Književne novine
=
И и
ЕАУ и
а ВН а
ЕСЕЈ
ОБИЧНО СУ замерке било којој публикашији из области културе, а посебно из књижевности, праћене и поткрепљене опаскама да у тим публикацијама нема полемике, МИ оцене читаве културне или књижевне ситуације, било да долазе од друштвених и културних радника, или, пак, од самих писаца, помињу — као један од великих недостатака, скоро као грех непостојање полемике. Због тих се честих повика „како нема полемике, а потребна је, човек који је пристао да јавно саопштава своја мишљења о питањима културе и књижевности, или да се бави крити-
ком, понекад осећа безмало кривим, опту-
женим на одређени начин.
М стварно, и пре но што се одредимо према занимљивом и сложеном питању зашто нема довољно полемике — односно да Ли је има или нема, каква би она требало да буде, зашто је потребна, и шта. је све спутава — морамо признати да се полемика редовно највише чита у свакој публикацији. Ово, разуме се, казујемо само као очигледан податак, без жеље да њиме механички сугерирамо било какву оцену. Листови и часописи у којима по правилу нема полемике делују некако тромо, успавано и често неживо, чак и у ситуацијама кад текстови у њима, појединачно узев, поседују несумњиве вредности. Интересовање за полемику не долази само отуд што је метод отстављања. и:оповргавања. одувек био један од начива. да се дође до истине и да се са више страна осветли нека појава. Драж полемике, и у књижевности и ван ње, долази, поред осталог, и отуд што она и читаоца. увлачи, неприметно, у једну нарочиту врсту динамичне интелектуалне активности, скоро у интелектуалну игру, и што та наводи да учествује у опредељивању, У навијању, у процењивању и снате аргуме. ната код људи који полемишту и заснованости сопствених погледа. Самим се тим кроз полемисањ=, поготову ако се оно води о најважнијим или најактуелнијим појавама, стварају услови да се прочишћава и раздрмава оно што зовемо култур“ ном климом, да се одстрањују учауреност пи · недостатак активног односа и према култури и према животу. -
Већ се одмах, међутим, при покушају да опишемо стање у вези са полемиком, суочавамо са низом деликатности и противуречности, и у њој и око ње. Ту одмах мислимо на: околност да има врло разноликих интересовања за све врсте полемисања, па и за књижевно, посебно интерсовања за навијачко постављање У оном најрудименталнијем виду док се полемика води. Није, дакле, интересовање 32 укрштање копаља и за борбу мишљења ~“ свим случајевима, чак није ни у већини случајева, проистекло из потребе да се
: "прати трагање за истином и одмеравање „аргумената. Напротив, врло. је често. инте""ресовање за
полемику произишло из же ље да се присуствује побеђивању. Отуда је велико занимање за квази-полемику, за подемику која је, будући свађалачка и по учеснике увредљива, изневерила сврху и
праву функцију; а често такве полемике, мислим на оне које се воде, “ књижевности и око књижевности, дају аргументе
сце и желе
аво онима што не воле писце, |
Ја те виде у недоличним ситуацијама, по
беђене, желе дакле да нађу Нове ДСП за свој већ формирани став да савр
ажавати. писце не треба уз лемици често се,
и разговорима о по 1 , зошћено, подразумева баке предење. ар дневног ант ти сАко она произлази превасходно и 5 жеље за спорењем о појединим Дати или и жеље да се неком очита ЛЕ То, међутим, није тако, макар 7“ МЕ ности. Подемика тражи поред Па ЗА де обдарене за ову врсту Шо алт НА великом општом културом, < Ра МЕ У амично лежи па ну |
МЕ је квалитетне полемике Маи
олемика, уз то, тражи обавештеност, А. пидност, у духовитоса аута језичке м пој
обни за | у
А НЕ врте: и за довођење ПИ Е. појмова У изненадне и нео а аврХ. Це рече МЕНЕ та Јоан НА је полемика Зе а: није увек у, занимљивошћу 5 Рој ејетуалном убојитошћу; често умес њих провејава да. се јавно надмећу У
паде дИробри. ИРА тивен а такви су, могу дуже да опстану на ксудтурно-друштвеном пот-
због тота што они и — током
7 и своје 10
ше откривају ' је м
стране, притом провоцирају
аи да се према њима друте
ју, и ако их У јавном опрееИМ зам и мрзовоља,
; 7. : от. иступању бине или потврђују ин РАНЕ лемика.
дезавуишу. пе значења салода се кроз су-
ј “борбе — жељу А са Поа е туђем мишљењу дође Ло тротстав Ћ се“ одмери сната разноликих истине, та и различитих лотика убеђивааргуменот 10 се то код нас не ретко
ња ис ка многи полемику пзједна7 — да се противник исмеје, унизи, пон обори на плећа и брутално порази до пе публиком, Подемика је лепша, по Ва и трајнија ако се ПИТИ Нин и, собно џуважавају, ако један АЕ ИЕ нају равноправност па пи о уто ње међу њима врло оштро бок. ка. МоЖа Пана Мат КА описујемо уи ~ квалитети а Обрих полемичара, по:
> Од 000 ; и Ено и негативно одредити ову зиешут дину, 1ср је можла џ“ нашој оредини а « ше идентификовати оне који овом жанру,
ецимо,
„ ИНТЕРЕСОВАЊЕ,
та је еа полемиком2
поред популарности, прибављају и неповољне епитете. Под видом полемике често избијају ситан интерес, лични рачуни, завидљивост и нетрпељивост. Један је од примера за то и кад поједини писци, обично под маском новинара, репортера или коментатора воде некакве приватне акције кроз дневну штампу, одакле, кријући се у бусијама, и позивајући се час на публику и њен интерес а час на што друго, одапињу отровне стрелице на друге ствараоце. Лошти се полемичари обично познају и по томе што настоје да противника победе још пре борбе, најчешће му, код нас, лепећи етикете које циљају на једну од следеће три особине: на стручност, на писменост, или, пак, на политичку оријентацију. Још су неке околности показатељи сложености полемике и постојања мноштва разлога због којих се стварају заблуде и неспоразуми. Имамо најпре појаву да се полемике у књижевности и међу писцима код нас далеко чешће воде на књижевној периферији и на књижевној естради, за некакав ванкњижевни примат, него око
ЗА ПОЛЕМИКУ, ЧЕСТО ПРОИЗЛА, Зи из ЖЕЉЕ ДА СЕ ПРИСУСТВУЈЕ ПОБЕБИВАЊУ
суштинских питања књижевности и куатуре. Имамо, исто тако, и околност која читав проблем посебно компликује: што праве и паметне ствари и тачно запажа. ње понекад у јавности саопштавају погрешни људи, а ништа ефикасније за дезавуисање одређеног става или запажања. Свему томе треба додати и појаву, парадоксалну на први поглед, али која многоструко говори о природи полемике, да код нас чак и људи који пишу танко, млако и незанимљиво, добијају неочекивану ватреност кад почну да се споре или да некога нападају. То, опет, подстиче на размишљање о привлачности полемике, али и о једној другој, и широј, теми о нетрпељивости као подстицају за жестину па и за бистрину мисли.
Постоји и читав низ других узрока за незадовољство полемиком и разлога з3ашто полемичких текстова нема у оној мери колико бисмо то понекад желели, а ти се разлози, као и они које смо већ поменули, тешко могу генерализовати. Често је и постојање разноликих друштвених и политичких предрасуда у односу на полемику разлог што се недовољно често укрштају и јавно супротстављају мишље ња о важним појавама. То се можда понајбоље види на неким примерима из ближе прошлости, по томе што није посто. јала наклоност према разбуктавању полемике која би довела и до ширих поларпзовања у култури и књижевности; најчешће се несугласице које имају већи број актера и које обећавају да ће под: грејати културну атмосферу завршавају напречац, и нерешено. Под културно-друштвеним разлозима и условима за присуство полемике подразумевамо и то што поједине слабости односа у култури че сто доводе до тога да се иза сваког јавног изношења мишљења, поготово оних мит љења која се супротстављају нечијим друтим, тражи мистериозна позадина и пре познају савезници. Свакако да се могу разумети овакве бојазни, чак и уважити разлози за њих, с обзиром на негативна искуства, но невоља је што се неповерљивост преноси на свако индивидуално ипсказивање ставова.
Док описујемо и коментаришемо 0с0 бине полемике, посебно у нашим савременим условима, и док размишљамо има ли је или нема довољно, морамо имати на уму и могућност, односно вероватност, да су нека од питања око ње произишла из априористичких, недовољно еластично, или чак и погрешно формулисаних ставова. Тако се, рецимо, мало ко запита из чета све произлази његово уверење да по лемике о проблемима књижевности нема довољно. У односу на шта је нема, на ко. ју количину којом би се могло бити задо вољно2 Потребно је, исто тако, чешће се подсетити и на околност да“полемика Код нас има мању. и сиромашнију, традицију него у неким другим културама, То се на рочито односи на полемику која није увредљива и која покреће питања од тра! нијег значаја. Важно је, даље, узети У
„обзир да, иако поводом полемике мисли-
мо на одређен жанр саопштавања, односно на његове најчистије обрасце, имамо читав низ прелазних и рудиментарних облика, значи таквих текстова и чланака који би, широко схваћено, били полемичке природе. Сигурно је да не смемо отићи у једну од крајности тако што ћемо превише релативизовати појам полемике схватајући је врло широко, јер је, ако се тако схвата, и читава књижевност одређена. врста полемике, али такође не смемо ни у другу крајност да одемо и да полемику накарадно и уско схватамо, као шамар некоме, или само као напад или само као тренутну одбрану. А једно је од питања и следеће: да ли је полемика нешто што треба тражити, изнуђивати вештачки, или је дозирати од стране уредника појединих публикација или од јавних рад: ника ако се већ не осећа изворна потреба за њом. у
Полемика је форма у којој се најконкретније исказује, у којој су поводи врло блиски, непосредни и најочигледнији. А многи је ствараоци избегавају или због свога опредељења да се више баве начелним и теоријским питањима или због осеВања да је боље, ако се већ не слажу са неким и са нечијим ставовима, а нису директно апострофирави, неслагање исказати посредно и накнадно. Људи се дакле чувају излажења у јавну арену, У окршај са неситурним правилима и с непредвид љивим исходом. Не сме се — да опет укажемо — тенерализовати однос према полемици и упућивати замерке свим ствараоцима што се њоме не баве, и због тота што су многи ствараоци по природи интровертни, и не желе да се, ван свога дела, у директном и дискурзивном облику експонирају и боре.
А опет се, ево, сусрећемо са доказом како је опасно уопштавати. Не одустају сви ствараоци од полемике зато што су интровертних природа, нити зато што из
повучености не воле јавни ринг и надме- ·
тање. Има и таквих појава, додуше најчешће са назовиствараоцима, који деле лекције сваком, онако узгред, углавном уз измишљене поводе, а настоје да не дозволе да буду изазвани и доведени у ситуацију да конкретно износе своје праве аргументе пред суд јавности. То се обично манифестује у уопштеним неповољним оценама књижевности у целини, књижевника као личности, или пак појединих књижевних жанрова или појава, а нарочито у оцени критике. Критика је посебно на удару, и — мада има многих стварних невоља у вези са њом — постоје различите категорије људи, писаца, полуписаца, неписаца и других, који — по моди, или из приватних побуда — нападају критику, али углавном само у целости, као делатност, чувајући добре односе са критичарима појединачно,
Већ смо напред, при набрајању особина полемике и добрих лолемичара, поменули како је полемичар утолико снажнији и како полемика има утолико више инте. дектуалне дражи уколико противници задржавају одређен степен узајамног уважавања у сваком погледу. Додајмо да на ствараоце, а слично је и са осталим људима, врло обесхрабрујуће утиче појава да се противник покушава дотући призи. вањем у помоћ начелних ставова, нарочито оних који имплицирају политичка значења. Док се добар полемичар узда у сопствене снаге, и не потрже ноже из потаје тако што ће сумњичити намере противни-
ка, некоректан лолемичар — а такви су умногоме умањили склоност ка јавном сучељавању погледа —' обично настоји да
. супарника прво побели па да тек онла
уђе у обрачун с њим; да та осумњичи, да се прикаже само етзекутором више и несумњиве истине о којој није ни потребно расправљати. Исто је тако умањило потребу за полемиком, односно створило утисак о неефикасности полемисања, п то што се многи људи са којима би требало водити дијалог крију иза институција у којима раде или. којима на неки други начин. припадају“. Они се углавном на два начина понашају ако се неки њихови ставови јавно доведу у питање: или ће полемисати заклањајући се за институцију. која тобож увек има. неку вишу мисију и неке тешко докучиве аргументе, или се — такав је случај кад се не дира ни у чије конкретне интересе — уопште неће препознати у евентуалној замерци. нити ће се идентификовати са институцијом. Примера и огледа ради, врло оштро нападните неко издавачко предузеће, репите да је јавност њихове издавачке политике превасходно формална, упитајте чему служи у новинама објављени списак пртмљених рукописа кад не можете да га по. редите са одбијенима, помените им да пре. небретавају суд књижевне јавности и књижевне критике, помените имена појединих писаца, итд. Да ли ће неко оповргнути овакве тврдње2 Ни случајно, и то не зато што се са њима не би могло полемисати, већ зато што институција у оваквим случајевима остаје инперсонална. Оваква је појава, да се са неким делатностима нико не поистовећује, створила један посебан сој полемичара, врло раширен, који флертују са оштрином и храброшћу, а уствари се обарају на појаве и институције са којима се нико не идентификује, макар не јавно.
У поменутим опаскама о разлозима што смо често незадовољни полдемиком, или што мислимо да се ретко појављује у квалитетном облику, садржан је непрекидно и део уверења да полемику, деградирају ови који је злоупотребљавају, они који њоме решавају приватне проблеме и разрешавају личне нетрпељивости, као и сви они други разлози који умањују побуде за јавни дијалог и значај таквог дијалога. Није потребно говорити да се оваква опаска, ако је тачна, проширује и у сво Јеврену критичку оцену културне ситуа ције., Јер, што је једна средина у културном погледу, зрелија, мање су у њој шансе за шарлатанство свих врста, па и за ре волверашку полемику. Формирана културна средина не дозвољава да лако буде. скандализирана, што значи да су у такво! средини много веће могућности за праву, интедитентну, инвентивну, оштроумну, ду цидну и духовиту полемику, као и за фор мирање и размах даровитих полемичара.
Чедомир Мирковић
МАТИЋ Н СЕДАМ ОДТОВОРА БЕЗ ПИТАЊА
Наставак са 3. стране
заустављено и никако поједностављено, стало не у говор, него у разговор Матића са свима нама, редом, који смо долазили и одлазили испред трибунала Матићевих бескрајних упитника који су и одговарали, али и будно, вечито будно питали и испитивали, одлазили и поново се враћали, у дугим, бесаним ноћима, тој истини која нас није напуштала, али је са Матићем трајала и даље, без геста и без патетичног узвика, као први и потоњи човек који гледа и са. знаје све те светле и мутне ствари једног столећа, без кога би, као и без оних неколико битних ствари музике, књиге и сликарства, цео наш живот, заиста, како ми Матић рече, био степска прерија, непостојање, сиви зид животарења, безнађа, сумрака; напитање како је говорио Матић, које ми, као у негдлашњој Матићевој песми „Светлост без погледа", ни-
ко поставио није, али које се пос тавља. само од себе, по себи, не би требало ни одговарати у парадитмама
једноставних исказа, како је то доиста било, већ како је све то и могло бити, кала се расправљало о Рембоу, а онај други глас, вечити други глас Матићеве лирике, товорио о Бертсону и Растковим старословенским љубавима, о Алеку Боновићу и Бориславу Радовићу, о Кафки и Бодлеру, Ме коковићу и штумама Шумадије, о трачницама једне старе пруте којима више никад, после шездесет годима, није пролазио. али и о границама, глади, сиромаштву, Шпанији, тајном пламену, опет, Баглале, брзим водама Ругова, Љубну, јееволуцијама, сновима, васељени и историји, бескрају и слободи, Бретону и Београду, Дунаву који извире из Шрне шуме и утиче у Црно море, дотакавши се, у међувремену, — шта је у међувремену било2 — Белог трада, младости и љубави, мору и громким радничким стопама, глухом добу и пропланку одакле све изгледа друкчије, ни боље ни горе, али друкчије, озареније, светлије, чисто и узнесено, као у магновењу, случајно, богато, неодтонетнуто, надахнуто, на питање како је говорио Матић, сад и свакад, као по заветној, на рефрен налик истини јелног ноћног трена, могло би се одговорити веома кратко и врло брзо, али у исти мах и у великој, непрегледној спирали тратадаштва, истини стваралаштва, подстицају борилаштва: снено и расањено, с обе стране реке, грчевито, бродоломнички махнито, ужаснуто, спокојно, истинито, јединствено, богато, у карнерима неке непознате нам
· галаксије, с руком подигнутом увис, као
на познатој Џумхуровој карикатури, пепрекидно, магично, једноставно, обиљем не: слућених асоцијација, узаврело, помамно, не верујући себи, ни другима, сумњајући псказујући неки смисао кога ни сам није свестан, одано, увек за један једини АРУ: ги глас, искоса, брзоплето, у инверзија | ма, изразито, утишано; -потмуло, са - дале | ким алузијама, неочекивано, продорно, на- | ивно, у пренесеним семантичким вреднос тима, не померајући акценат, као на ве ликом часу теографије, столујући, умујући, козирајући, бришући раздаљине, остајући на дистанци и у исти мах укилајући дистаниу, поражавајући, ловећи нови смисао, одлазећи, излазећи, полпосећи, стојећи, застајкујући на. једном степеништу које није завршено, није савршено, шетајући, пртајући, ређајући велики, незавршени, никал завршени пасијанс времена, мешајући карте, слушајући радио-вести, читајући новине, ту јутарњу молитву модерног човека, бринући се, не верујући опет, не верују“ ћи тако често, путујући, трајући, горко и гордо, а помислима на Сан Бовани ди Медуа али и Сан Борђо дељи Скијавони, слу. шајући, очекујући, вичући, издвајајући се, “век се издвајајући, окренут ноћи, без по. раза и без победе, сведочећи, пишући, певајући, пишући писма, гледајући, зурећи, с ужасом у очима неприкосновено, флуоресцентно, што неглда рече Божидар Тимотијевић, магично, неустрашиво; м, олиста, тако је такође говорио, сричући овај век, Матић,
Драшко Ређеп
=