Književne novine
ДАТУМИ — СТО ГОДИНА ОД СМРТИ
СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ НА СТУДИЈАМА У ПЕТРОГРАДУ И ЦИРИХУ
Сећања једног сувременика
МАКО ЈЕ литература о Светозару Маркољићу веома богата — о њему је написано више монографија и студија наших и страних аутора и читав низ написа најразноврснијег карактера — још увек има периода из његова живота и јавне делатности који нису сасвим проучени и осветљени, Ни Марковићев људски и духовни лик није целовито реконструисан и овапаоћен у Амтератури, између осталог и зато што недостаје веродостојне биографске грађе и мемоарских записа његових савременика. Познато је да је од богате Марковићеве преписке само мањи део сачуван до наших дана. Чак и неким документима (преписци) које су користили ранији лстраживачи (Ј. Скерлић, на пример), касније се изгубио траг — нестали су у дру“ том светском рату. Такође нису сачувани ни комплети свих публикација у којима је Марковић сарађивао, а сведоци смо да је тек недавно пронађено, и управо објављено, његово дело „Начела народне економије П". Зато је добро дошао сваки нови, макар и ситан, у буквалном и преносном смислу, податак о лику м делатности овог великана, јер ће попут каменчића у мозаику попунити празнину и допринети целовитијем духовном и Аруштвеном портрету његове импозантне и магичне личности.
Х овом прилогу износи се сећање о Светозару Марковићу и друтим српским студентима на студијама у Петрограду и Џириху,. које смо нашли у забелешкама Милана Шевића. (Забелетке се чувају у Рукописном одељењу Матице српске, сигн. М. 11.057), Шевић је, наиме, забележио сећања Светозара Видаковића, Марковићевог школског друга из Петрограда и Цириха, каснијег инжењера, професора и директора техничких школа у Кртшевцу у Београду и донатора задужбина САНУ и Београдском универзитету.
Претежан део Видаковићевих сећања представља податке познате и из других извора (из Марковићеве преписке и чланака, из Скерлићеве монографије о Марковићу и друге литературе). Ипак, у овим сећањима и о познатим стварима понешто је друкчије или потпуније речено, а дати су и неки непознати или мање познати детаљи који допуњују слику или потврђују неки наговештај и недореченост из досад познате литературе о политичком раду и другим активностима Светозара Марковића и његових другова са студија.
Међутим, оно што је у овим сећањима значајно као сасвим нов и књижевно„асторијски релевантан податак о Марко. вићу (он понајвише оправдава објављивање ових записа) јесте Видаковићево сведочанство да је Светозар Марковић: „Пре водио руске песме — давао Зма ју да их упесми (Њекрасов: „Идем ли ноћу"), Њекрасова је Марковић нарочито ценио." (Подвукао В. М).
То што је Марковић поред Чернишевског, Доброљубова, Писарева и других пи саца изразитих друштвених трибуна и идеолога ценио пи Николаја Алексејевича
Њекрасова, такође прогресивно ангажова- ·
ног поету, али и нежног лирика, сасвим је у складу с Марковићевим општим опре дељењима и погледима на књижевност, али то показује и шири дијапазон његовог интересовања и афинитета за литературу. (Марковић такође апострофира као добра дела преводе Дикенса, В. Ига, Гогоља). Ова Њекрасовљева песма, објављена 1847, (Змајев препев објављен је двадесет година касније — 1867), једна је од најлепших социјалних песама његових.
Змајев препев је успело пренео Њекрасовљеву постску мисао и емоцију, што зна. чи да је Марковићев превод добро упес мљен (израз је Видаковићев). Штета је што Видаковић није дао и више података о Марковићевој лектири из руске поезије.
Подсетимо се да је Марковић, без 06зира на познате оштре критике сувремене српске књижевности, дао високе оцене народне поезије, Његоша, Јакшића, Јакова Игњатовића, а посебно је ценио Ј. Јовановића Змаја као сатиричног песника. У јел» ној полемици Марковићев „Раденик“ узео је Змаја у заштиту, истичући Змајеву пле менитост и хуманост, а већ у чланку „Пе вање и мишљење" Марковић је написао: „Сатира Јовановића заузела би, почасно место у ма чијој књижевности". Марко. вић се и у неким својим писмима служи Змајевим стиховима као илустрацијом за карактерисање одређених негативних појава у политичком животу Србије. Тако
писму Паји Михаиловићу од 22. априла 169, критикујући владину законодавну поаитику пише: „И тако ће нас влада... усрећити законом највећих безакоња, а ми да певамо ону Змајеву песму:
И синџири да носимо, И вергију да давамо..-"
Марковић је у афирмативном смислу на водио и стихове Буре Јакшића у својим радовима („Ми нисмо људи, Ми Срби нисмо“ — стоји као мото уз његов чланак; „Српској омладини“), Мажуранића, а по штовао је и уважавао н Лазу Костића, иако је с њим полемисао о књижевно-естетичким питањима и критиковао му оновремену љубавну поезију (зар је у томе био усамљен) О свом однасу са Свето. заром Марковићем сам Лаза Костић оста
КЊИЖЕВНЕ НОВИЦА 4
вио је сведочанство у писму Светиславу Стефановићу од 7. децембра 1900. Наиме, Стефановић га је обавестио да је српско студентско друштво „Зора" у Бечу свечано обележило 25-тогодишњицу Светозаре: ве смрти, а Костић му одговара: „Дакле ви сте предложили прославу Светозареву2 Ми смо били лични пријатељи, једанпут смо и радили заједно — са Блазнавцем, намесником, — ал' смо често били начелни противници, иако нисмо никада одарали један на другога. Мени се није свиђало што се он држао Чернишевскога као пијан плота, па чак и у његову бабувисму (ВаЂецб), Ако би вас то интересовало, потражићу у Летописима (биће 1868—1873) моје опаске на Чернишевскога естетику у преводу В. Вујића",
Али вратимо се Видаковићевим сећањима. Он истиче да је Марковић одржавао везе с Милетићем, при поласку у Русију кроз Нови Сад тражио је од њега обавештења и материјала и уопште „добро се пазио с њим и по његовим инструкцијама радио." Тада је, у Новом Саду, упоз» нао и Змаја, каже Видаковић, наводећи и податке о заједничком превођењу Њекрасова. Заједно с Марковићем и Видаковићем који су били на техничким нау-
_ кама, тада су у Петрограду учили на вој-
ној академији и Сава Грујић и Димитрије Бурић (зет Димитрија Матића, министра. просвете). Иначе, и ђаци и професори живели су у Петрограду под истом зградом, под војном командом. Институт за саобраћај био је богат, издржавао је два Србина: најпре Алексу Кнежевића, који се разболео и отишао касније у Беч, а после њега је и Светозар Марковић отишао... Кнежевић је знао добро руски, преводио је Марковићеве чланке на руски и дели. ди су хонорар. (И ово је значајан податак). Према Видаковићу, у Петрограду је тада било и више Херцеговаца, међу њима и Јово Дреч, медицинар, каснији апотекар на Цетињу. Светозар Марковић је становао заједно са Димитријем Дучићем, правником, који је после као свршен правник дошао у Београд брату Нићифору и ту је и умро. Димитрије Дучић добио је вели. ку библиотеку од Славенофилскога дру: штва, која је после остала код Нићифо-
ра...
. Даље се наводе оне мање-више познате ствари о Светозару, „Општини“, везама и сарадњи. Видаковићево причање иде напрескок, нема увек логичног, континуираног редоследа. Белешке су, иначе, исписане на два ступца и можда је и ту помешан редослед излагања.
Видаковић прича и о себи, да се био разболео јануара. 1869, добио тифус и ле чио се у царској болници до априла. По Видаковићевом тврђењу, и „Марковић се уплашио болести па је тражио премештај у Цирих, преко министарства. Марковић је непрестано поболевао, био је туберкулозан, али се увек жалио само на стомак. Био је умерен у свему: није пио, није пушио (ни читаво друштво њихово). Жене је волео, али није био женскарош"...
Марковић је у Петрограду свршио две године технике. Био је јако талентован и знао добро своје предмете, ако и није много учио. Био је врло добра срца, радо је помагао другове. Тада је у Петрограду било друштво Општина, чији су састанци одржавани у рестаурацији коју је држао Србин Шапчанин Стеван. Стеван је био конзул за Србе, сваки је прво к њему долазио им он се старао да нађе стан, службу — шта је коме требало. Рестаурација се звала: Славено-сербскаја кухмистерскаја Сербија. Налазила се на Невском проспекту, близу Мала морскаја улице. Бугари су били такође у том друштву, међу њима и Кировић, медицинар, који је касније као др Кировић био први бугарски конзул у Београду. Наши студенти, наставља Видаковић, добијали су од државе као помоћ 15 рубаља месечно, јер руске стипендије у оно доба уопште није било веће од 25 рубаља, и с четрдесет рубаља месечно депо се живело. (Светозар Марковић, у писмима брату, жали се на малу стипендију, да је недовољна за живот...). „Нашу помоћ студенти су добијали тромесечно унапред, казначеј Бесарић ишао
СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ
им много на руку... У Општини су ОАРжавани редовно недељни састанци уз заједнички ручак. Који су имали плаћали су ручак по рубљу, а остали бесплатно. У општежитију (студентском дому) — комунизам. Сви смо онде били комунисте, и Грујић и Бурић који су били официри."
Прешавши у Цирих, камо је касније дошао и Марковић, Видаковић говори по тамошњим српским студентима. Помиње Симу Лозанића, који је, наводно, добио стипендију да учи педагогију у Киснахту, али је он то оставио и „записао се на Универзитет“ и учио агрикултурну хемију. „Имам имање у Параћину па ћу на њему да радим" — говорио је Лозанић. Мало се дружио са Србима. И Мита Ракић [познати преводилац, отац Милана Ракићај, послан од владе на економију није ишао на предавања, већ је код куће преводио Дрепера. Увек му на столу био Дрепер на енглеском, руском и немачком, и поредећи оригинал с руским и немачким преводом, учио енглески.
Помињу се и други Марковићеви друтови из Цириха: Раша Милошевић, Никола Пашић, Пера Велимировић (њих и Марковић помиње у својим писмима брату Јеврему). Према Видаковићу, „П и Пера Велимировић — комунисти, Ракић и Лозанић држали. се постранце... Светозар Марковић и Пашић у Цириху знали једини руски, стога су радили заједнички с њима [Русимај, па и програм српске социјалистичке партије."
Овај податак срећемо и у другим сведочанствима о активности наших студената социјалиста у Цириху, али недовољно прецизан, а с обзиром да га овде истиче један њихов сувременик, ваља му поклонити пажњу. Додуше, та сећања су забележена знатно касније иза догађаја о којима причају, али знајући Шевићеву акрибичност и љубав ка документарности, верујемо да је он тачно забележио Видаковићеве успомене, које, све у свему, ипак проширују наше видике о делатности и лику Светозара Марковића и његових сабораца, и зато их ваља обелоданити у овој јубиларној годишњици Марковићевој.
1. Светозар Видаковић рођен је у Београду 19. 1 1848. После завршене гимназије и две године технике на Великој шкодн наставио је студије у Петро граду, а завршио у Шириху, 1873, Пензионисан је као професор 1905. Међутим, изгледа да је Виљаковићева сећања Шевић забележио 1928. године мали касније, јер заједно с овим белешкама је п нацрт Видаковићевог тестамента датнраног 27. јуна 1928. у Београду. Према томе документу, Видаковић завештава своје куће у Кнез Михаиловој н Чика Љубиној улици САН „на слободно располатање", а кућу у Јевремовој улици оставља Београдском универзитету, са жељом да се легат првенствено употребљава ,за практично образовање средњошкоа“ ских наставника".
2, Колико сам могао да проверим. Видаковић је у аитератури не помиње као Марковићев друг са студија (вероватно зато што је био по странп Од политичког рада), алн га помиње сам Марковић у писму брату Јеврему од 18. јануара 1869, (,Сабрани списи" 1, Београд, 1960, с. 129—130). Видако. вић је знао само делимично Марковићев разлог напуштања Петрограда, јер већ из ппсма од де цембра 1868. Љубомиру Белимарковићу, види се да
је Светозар желео да пређе у Бердин ради поди-.
тичког рада: „Да видимо шта се може радити... Зфог овог месеца отићи Њу једном овлашњем ра• љаном доктору (из руске омладине) да ми да све. дочанство како ми је овдашњи климат шкодљив, па ћу одмах писати прозбу..." („ИМсто", с. 120). Касније му се заиста погоршало здравствено ста. ње, како се види нз пнема Јеврему Марковићу: „Може бити да ти је досада Паја (Михаиловић) већ казао, послао сам прозбу министарству да ме премести у Германију јер ми овдашњи климат шткоди, Од октобра. тј. откако сам овамо дошао, страдам једнако од хроничног катара, а при таквом стању желуца овде ништа није лакше као ухватити тифус нам колеру... Видаковића 13-ог (јануара) одвезосмо у болницу, мишљасмо да је тифус, после се показа да је повратна трозница... Он се је решно да одлази из Русије назад чим изађе из болнице. Само немој ништа говорити његовој родбини да се не поплаши узалуд." („Нсто", с. 129—130).
Васо Милинчевић
ПЕСМА НА РУБУ СВАКОГ ДОБА опственог срца.
Чујем откуцаје свог с · Стефан Маларм
Зорица Сибинкић
Не верујем У трубадуре, у оне што пишу „крвљу срца свог. Најискреније радим на песми; дуго, испрпљујуће. 5 рујем у поезију као у медаљу за храброст, Зато ме, молим те, не сврставај и егзотичне цветове, пола девојке пола. фантазије. Има нешто сувише живо у песми, и много су боље и памет-
није од мене те речи.
Писма пријатељу
1
Последњи пут говорим о родним гранама.
Воштанице и црне мантије,
и сузе удовичке
за недужне пролазности .. Мој зрех је неверовање. Не видим танани пут
у заклета неба. Памучни прсти склопише ми очи, и, нигде те више не налазим, пријатељу. Затроваше ми сузе и та два камена уместо очију узалуд се лију
на мртву земљу.
Догађају се једино облаци, а. ја тонем за својом сенком у славска биља.
П
Никад да пребродимо те крваве воде.
Звери,
од којих научисмо
прву песму љубави расту у нама са плимом. Па нека букте те ватре које проклесмо песмом. Ништа,
што се родило
рибом и травом,
не може до сунца.
И ако ме гледаш
пијану пред гладијаторима, немој отићи преварен,
То је тек
почетак испаштања, пријатељу.
1
За нама ће ићи часнијаи и бољи.
Ми,
што први стунамо по светим пољанама, заклаћемо јагањце за убогу децу, угазићемо траве
за недужне ноге,
ма ћемо крвавим рукама ловити птице
за њихове снове,
и спалићемо просјаке и луталице који им хлеб једу
и вино пију.
А кад нас одвуку године бесповратно шумећи у лишаћу знаћемо да иду за нама | часнији а бољи,
пријатељу.
ТУ
Ми ћемо се ипак срести, пријатељу,
Нешто од наше оданости говориће о нама шумским вилама. заборављене приче
Уступиће нам пределе,
Говором немуштих светаца, испричаћемо равнодушне злочине. Лечићемо невидљиве пређе старим пауцима.
А када у нама
заувек умру
сељачка гробља,
и сећања
на зној
а на муку,
када прегорима страсти, и смрт наде,
настанићемо се високо у трању и ту ћемо се срести, пријатељу.
НАПОМЕНА РЕДАКЦИЈЕ
ОА ОВОГ БРОЈА „КЊИЖЕВНЕ „ ЋЕ У РУБРИЦИ „ПЕСМА НА РУБУ Само те БА“ ДОНОСИТИ СТИХОВЕ МЛАБИХ И НЕДОВОЉ. НО АФИРМИСАНИХ ПЕСНИКА. РУБРИКУ ЋЕ УРЕБИВАТИ ВЛАДИМИР В, ПРЕДИЋ,