Književne novine

Петре М. Андреевски

Чворови

Постоји једна клица, најстарија ваздушна кртица,

која даноноћно тумара не би ли нашла искидану Узицу ветра. Тамо је та рана коју моје тело не разуме док спава због чега се она поваздан од њега удаљава.

И постоји један снег у коме је затворен као одјек и прошлогодишњи лелек недовршеног . | цвећа. Тамо је моја заборављена мајка кон се једном половином о мени стара а другом истраћа оца свих мојих сестара.

И постоји један глас између моја два ува који свој тужни циљ стално проучава. Тамо је растојање које тражим као везу

између оног који је решио да за другог У снива

и оног, другог, који се у његовом сну скрива.

И постоји једна светлост која се у туђем пепелу пали, а у сво! се непрестано враћа да се похвали. Тамо је онај који своте тело У моме селу чува иза седам брава а од мог се села без престанка удаљава.

ПРИВИБЕЊА

Око мене све се окреће уз звук Д од кога се жене у немогуће отелотворују ствари,

а. људи су виши од свих кућа

које се покрећу као усред неких смешних река. Док један део вадим из једне заборављене ' воде

не знам да ли сам убијен или за убиство некога чекам.

Поново долазе људи са рукама слепих

мишева и промењених тлава ја им остављам своје тело

а с другим бежим у пејзаж од букава и | лесковог шибља (чије се лишће за први лет претвара у рој лептира жутих) а тамо јаруга постаје тамна за мртваца тедног

који се претвара у јаре и вречи гласом који на добро не слути.

Изнад мене шарене бубе

преносе непознат говор преко конаца од срме

а моје тело тори и свој простор уступа суши.

С врха планине силазе вертепи за звонима

која се клате · | и моново се један оркестар смешта у моте

уме

С именом оца мог она враћам се у првобитно тело.

У црном мастилу видим у даљини балкон на коме нејасан светац клечи.

Па слушам како се за мене у хору моли иза мота чела цело једно село

док тедна девојка у свом мазгичном обручу

ночиње да ме лечи.

ЛЕТЊИ МОЗАИК

Слепи коњић усред поља око долана кружи,

да би се сакрио затвара очи онај кога тоне.

ја лежим а кртица се мојом сенком служи,

кроз ваздух звона звоне.

Рана булке неразумљивим гори пламом, усред баре биво као планина тоне. разлику У спорости зна спорији само, кроз ваздух звона звоне.

Где цврчка није већ се друга зрелост спрема.

мокри сан жетелаца жедни мрави роне,

небесног ината само у роди нема,

кроз ваздух звона звоне.

И звоне та звона и светлу кулу покрећу: шест поља преко мора и седам иза шума густих;

и док се моја сенка и моје тело срећу,

на кули једна жена из својих мисли не жсели да ме пусти.

· (СА МАКЕДОНСКОГ ВЛАДА УРОШЕВИЋ)

ДВИЖЕВНЕНОВИНЕ 6

ФУДБАЛ се у Дољевцу играо најпре крпењачом. За кожни фудбал после рата нисмо ни знали! Најбоље крпењаче у селу је шио Циганин Зајко од женских чарапа; пунио их је крпицама, говеђом длаком, шу· шкама од кукуруза. Шта све нисам радно " само да ми Зајко сашије лопту: крао сам јаја из штале и носио му их, узимао маст "из подрума; јер Зајко је шио само за намирнице. „Треба и моја деца нешто да једу".

Сећам се кад оу омладинци набавили некакву кожну лопту; лопта је била јајаста а уместо унутрашње гуме имала је мејур од свиње! Тим „фузбалом" играли су у пр квеном дворишту. Црквено двориште је тад било разграђено, тарабе су биле поломљене; црква је била сва избушена од метака и бомби; прозори су јој били поразбијани. Поп Кеша се љутио што момци игра ју. у црквеном дворишту, али ко је тад попа шљивио; тек после је некако издејствовао да нам забране да 3. играмо лопту, преко пекаквог владике. Момци су играли боси или у опанкама од свињске коже. Један гол је био пред црквеним вратима а други испод звонаре. Лопта је погађала у гвоздена црквена врата и црква је одјекивала као бачва. А кад падне гол, мангупи су вукли звоно! Крај тараба су седели људи на троноштима и посматрали момке како играју фудбал. Нарочито су биле популарне утакмице између Доњег и Горњег краја.

У то време се играло на снагу и на у-“

дарање; за слабиће и мекушце није било места у црквеном дворишту! Најбољи играч је био Борко из Горњег краја; био је снажан као бик, са ногама тврдим као да су од твожђа; грудима је рушио све пред собом; звали смо га Бангеја. С њим није-

ИАУСТРАЦИЈА МОМЕ МАРКОВИЋА

"дан играч није смео да се судари; кад он прими лопту, сви се склањају п чекају да. погреши; ако га неко нападне, у судару с њим остане на земљи; или му на нози из расте чворуга као орах. ;

Нарочито су били на цени играчи који су могли да ударе јако лопту увис; сељаци су много волели кад лопта прелети преко цркве! Ту је био Бангеја ненадмашан; шутне лопту увис и само викне; „Чувај, моја!"; сви се склањају, а ако неко покуша да му стане на пут, Бангеја га руши лактовима као кладу; не можемо после да га покупимо. Бангеја тако вози лопту, шутне је _по неколико пута; често се занесе па изиђе изван игралишта; а понекад је закачи на цркву. У таквим случајевима, лопту са цркве је скидао Стева, син Лоце ковача; нако је био клинац, као и ми, једини у се-

5 лу је смео да се попне на цркву; пео се уз громобран, као мајмун; цело село се скупљало да та гледа кад се пење на пркву.

Судија је био Лоца ковач; једини је он могао да суди; био је довољно јак да га момци слушају; чак и Бангеја. Био је сав маљав, прогорен од жишки, гарав, ошн_шан; увек је навијао за Доњи крај, где је била његова кућа. Свирао је у прсте или у чавуру и викао: „Стој, Јенац" или „Авут!“ Постигну Горњокрајци гол, дигну руке, раАују се. А Лоца се растрчи па међу њих, одгурне их рукама. „Није! Био је авут!" Горњокрајци се буне, али шта им вреди; шта Лоца ковач каже, то је за Дољевац закон! „Па што, ча Лоце", усуди се да каже неки момак из Горњег краја, „ниси свирао одма, него сада кад смо дали го2“ „Затурио сам чавуру!" каже Лоца. „Нисам знао у који је џеп!"

Ипак, чешће је побеђивао Горњи крај, највише захваљујући Бангеји који је био непрелазан бек и коме нико није смео да приђе. Сви Горњокрајци играју пред голом Доњег краја, једино голман и Бангеја стоје на својој половини игралишта; чим неко од Доњокрајаца пређе центар, Бангеја га руши. „Фаун, бре, ча Лоце", вичу Доњокрајци. Али Лоца ковач никад није свирао фаџл; он није ни знао шта је то! Ми деца смо стајали иза гола и доносили лопту од коже и свињске бешике кад изађе изван игралишта; играли смо „центарфогра" иза тола! | ак

· А једанпут је у црквеном дворишту из„била страшна туча у којој је учествовао цео Дољевац и где се није знало ко кога удара! За тучу је. крив Лоца ковач, судија, __ ПРОЗА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА" НЕ Фудбал у Дољевцу после рата

Иван Ивановић

Још на почетку утакмице, погоди лопта Лоцу у главу; а. лопта тешка, пре тога падала киша. „Стој", викне Лоца, „то је фаун!" „Није фаул", успротиви се Ије из Горњег краја; само што се био вратио са из градње па за њега Лоца ковач није био ауторитет као за нас; тамо је срео мало боље познаваоце фудбала. „Судија је ваздух!" То: некако прође без гужве. ћ

После тога Горњокрајци замене голмана; један играч стане на гол а голман прење у навалу. Ухвати нови голман лопту а Лоца тап — пенал! „Па зар од голмана. пенал, ча Лоце, ако бога знаш2" хвата се Ије за главу, „Не знам ја", виче Лоца ковач и растерује играче, „горњокрајски голман је Трајко". „Па заменили смо га“, каже Ије. „Мењај ти жену", виче Лоца, „а голмана не можеш!" То створи гужву; у терен утрче навијачи и настане свађа. А главни навијачи су били два ћопава човека: Наца ћопа из Горњег краја и Раца ћопа из Доњег краја. Замлатарају штакама, падну прве псовке. Некако се и то смири; на гол Горњокрајаца стане Бангеја док се. изведе пенал. „Нема право", вичу Доњокрајци, Настане убеђивање у коме учествују Наца ћопа и Раца ћопа; почне псовање по пр. квеном дворишту. Мишко из Доњег краја пуца пенал, али лопта погоди Бантеју; велика маса Бантгеја, покрио цео гол!

Онда Лоца ковач не призна гол који је постигао Горњи крај; тад дође до туче. У то време стативе су биле мотке за сено а пречка конопац. Пошто је неко од Доњокрајаца ухватио лопту, Лоца досуди „јенац". Бангеја узме лопту, нађе неко лајно и подметне га под њу; затим се залети и прстима леве ноге удари лопту што је јаче могао; лопта прелети пола игралишта и удари тачно у конопац који је означа-

; % ~

ЗУ

Ме

х

вао пречку. Цео Горњи крај је видео да је Аопта подигла конопац, што значи да је био гол; цео Доњи крај је видео да је лопта спустила конопац, што значи да је прештла преко года. А Лоца тог тренутка и није гледао у гол; расправљао се са Рацом ћопом који је протестовао што Бангеја подмеће лајно. „Иди му донеси сва лајна која имаш у шталу"“, дере се Раца ћопа а троножац му се љуља, само што не падне, „зар не видиш, бре Лоце, да нас вучу за нос2!" „ћути ти ћопави", одговара му Лоца, „Шта ти знаш шта је фузбал..." „Ја сам ћопав", дере се Раца, „а ти си ћорав! Треба идеш код марвеног лекара да ти да наочаре!" Тог тренутка лопта коју је шутнуо Бангеја погоди у конопац. Кад Горњокрајци викну да је гол, „чис, без коске, необучен", Лоца ковач покаже на центар; кад Доњокрајци викну. да није, „преко статифе", Лоца поништи гол. На то му приђе Ије: „Бре, ча Лоце, мислио сам да си човек, а ти си био обична загуљара!" Лоца, ионако изнервиран, ошамари Ијета. На то настане туча каква се у Дољевцу не памти још од пре рата кад је неки Брестовчанин покушао да украде девојку из Дољевца. Није се знало ко кога удара; и Наца, и Раца, поломили штапове, И ко зна како

би се све то завршило — јер сељаци из '

околних кућа су јурнули према црквеном дворишту са секирама и вилама — да се није створио џип из Курвинграда са милицијом и њеним командиром, Ристом Пушо-

„нићем.

ж

Први прави фудбал у Дољевац је донео Бата апотекар. Био је омањи, црномањаст, леп; мазао је косу бриљантином и ми смо тад први пут сазнали да тако нешто постоји; наши момци су на косу стављали шећер, зато су око њихових глава стално кружиле муве! Бата је у Дољевац дошао из неког града и то се видело из сваког његовог покрета; умео је да се понаша „госпоцки". Дољевачке девојке су се отимале о Бату. Он је имао бициклу и возио се по цео дан по селу; једину бициклу у то време у Дољевцу. Наши сокаци су били ишарани од трагова гума Батине бицикле; из-

„гледало је као да су се змије вукле по на-

шој праштини. Бата је стално био с девојкама, а највише с једном Гоцом. Та Гоца је била нгајлешша девојка у. нашем селу; била је ћерка предратног трговца, дебељу-. шкаста, са руменим образима и крупним. очима; ноге су јој биле маљаве и кад је

ходала тресло јој се цело тело, Бата је у-

|

| аском двориш чио да вози бициклу у шко ту ин деца смо се скупљали да гледамо

како Гоца вежба. Пиљили_ смо У њене ноге тај а | о бутина приликом које су се откривале А е како. женокретања педала, Чудили СМО 27 телу; ДОТско може да научи да вози оиџи КЉА а ле смо мислили да је бицикла искљу повластица мушкараца. |

Прави фудбал је испао проблем за бо вачке момке; навикли на крпењачу и 1 свињски мејур, никако нису МОТАН да ЈЕ пују фудбал; морали су да вежбају па фовање"; а Бата апотекар је умео Пн топује лопту дупетом! Нарочито, је Пиве ја као играч изгубио готово сва бре чај; гумена лопта била је за њега преррзе и “никако није могао да је погоди; тотово сваки потез му је био промашаљка., Бата је донео у Дољевац начин играња који није одговарао нашим момцима; онда смо то звали зезање; касније шјева; данас Ариолинг, Више. није било главно да се лопта шутне јако, преко цркве, нето да се противнику протури кроз ноге. А Бангејине ноге широке, ретке, кроз њих лопта пролази као кроз отворену капију. ·

а ваше 6Е били изненађени што Бата апотекар високе лопте удара главом! Чу дили смо се како му глава не пукне! После су и други момци почели да ударају хопту главом и нико од тога није умро. Само што се испоставило да треба и то знати.

Сећам се кад сам ја ударио први пут лопту главом; наравпо, иза гола. Неколико дана сам се припремао за то; сви дољевачки клинпи ударили лопту главом само Ја нисам. „Боли ли2" распитујем се као кад примам инекцију. „Јок", каже ми Веља Главоња, „само трни!"' Имао сам две-три прилаке, алм их нисам искористио: једанпут сам скоро био подметнуо тлаву али сам се у. последњем тренутку предомислио и ле гао; а други пут ухватим лопту иза года, бацим је увис и поскочим да је дочекам на главу али ме Сале Грк гурне и ја промашим, „Што си загуљара!" рекао сам му, Морао сам да ударим лопту главом Или да цркнем; па нисам ваљда најгори у це лом Дољевцу! Ионако ме деца завитлавају да сам госпоче! И ја ударим лопту главом; али то ме скупо коштало, Пре тога је падала киша па је лопта била мокра пи тешка. Шутне неко лопту преко гола а ја чекам позади; лопта ми иде право на главу, гле дам је како се приближава; најрадије бих легао али не могу због дољевачких клинаца; има да ми кажу да сам кукавипа. Зажмурим, стегнем зубе, подскочим. Јао, кад ме је мазнула лопта; погодила ме је посред чела, качкет ми је одлетео а ја сам пао на дупе; све„звезде сам пребројао на небу усред дана! На моју несрећу, Фудбал није.

"био добро ушниран па ме ушнирач удари.

у лево око. Воде ме кући Сале и Веља,

ли ме око, једва ходам, али ми је најтеже. због стида; зар сам толико неспособан за живот да не умем ни лопту да ударим главом. А моја мајка Љубица се препала; 0ос-. таће јој дете слепо! „Шта си се залепио за ту сељачку децу“, виче. „Очи ћеш да из губиш због њих". После Сале н Веља испричали то по селу па ме клинци избегавају; неће са мном да се играју, ја сам госпоче!

У међувремену је поп Кеша успео да забрани да се фудбал игра у црквеном дворишту; морали смо да се преселимо на: в8шариште, поред Мораве. Сад је Доњи-крај -' почео редовно да побеђује Горњи крај. Ба-' та је становао у центру села, изнад апоте:' ке, али је'играо за Доњи крај; ваљда зато“ што је кућа оне Гоце била у Доњем крају. Гоца је научила да вози бициклу и сад се по цео дан шетала по селу. Гледали смо је како долази у продавницу на бицикли док јој се ноге откривају. Боже, какве су то биле ноге!... Бата апотекар је узео под своје дољевачки фудбал; тако су настали црни дани за Горњи крај. А Лоца ковач је постао немогућ; као да је био играч Доњег краја а не судија; навијао је отворено и нико му ништа није могао. Чим. Бангеја викне „моја" — а он без тога није могао да игра — Лоца дуне у чавуру и урчи према њему. „То је фаун! Немаш право да се дереш!. Не тераш говеда!" Буне се Горњокрајци, с Лоцом би некако изашли на крај, али иза њега стоји Бата апотекар; а Батина · реч закон за Дољевац и околна села!

Мислим да уопште нисам волео тог Бату апотекара мада је он према мени био добар; понекад је долазио код мог оца у школу и тад ми је давао фудбал да играм У Аворишту, Другој деци није давао да шутирају фудбал. Кад лопта изиђе изван играАишта, морали смо да је враћамо руком; ако је неко шутне, Бата одмах. псује, прети да ће да бије. Једанпут је измлатио мог Аруга Стефана само зато што је штутнуо лопту. Играју омладинци на вашаришту, а ми деца стојимо иза гола, навијамо. Долети допта до нас и ми се сви сјуримо на њу; Стефа буде најбржи; захвати лопту ногом, шутне је, али не Бати у руке него на други крај игралишта. Бата притрчи и ишамара мог друга Стефана; ни за шта, из чиста мира. ту

Ипак, дољевачка деца нису остала дужна Бати апотекару! Средио та је наш друт, | мали Мики Копиљак! Мики је од свих нас најбоље играо фудбал па су га омладинци понекад примали да игра са њима. Кад Мики игра, Бата не може да га пређе! Уплете му се Мики у ноге па ко куче! Једном се изнервира, Бата па га шутне, А Копиљак узме камен па у ногу! Појури Бата Микија по игралишту, али Мики легне; а

ата преко њега па на нос! Иштутира ту Бата Микија, али Копиљак не остаје ником дужан; освети се Бати баш пре него што је овај отишао из Дољевца. У виноградима, изнад села, тад је била Вучкова колиба у коју је Бата понекад водио ону Гоцу; ми смо их виђали како тамо одлазе на бициКАи; једном смо покушали да приђемо колиби, да видимо или бар чујемо „оно" али нас је Бата најурио; успели смо да: побегнемо, иначе би нас Бата пољуштио ту пре него што је Бата отишао из До. Е а водио је Гоцу у Вучкову колибу; ту а је средио Мики Копиљак. У томе су му помогли Веља Главоња, Сале Грк, Душко Црња; ја нисам смео јер са а ме Бата не тужи ко Се аве патарена Јоца. Скупе они трње узају око колибе; затим, падне мрак, · поен камењем по колиби! Излети Бата лети на трње; бије, онако у гаћама, и на; и сав се избоде! А сутрадан

оде из нашег села да ВИДИМО. да га више никад не

(Одломак из романа „Време спорта м разоноде")