Književne novine
АРУШТВЕНА ФУНКЦИЈА КРИТИКЕ
Наставак са 1. стране
амерички критичари који су себе сматрали марксистима тврдили су да је тлавна функција идеалног марксистичког књижевног дела да „веди пролетерског читаоца 5 спознавању сопствене улоге класној борби", да показује Берек те класне борбе, и то АМревтНО. и ипдиректно, да писац мора оспособити читаоца да осети како учествује у описиваним збивањима, а његово гледиште мора бити „гледиште авангарде пролетаријата", итд.
Ако је, дакле, у споменутом случају из класно свесне литературс требало да произађе класпо свесна књижевна критика, једна ОХ изузетности и специфичности наше друштвено-културне ситуације је, У извесном смислу, обрнути ред појава: код нас се понекад жели марксистички фундираном критиком дејствовати на литературу, при чему ни критика ни литература у целости не треба да буду антиципатори друштвених промена које би донеле нови поредак. Јер, он је друштвом које се развија на принципима самоуправног социјализма у многочему битном,,у сваком случају у ономе што је представљало суштину и циљ битиимајуће класне борбе У америчком друштву, КОД нас већ готово ствар... Који су, онда, разлози што се данас, више но јуче а ипак мање и друкчије но _прекјуче у жижу интересовања доводи проблем друштвене функције књижевне критике2 И које би, по једном релсвантном уверењу, компоненте требало да садржи критика која би била у стању да такву улогу кваанфиковано 'остварује2
Говорећи из новијег и непосредног искуства, рекао бих да су ти разлози подстицани појавама краткорочног дејства и тежњама у сфери идеја с дугорочним дејством. 6
У прве бројимо оне који нас, између осталог, суочавају и са великим делом онога што није ни друштвена функција критике каква се жели, ни марксистички ори- | јентисана критика каква је пре мет залагања. Реч је, сва прилика, о повременим. итиден Ним случајевима, о „саучајевима" у којима друштво и књижевности из целог низа. разлога, ме Ђу којима дакако сви нису истог значаја, долазе" сукоб, "У" таквим о „кратким спојевима".— "ко": ристећи се тренутном ситуацијом, одсуством ваљаних критеријума. и стањем идеја које у нашој кри- . тици, није увек такво да би у право време и на најбољи начин могла да дејствује — готово по правилу нађу се верници норма. | тивне естетике и догматског схватања критике и књижевности ко-' ји се не мире са словом Устава и најважнијих партијских докумената по којима књижевност, па. ни критика, не може бити трансмисија · идологије, они који желе уметност да сведу на „друштвени еквиваленат" и, рецимо,-уметношћу да илуструју, законитости историјског материјализма, а његову правилност да потврде иу сфери уметности. Сувишно је подсећати да је међу њима највише оних који тзв. марксистичком позицијом и „правоверно" — схваћеном Аруштвеном улогом ·критике лече сопствене ране и настоје да се врате на раван књижевног интересовања са које су пре много тодина елиминисани из разлога превасходно _ естетске природе. Сва је, међутим, срећа — или, тачније, специфичност је и изузетност наше Аруштвено-културне | ситуације — у томе што су и ти „кратки спојеви" и таква критика краткорочног дејства.
Међу другим су, и неупоредиво значајнијим, разлозима они који произлазе из изузетности и специфичности самоуправног социјализма, из саме суштине друштва у коме живимо и радимо, а које, поред осталог, тежи и ка особеном развоју критичке, књижевне и, уопште, уметничке свести. Вечно узнемирујући проблем стварања једне комплексне, не само у датом времену важеће, теорије књижевности и - уметности има своју пројекцију на марксистичку теорију и праксу и ујсе мег5а, динамично схватање марксистичког учења подстиче ширење критичког и, у целости, књижевног простора. Довољно је само споменути да је све више веома добрих и значајних књига које тратања на марксистичким позицијама обогаћују _ достигнућима блиских и сродних _ дисциплина, све је више изванредних тематских бројева часописа који се баве односом марксизма и психоанализе, марксизма и структура лизма, марксизма и лингвистике, марксизма и митологије, све је више текстоза У којима до пуног изражаја долази схватање марксизма као отворене филозофије (насупрот извесним академским културно-историјским концептима затвореним у оквире протеклих ве. кова и интактним од контроверзи .
савременог живота), као филозо-
стану,
фију која се непрестано ствара. и која је филозофија света као мењање света. Из таквог схватања треба да произађе и нова критичка и књижевна свест, свест која, ће, између осталог, укинути
изузетну и специфичну улогу кри-,
тике ван књижевности, критике од које се — ако хоћемо истини ла будемо верни — данас понекад тражи да интервенише, да лечи, да књижевности буде надређена. Ако, најзад, треба рећи и оно што, водећи рачуна о кључном проблему око ког се данас сустиче ова тема, за тренутак остављамо по страни, то би могао бити само наговештај онога што о комплексности те улоге мислимо. Наиме, остварење друштвене улоте критике је, сасвим извесно, веома сложен проблем, а у књижевности каква је наша, у односу између писца и читаоца какав је код нас, посебно сложен, Друштвена функција критике је, несумњиво, и диспиплинарно развијање критике као такве, она је и у остваривању улоге поузданог релеја између дела и читаоца, она је у њеном прогресивном функционисању у свеколикој култури. Залажући се за такво уверење ми, дабоме, усвајамо полифоничност и поливалентност књижев пних стваралачких поступака, а верујемо да прогресу књижевности доприносе и многи критички методи, У најмању руку, неупоредиво их је више таквих који користе, но оних које треба одбацити,
Богдан А. Поповић
(Са' разговора на тему „Савремена књи: жевна критика и њена друштвена функци. ја" који је, у оквиру Књижевних сусрета „Лазар Вучковић", одржан у Приштини 26. и 27. 9, 1975.)
ТАЊА 0 БУДУЋНОСТИ, УМЕТНОСТИ
Наставак са 1.
Шта то значи за уметничко виђење света човека, за садржај „уметничког дела2
4, НОВЕ КОМУНИКАЦИЈЕ
Траје данас празан, недовољно искоришћен простор између кла„сичне комуникације уметничког дела и онога ко га доживљава и „нових. могућности уласка уметности у непосредну људску околину, у живот.
стране
„Криза, уметности. је, зато, кри· за њених нових садржаја и НЕУСВ
та са људима.
уметност у доба: постаје природна људска околина мора ући у ту околину. преко технике (модерна средства комуникације и уметности, уметност у начину и садржају живота, у у радној просторији, на УЛИЦИ ИТА.).
Како извући средства. масовних комуникација из инструменталне и посредничке улоге, како обезбедити јединство стваралаштва и преношења (превазилажење граница телевизије, које се састоје у. објективизацији, рапионализацији, безаичности и стандардизацији)2 Како од класичне (неауторске) подеде рада у култури која тражи технику (филм, радио, телевизија — адаптери, писци сценарија и дијалога, драматурзи, реализатори, декоратори, оператори, тонски сниматељи, музичари, монтажери) стићи до стваралачког јединства рада целине учесника-аутора — на индивидуализацији уметничког дела2
5. ПЛОДНЕ ИДЕЈЕ СУМЊЕ
. Којим се путевима може уметност слити са сврхама производ њег Пјер Франкастел каже: „Уметници и произвођачи подједнако полазе од искуства стеченог у свету; они представљају врло различите врсте личности, али нема разлога да се у извесној тачки њихове делатности не поклапају, и да они, према томе, не могу заједнички остваривати дела која би била синтеза савременог живота" („Уметност и технита: „Нолнит", Београд, 1964, стр. , , .
Две идеје сумње морају да
„плоде нашу мисао о будућности
уметности:
не смемо веровати да наше доба већ носи .све поступке, садржаје и методе уметности у будућности; релативне су моћи нас савременика да пресудно („за" и „против“") ценимо новости у уметности данас.
Ни идеологија ни естетика по себи не гарантују јасне обрисе уметности у будућности.
Смисао товора о будућности уметности јесте 7 моћи да се открију тенденције (има их више) које нашу савременост померају са раскршћа раздвојених и "несавладаних властитих снага чо века и моћи технике.
Зна ли се покрет мн закон који томе води2 Може ли се и ргционалније, са мање импресија, протоворити о будућности уметности2 Првослав Ралић
"носту
ЛЕТОПИС
КРЕШИМИР БАРАНОВИЋ
Крешимир Барановић
Крешимир „Барановић, један од најзначајнијих савремених југос-
Ловенских музичких уметника, композитор, диригент и педагог, својим присуством у музичком
животу Загреба и Београда био је увек синоним за врхунске уметничке догаБаје. Његово руковођење Загребачком опером у раздобљу од 1929. до 1940. п музичко вођство. приликом извођења многих значајних оперских дела, од којих је знатан број био домаћих композитора, извело је овај углед ни ансамбл међу водеће у нашој земљи ми обезбедило му међународни реноме. Како је било пре рата у Загребу, тако је било и после ослобођења, у Београду, где је, почев од 1946. па до смрти, Барановић деловао: као професор Музичке академије, диригент Београдске опере, директор и диригент Београдске филхармоније. Наиме, захваљујући раду са Барановићем, могла, је Београд:
дина.
ска опера да са а ном: Аус ЛА ој У ДЕ
: Ме ; предс
као“ "су биле „Борис сна , „Каћа Кабанова“, „Хованшчина“, „Коштана“ и др. Уложивши своје огромно искуство, несаломљиви елан и, несвакидашњи ентузијазам, Ба рановић је за диригентским пултом опере остварио такве креације, које нам из данашње перспективе изгледају не само непоновљиве, него и једва достижне, бегова поставка „Бориса Годунова“ може се слободно сврстати — у светским размерама — међу врхунске. Инострана музичка. кри тика, после представа Београдске опере или након слушања грамофонских плоча, уочавала је присуство диригента који је знао увек да ненаметљиво али сигурно и умесно подвуче драматику појединих призора и најлепше по јединости из партитуре. Као пример Барановићева дириговања мо же се узети интерпретација. сце-
· не крунисања из „Бориса Годуно
ва" (у оркестрацији Римског-Корсакова), која ни досад није стекла премца. Треба се.само сетити са каквом је поступном градацијом и динамиком Барановић градио ову сцену, успевши до краја да завршни монументални акорди никад не зазвуче празно и са патосом! — Или, опет, његова интерпретација оркестарских дело. ва из „Хованшчине“ (Свитање на реци Москви и Персијске игре), када је и малени београдски 0. перони оркестар. звучао симфонијски! За Крешимира Барановића није билб тајни у уметности дири
У ОВОМ БРОЈУ ВИЊЕТЕ "ДРАГАНЕ БУРИБ-КОВАЧЕВИЋ
говања. Бе и у опери, тако и на. симфонијским концертима био је подједнако сугестиван и истрајан у реализацији својих замисли. Умео је своје жеље да пренесе на оркестарске уметнике и то не строгошћу става, већ спонтаношћу. идеја и несвакидашњом пронипљивошћу. На симфонијском подијуму Барановић је с 0со битим рафинманом | оживљавао словенску музику — пре свега дела наших компози Поре затим ДАворжака, Чајковског, ' Скрјабина и др. Посебно су му била блиска дела мајсторске_ оркестрације, будући да је и сам, као композитор, користио блиставу палету оркестарских боја. Отуд су на нарочито успеле његове интерпре
тације дела Рихарда. Штрауса | („Смрт и преображење“, „Дон Жуан") и Оторина Респигија
(„Римске пиније“ и „Римске свечаности“). Као композитор Барановић је испољио двоструки афинитет према балету и према књижев пости. омпоновао је неколико веома успелих балетских дела, Од којих треба истаћи „Лицитарско срце“, „Имбрек з носом“ и „Кине ску причу" — дела која ће још дуто опстојати на нашим репертоарима. Међутим, компонујући више вокалних циклуса, Барановић је испољио свој изванредни литерарни рафинман и присан однос према поезији. Његов циклус „З мојих брегов" (на текст кајкавске лирике Франа Галовића) изврстан је пример композиторс"ке идентификације. са лнтерарном основом. Те анакреонске пес ме инспирисане животом пука, ведре и испуњене опојном радошћу живљења, добиле су у Барановићевој партитури идеалну музичку надградњу. — За канта» ту „Горан“ послужио се Барановић стиховима Ивана Горана Ко вачића, док његов сусрет са Крлежином поезијом, поема „Пан", за рецитаторе, солисте, хор и ор кестар, представља раскошну му зичку визију у којој су се поет-. ски текст и музика чудесно амал, гамисали. Необично плодан, Барановић је аутор и више симфонијских дела, од којих његова Симфонијета и данас зрачи не посредношћу и свежином.
Животно дело Крешимира Барановића истовремено је и врло убедљива порука и поука. Наиме, до тако значајних уметничких | остварења досегао је Барановић захваљујући своме таленту и неисцрпној енергији, али и дослед, ној уметничко-естетској оријента цији, која је увек била усмерена, изворима нашег постојања и умет ности насталој на нашем тлу, и то не само ПВО. | (РВ. Ј.)
Ра рлие 74
Зоорник теоријскокритичких чланака
Судећи по неколиким. рецензија ма објављеним у скорашњим бројевима совјетских часописа, збор ник теоријсковритичких чланака. под називом „ као деловање“, који се појавио крајем про. шле године у Кијеву а чији је аутор Леонид Новиченко, једна је од ређих књига ове врсте проп раћених тако озбиљним похвалама. Реч је о књизи која садржи чланке овог аутора писане током низа година, међу њима и текстове о М. Рилском, П. Тичини, 0. Гончару, А. Смиљанском, Л. Первомајском, П. Загребељном и дру тим украјинским и совјетским писцима.
Теоријска мисао аутора не лебДи над уметничким материјалом, већ се разоткрива у сталном кон такту са њим. Анализирајући, на пример, сложене проблеме сти ла, метода, правца, аутор своја гледишта доводи у корелацију са овим или оним књижевним по јавама из прошлости или савре-
"мености. Такав начин истражива
ња изазива поверење и бива ефи касан стога што је заснован на дубоком и прецизном продирању у саму суштину уметности. Спо» собност да се осети индивидуал на својеврсност уметничког дела и истовремено да се издвајају они његови елементи који имају општи, типолошки карактер то су битна својства теоретичара, и критичара Новиченка, пише рецензент С. Машински.
В. Брјуген, аутор друте једне рецензије, такође говори о орган ском сједињењу књижевно-критичког жанра и сопствене стваралачке праксе аутора, која слу жи као убедљива потврда и обја шњење теоријских принципа, као и о плодотворном сједињењу, комбиновању“ аналитичког и синтетичког прилаза појавама у-
метности, посматраних у књизи Новиченка на широкој друшт. веној и књижевно-историјској
подлози. Кардиналност проблема које поставља Новиченко, пише даље Брјуген, а наиме схватање савременог у уметности, истина |
историје и истина уметничког “лика, „хармонија. поетске речи, сазнајна и естетичка функција, као и тематски и идејно-теоријски дијапазон његове књиге њ ову књигу изузетно вредном ... Мож-да је једна од главних мисли збор ника, сматра Брјуген, у томе да, по Новиченку, читава душевна, историја уметника мора бити одражена у делу — било да је 'то кратка песма, или је то роман, Само ће тако оно понети у правом смислу име уметничко дело, само ће тако имати дуг живот. А спектакуларност говора, уза сву раскош, уза сав „савремени декор“, и уза сву довитљивост и оригиналност аутора — врло Созо одведе у јучерашњицу.
Нова сазпања о Лаву Толетоју
Кћер Лава Толстоја Татјана Сухотин-Толстој, рођена 1864. године, била је један од најближих сарадника свога оца. До 1920. године живела је у Јасној Поља ни, а затим је прешла у Москву, где је радила на организовању државног музеја Лава Толстоја, чији је директор постала 1923. године. Две године касније отишаа. је у иностранство да би тамо До жала предавања о свом оцу. новне теме њених предавања. биле су породични живот њених роди теља и погледи на уметност њеног оца. Пошто јој се кћерка удала. за Италијана, остала је да живи у Италији и умрла у Риму 1950. године. У међувремену је припремала за штампу разна дела. свог оца, скупљала његове ствари и податке о његовом животу, Аописивала се с људима који су о њему нешто знали и писала ме моате. Захваљллући њеној кћерки Татјани Албертини већи део ње. не заоставштине већ је прелат Музеј Лава Толстоја у Москви. У тој заоставштини налази се. више мемоаоских текстова, међу и а и „Детињство Тање Тол„Девојаштво Тање 'Тол-
сто стој“, ж око 900 писама које су јој о њеном опу писали сарадници
Музеја Лаз Толстој, разни познаници и рођаци и истакнути кула» турни ралнипи као Иван Букин, Марина Шветајева, Алексанлап Куприн, Иља Рјепин, Фјодор Шаљапин итд.
У одломцима мемоара Татјане Сухотин-Толстој, ] које је у једном Од4' последњих бројева објавила. „Дитературна газета“, · налазимо занимљиве податкео Лаву. Тол стојугу круту породице; Његова кћер каже како је отац, "иако: је био "ређе са својом децом, вршио много јачи утицај на њих од њи. хове мајке. Њега су деца беспоговорно слушала. А он је, ван свог рада, био весео човек. Увече би често с мајком свирао на клавиру у четири руке, али чешће Татјанина мајка се бавила преписивањем мужевљевих рукописа. Ујутру њега су чекади лепо преписани листови, које је он својим крупним рукописом исправљао, а понекад би се десило да и целу страну само прекрижи и на тај начин уништи и свој и труд своје супруге. Касније, у овом раду мајку је најпре заменила кћерка Мата, а затим млађа кћерка Са-
. Узиму 1870/1871. године ТолИК је почео да учи грчки језик. Похвалио се о томе песнику Фету, а овај је, знајући како је то тежак језик, изразио сумњу да ће Лав тај језик научити, нудећи у шали своју кожу као пертамент за писање дипломе о наученом грчком језику. Ускоро је, међутим, Толстој јавио да је већ прочитао Ксенофонта и да се припрема да чита Платона, Хомера пн ДАруте грчке класике. Фета, иначе, деца нису волела због — његове ружноће, али кад су боље упознали његов карактету, заволели су га и остали с њим и с његовом же. ном у поијатељству све до њи хове смрти,
У архиви Татјане Сухотин-Тол. стој посебно место заузима њена преписка с братом Сергејом, који је, након. њеног одласка из Мос кве, остао у Совјетском Савезу. У њиховим писмима види се велика једнодушност. Обоје осуђују свога брата Лава што пише против оца, а велико место у њиховој преписпи заузимају мишљења о дневнику њихове мајке, за чије успомене ол 1844. до 1901. голине. а и из 1910. голине, сматрају да су неверодостојне. Сеттеј сматра да је њихова мајка била хистерична и да је нико није боље разумео од њиховог опа, а с њим се
очевидно слаже Татјана, насупрот браћи Лаву пи Анлреју. Пошто се припрема ново издање лнег-
ника њихове мајке. ова преписка ће бити од користи онима који ово издање припремају. Уосталом, и остали делови — заоставштине Татјане Сухотин-Толстој биће од знатне користи свима онима који убудуће буду проучавали живот и дело њеног великог оца.
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ о