тај узалудни посао је, морам признати, прилично смањио одушевљење мојих пратилаца да ме да. ље следе.

— За мном! — кликнух и то их расвести као што пуцањ дресеровог бича раздрма задремале лавове. Сунусмо у прву попречну улицу. Тамо је стајао исти онакав кордон људи у светлим летњим оделима са нотесима, кредама и шприцевима пред масом која је стрпљиво чекала да прође кроз читаву процедуру. Моје стадо ме упитно погледа. Ништа не од товорих, већ одлучно кретох на. Аругу страну. | ки

Неко пре, неко касније у мојој- трупи схвати да су све улице блокиране и да је подвргавање бесмисленом испитивању начин да се проће кроз кордон и оде куд се жели. Убрзо остах сам, али ми накрај памети није било да се предам. Мора да постоји неки" начин, достојанствен и поштен да

· се продре: до циља. Измишљао сам нај-

ИАУСТРАЦИЈА МОМЕ МАРКОВИЋА да се нагтне ка мени. Он ми учтиво при- — Тако нечовечно поступати с људи-

невероватније комбинације, али је ствар.

_ ност дрско. товорила да се сваки од.тих.

начина мора завршити примањем непознате вакцине. . у "уда бар знам против чега је! Можда

би ми стварно користила, ; у је примим на овако понижавајући на

чин; Нећу те тајанствене бројке МА МЕ ма. Ко су ти људи који тако слеј

шавају бесмислена наређењ тог: а, ЊЕ Стајао сам на тргу у ко "вале четири улице зачепљене светхим

ј зих како из кордонима. Одједном опа. у Ана из свих улица истовремено НЕВИ ре преплашена маса тоњена ВОЈ И и џ непознатим униформама. Војн

на раменима на еазуке и мирно, али неџмољиво, по.

тискивали упаничену гомилу према. а донима. Напрегнух ВИА и у њој пре о. нах неке од оних који су приста. приме вакцину. „О! Значи,

и су се ули-

нису стигли КУА

| пе ке НИ А. Али касу хтели. Узалуд су У о вар" ква је сад то војска: Шта она х У Чеча

Обруч наоружаних људи се св ние стезао око свих нас. Идиоти У све им оделима се размакнуше и пропустише Л њене на трг, а затим врло учтиво и поштовањем поздравише бојовнике, али им ови, врло слични правим о ПЕЕ ној. ницима, не узвратише поздрав, ве и 5 погнаше ка тргу. Ишли су кротко. Заиста више нисам имао куд да побегнем.

Са трга нас потераше ка отромниц, сочној зеленој ливади која се, мора ита преко ноћи, створила на месту на коле је још колико јуче била велика градска. четврт. На ливади, сам Од себе, замре сваки шапат и завлада неподношљива тиши на. Сви смо, напети и уплашени, гледали у војнике на чијим се лицима следио подругљиви осмех. Онда они уперитпо према небу своје оружје и опалише. Из широких грла цеви шикнуше у плаветнило цидиндрични пројектили и у висини почеше да се бешумно распрскавају и претварају у капљице благоотужног мириса. "

Наједном у маси Фгледах једну своју другарицу из основне школе. Иако је још отад нисам видео, а то је заиста било пре много година, био сам сигуран да је то она. Озарена што ме види, похрли ми у

сусрет. Загрлисмо се и у том трену пр-

ве мирисне капљице из пројектиле падоше по свима нама.

Моја другарица је отварала уста, ништа се није чуло, али сам био сигуран да. је рекла: — Шта је овог Личи на млаку пролећну кишу. Ону која нас је задесила кад смо ловили кленове. Сећаш сег

Наравно да сам се сећао, али нисам стигао да јој одговорим, јер је она већ почела да се растапа као сладолед на лет-

њој жеги. И сва она маса око мене, до.

јутрос једрих и болесних, младих и старих, мудрих и глупих људи се, исто тако без крика и јаука, претварала у житку кашу. Погледах себе, био сам већ потпуно мокар од мирисне кише, за који тренутак, дакле, почећу и ја да се претварам у ту пихтијасту масу. Затварам очи. Осећам како другарица покушава да ми чвршће стегтне руку. И ја појачавам стисак и приме. ћујем како се кости њене шаке размекшавају. Почињу и моје.

„Хм... значи, то је то... Тако изгледа смрт. Сад сам већ. мртав... Нема ме" випе. при у ата Али не! Поново чујем неке шумове, уздахе, кркљање. Могу да мичем прсте: Отворићу очи!

Видим; гомиле мокрих лешева који се растапају, међу њима су и остаци оних у светлим летњим оделима, то за тренутак пробуди злурадост у мени, видим: ласта муњевито прелети небом, видим: човек у пелерини, с великим шприцем у руци, гази преко мртвих и умирућих, загледа их, повремено се сагиње и некима, ваљла још живим, ушпоицава течност из ттритпа.

Иле према мени и мојој другарнпи. Не мичем се. Одлучујем да се правим да сам мртав, хоћу то да саветујем и другарици, још је жива, али касним! Другарица подиже своју, већ изобличену, главу и пита човека у пелерини: — Зашто2

Он се насмеши и хитро јој забоде итАу у мишицу. Не могу више да издржим, хватам руку са шпорцем, уздижем се и просикћем: — Бештијо!

Главу изнад пелерине као да мој поступак нимало не зачуђује, само ме безизразно гледа. Отимам шприц као од шале и он се намах претвара у велику прскалицу на мојим леђима, притискам полуту, а распршивач усмеравам према човеку који је држао шприц. Из распрошивача бризне фина магла и пада по човеку. Он се нагло и безгласно топи. Остаје само глава по којој избијају вијугаве модроцрвене мр-

Појављују се нови људи са ттрицевима и војници, Иду према мени, Ја кренем према њима. Ноге ми се заглибљују у житкој маси. Сад су противници на дохвату моје прскалице. Притискам полуту, засипам их магленом прашином, а они се ћутке _ растапају. Не нападају, не бране се, не беже, Гину као по дужности. Послушно. На ливади се ту и тамо појављују ватре. Растопљени лешеви се пале сами Од себе. Дим је све гушћи.

Више не видим другарицу.

Подивљало вичем: — Ето вам! Ето вам! — и све жешће, са све већим жаром, са све већим уживањем ногама снажно ударам главе-и трупла својих мртвих противника, Осећам како ми од тога кичма ин све кости брзо, све брже, добијају ранију чврстину.

"То ме страховито уплаши...

г.. Будим се. Мешкољим се, зевам, трЉљам очи. Отварам их. Чудна, успављујућа тишина. „Ох! Закаснићу на посао!" Истрчавам на. улицу. /

Доле, на раскрсници, гужва. Не може се даље. " Одједном се налазим пред кордоном па СЗНИУ људи у светлим летњим оделиа •». Будим се, Отварам очи. Чудна, успављујућа тишина. „Ох! Закаснићу на пос о

Одједном се налазим пред кордоном...

«.. Будим се, Чудна, успављујућа тишина, „Ох! Закаснићу на посао!".. |

Кордон... :.. Будим се... Кордон: та

али нећу да

а2 Чему све

носили некакве. цеви налик.