Književne novine

широко поље ЗА БОЉУ ИЗДАВАЧКУ ДЕЛАТНОСТ

Наставак са 1, стране

као и њиховом заједничком и координираном акцијом могли бисмо добити много снажнију и стабилнију материјалну и социјаАну базу. издавачке делатности него што је данашња која се претежно ослања на личну потроше њу и на релативно још увек ос. кудну мрежу библиотека.

Наше народне библиотеке још увек у приличној мери личе на класичне социјално-културне ус танове за просвећивање народа. Оне још нису постале саставни део и средство задовољавања сва» кодневних радних, културних и друштвених потреба човека и њетовот стваралачког ангажова» ња у раду, друштву и културном животу. Мислим да бим у том погледу требало размишљати о стварању специјализованих, 0» носно усмерених самоуправних интересних заједница библиотека било у саставу самоуправних ињ тересних заједница културе, би ло самостално, али Уз учешће из давачких организација, организа ција аутора, организација удру“ женог рада, месних заједница и друштвенополитичких организа ција. Одређена на жалост, дос та појединачна искуства неких месних заједница и организација удруженог рада потврбују могућност и успешност такве оријентације. Стварање _ таквих самоуправних интересних _ заједница, очигледно, омогућило би нам не само да 'успоставимо солидније и стабилније материјалне основе за широк развој библиотекар. ства, већ и за његову рационал нију организацију и суштински преображај у том смислу да оно заиста постане ослонац свакодневне активности човека, како у његовој организацији _ удруже ног рада, у средини у којој живи, тако и у његовим стваралачким амбицијама и културном ангажовању. Поменућу и проблем школске књиге, Ми нисмо више, као друштво, тако сиромашни да не бисмо могли створити ловољније материјалне услове за породицу и ученика у набавци школске књиге, него што су садашњи. Ме. ђутим, ми понекад хоћемо да учи нимо све, па пошто то не можемо, онда не учинимо ништа, Крајње јр време да размотримо тај проблем не само у целини већ и у његовој динамици то јест којим ће; темпом друштво мо постепено да све већем броју деце обезбеђује књигу бесплатно, односно под све повољнијим ус ловима и какав систем издава» ња школске књиге нам је потребан, Кад је реч о издавачкој делатности на разним језицима Југославије, морамо чинити интензивиије напоре да би најбоља дела југословенске књижевности, на: учне и политичко-идејне литературе заиста била приступачна. свим нашим народима и наролностима, Потребно је, дакле, да се она преводе. Не верујем да тај задатак у пуној мери може да обави само издавачка делатност. Очигледно је да ту мора да се ангажује и друштво ОАГОварајућим путевима и средствима. Сличан је и проблем превоВења наше литературе на иностране језике. Мислим да у том погледу нисмо равноправни, и то

знатној мери нашом сопственом кривицом. Очито је да морамо у оквиру самоуправних интересних заједница издавачке делатности наћи таква решења У којима ће се и друштвена зајед: ница снажније ангажовати сводом улогом и својим средствима.

Неопходно је да к размотримо и стање и проблеме који произлазе из односа између издавачких организација и аутора и ауторских организација, и то како са гледишта материјалног положаја аутора, тако и са гле дишта самоуправне структуре из. давачких организација удруже ног рада. Ту се појављују, односно су се појављивале две крајности. С једне стране, ауторске организације немају | довољно стварног утицаја на политику из давачких организација, Издавачко предузеће се према аутору често понаша као монополиста који та једноставно подређује ус ловима које оно само утврђује. А с друте стране, догађа се и то да се поједина издавачка преду зећа у својој политици приватизују, повезују“ се са уским гру пама аутора одређених идејно. „политичких, моралних или Ару тих схватања, што читаву прак: су ових издавачких предузећа

КЉИЖЕВНЕНОВИНЕ 2

више или мање подређује так вим схватањима. Не тврдим да су те две крајности доминантна црта наше издавачке делатности, давачких кућа, поготово _ оних најутицајнијих, и поред свих ма теријалних тешкоћа и проблема који су произлазили из недогра“ Њеног самоуправног система у и» лавачкој делатности, _ достојно репрезентује истинске уметничке научне, хумане и идејне – вред ности нашег социјалистичког дру: штва, Али чињеница је да обе крајности о којима сам говорио код нас присутне, А то потврђује да у самом систему одно-

са између издавачке делатности

и аутора још нисмо нашли у це. лини _ задовољавајуће _ решење. Мислим да и те проблеме сада треба попово, како се то каже „отворити“ и заједничким снагама побољшати стање, у складу са искуствима која смо стекли.

И најзад, дакако, морамо бити свесни да развој издавачке делатности првенствено зависи од олљштег стања културе у друштву. Зато проблеме књиге не можемо решавати само у оквирима 0 ко. јима сам товорио, већ и нашом целокупном друштвеном култур Напротив, највећи део наших изном политиком,

ДОМАЋА КЊИГА – У МАЊИНИ

Наставак св 1, стране

они мали — што можемо да издржи мо услове Споразума и што смо у стању да га потпишемо, То је, ипак, споразум „великих“, кажу они, и такозвана књижевна провинција једним је покретом готово искључена. Док буде тако ис кључивана дотле ће и постојати књижевна провинција. Чули смо и ово од издавача: „Кад би од носи између издавача били друкчији, лојалнији (мисли се на издаваче Србије) када би се поштовало договорено, стање домаће књите, и књиге уопште, било би миото, много боље. Када бисмо зајел нички остваривали велике пројекте и едиције, Кад не би у овом часу бар дванаестак издавача, сва» ко на свој начин, издавало и ка сапило Андрића по вољи". Када... Вероватно, никада!

Радни човек који је дошао са породицом (ако се усудио) и који је за тај луксуз морао да плати као за добар породични ручак, може мало, сасвим кратко да се прошета кроз халу, да погледне луксузне књиге, сјајне им глатке, тешке и прескупе и да се врати кроз аутобуски хаос кући, Му место да свака чосета Сајму књита буде својеврсна пропаганда књиге, онај радни човек вероватно ће по излазу да опсује и за. жали што није за те исте паре и са много мање напора отишао у први биоскоп и на први понуђени трилер. Нико се није досетио да за ХХ сајам организује превоз из центра града, да приреди из ненађење свим неверним Томама да ће се са домаћом књигом и књигом уопште ипак нешто по

кренути.

Једино запажено врење у овој помало већ карикатуралној хали књига био је покушај десетине учитеља из унутрашњости и бибдиотекара да, колико је могуће разумније и опрезније, наруче бар нешто за оно мало пара с колико располажу. Све друго је било; са мо куртоазни смешак, глас који преко звучника објављује књижевно вече као што се на аеродрому објављује закашњавање авио. на, и низови, километарски низови књига, међу којима је домаћа, савремена књижевност или непостојећа, или најмалобројнија.

То је једно лице и једна. стра. на. Све изгледа друкчије кад седнете иза завесица за разговор са издавачима, Велики издавачи тада товоре овако: „Па ми смо мрестилиште младе литературе, а ето (ово изговарају трагичног лица) најтеже нам пада што нисмо у стању да објавимо све оне добре књиге које нам преко године прис тигну. То нас највише мучи" (27). После ове „муке“ показују вам неке огромне пројекте, неке мамутске едиције у припреми; а на питање о домаћој и младој лите ратури разговор постаје мучан, питање неукусно и разговор се прекрађује,

Ако, би неко — рецимо и то идуће године, почињући нову де каду сајамске праксе, хтео да направи сајам само домаће књите из једнотолишње продукције, не ће, бар што се простора тиче, имати проблема. Све ће то лепо да стане у један подужи ХОдНИК. Јер, нити је више тајна, нити је вест дана, за домаћу књиту због које се и свих ових 20 година и одржавају сајмови — натовештено је драстично смањење места, па се већ зна да ће напти највећи издавачи за идући сајам прпипремити по дветри књижице наших писаца. А

Истини за вољу, посетилаца. има, али све је некако мтоно и све полсећа на брод који је утасио моторе и тихо клизи ка лупи како би та привезали за док,

Ратко Адамовић

су '

ЛЕТОПИС _ о. Оеамдесет година

Јакова Готовца

СТВАРАЛАЧКИ шт савременог хрватског композитора _ Јакова Готовца још. на самом почетку красио успех. За свој први опус, „два скерца" за мушки хор, композитор је освојио награду на конкурсу Српског пјевачког друштва у Загребу, 1916. Тај успех био је пресудан за Готов',зо дефинитивно опредељење да се посвети музици и компоновању. Отад, па током читавог свог живота, све до наших дана, Готовац је остао веран властитим схвата» њима или — властитом избору. Наиме, на њ је пресудно утицао још у родном Сплиту композитор Антун Д „и сам музички стваралац националног смера, ко ји је и младог Готовца упутио ка изворима националног музичког блага, упозоривши га на могућан стваралачки однос према. тој не пресушној материји. Уз његова подучавања, Готоваџ је п 1 и Мокрањчеве „Руковети“, које су га инспирисале и увериле та да се и од фолклорних мелодија. може створити узоран хорски слог. И управо те околности пре судно су утицале на формирање Готовца — музичког ствараоца. После боравка у Бечу, тде је радио и истовремено слушао преда. вања проф. Јозефа Маркса на Му зичкој академији, Готовац почев

„од 1923. започиње живу музичку

активност у нашој земљи, делују“ ћи као корепетитор и игент, али и као композитор. том, првом раздобљу настала су и не ка од његових најбољих дела: „Коледа", народни 'обред за хор и инструментални састав (1925) и чувено „Симфонијско коло" (1926), које и данас осваја слушаоце својим ефектним складом и нео. бузданим ритмовима.

Ипак, најзначајнији је Готовчев допринос музичкој позорни“ ци, којој је наменио осам дела, — од којих шест опера. Врхунац његова стварања. на подручју опере свакако је „Еро с онога свије. та" (1935); то дело, извођено на више од осамдесет оперских позорница Европе, представља, Ујед: но, и највећи услех југословенске музике уопште, Избегавши форму и оквире италијанских опера, Готовац се, У „Еру“, није приклонио доследном _речитативу, већ је створио арију по схеми и у духу наше народне песме (ти“ пични примери таквог поступка су арије Буле, Миће и Симе), ко-

О

ЈАКОВ ГОТОВАШ,

југословенске музичке културе, тако и музичког фолклора наших што је сасвим малом броју наших музичких стваралаца пошло за руком. Дела Јакова Го товца и данас задивљују свежи; иом, спонтаношћу и једностав ношћу у изразу, јер су, пре свега, настала из искреног интересовања за народни мелос, али су у резултат стваралачког односа према фолклору. (Р,В.Ј) |

у спомен

професору Милану Будимиру

Одвојени смо од Милана Будимира, једног од утемељитеља и носилаца. јутословенске научне мисли у класичним наукама и бал канологији, Стотине његових радова остају тим наукама узори синтетичког и панхроничког приступа. Обухваћене су све сродне дисциплине, од моћног лингвистичког доказа који се протеже на све појаве у развоју велике групе индоевропских језика, до потврда археологије и историје — до камо уопште досежу, илу'страција из извора, књижевности и уметности, историје религија, етнографије и антропологије: кретао се потпуно слободно у педесе.

е је, вахваљујући и, изузетно АО- 4) так векова историје нивилизаци“ бром /Либрету „Ме Беговића, делео ~. Ја. Медихара. А и етових ускипеда. плете ут о опере, тако да || лих залеђ , посебно. Балкана, отте „нумере“ не: делују неприрод: | кривајући старобалканске траго-

но и патетично. — ' рама, Готовац инсистира на драм“ ским разрешењима (Мила Гојса лића), желећи да- музиком још интензивније подвуче драматуршки смисао“ сценских збивања.

Као композитор који се интересовао за фолклор, Тотовац је био предодређен за вокално ства ралаштво, за компоновање соло. песама и хорова. Из те области, у његовом богатом опусу истичу се композиције „Ризвањага“ (32 баритон и оркестар), „Пјесме чезнућа' (ва женски глас и орке стар) и „Авије снахе" (из „Горског вијенца"). Али, и међу ор: кестарским делима Јакова Тотовпа има партитура које јасно говоре о истанчаном композиторовом осећању оркестарског звука („Орачи", симфонијска медитација, „Гуслар", симфонијски портрет и, нарочито, „Динарка, плес бола и поноса").

И данас, када обележавамо осамдесетогодишњицу живота Јакова Готовца, композитора који је скоро читаво своје стваралац: тво засновао на народном мелосм, можемо, такође, са, задоволљ ством указати и на необориву чињеницу да је својим стварањем Тотовац итекако допринео широкој афирмацији како свеукупне

Иу „а

у ОВОМ БРОЈУ ОБЈАВЉУЈЕМО СКИЦЕ

И ФОТОСЕ ЗАВРШЕНЕ СКУМШУРЕ СВЕТОЗАРА МАРКОВИЋА, КОЈУ ЈЕ ЗА ИСТОРИЈСКИ МУЗЕЈ БЕОГРАДА ИЗРААМО ВАЈАР НЕБОЛША МИТРИЋ

У другим опе- ·

"све у језицима који се са највећом

меправдом називају „мртвим“ фонетске промене, лексеме или имена, доказујући да полуострво није било само сеновити коридор за реке номада; на њему се међу старинцима и дошљацима створи -ло језгро европске терминологије. Можда је једино он успевао да ослушне првобитно било у коре ну те'џиновске шаке чији су фи. ни прсти вајали, сликали и писа, ли ЖХеладу. Најсмелије етимоло гије професора Будимира биле су понегде одбациване, али никад

_ побијане, да би после низа тоди-

на ушле у речнике и приручнике, као јасан доказ прећутног признања смелом творцу. Његове етимолошке студије, осетљива дисциплина лингвистике која ни највећима не опрашта грешке, писане су сажето и неусиљено, а град» ња доказа подсећа на структуру каквог кристала: прозирна, компликована и неумољиво логична, издржљивом посматрачу. Са. истом ширином и продором писао је уџбенике, „Основе грчке глотоло-

_гије" са др Љиљаном Црелајац,

и „Преглед римске књижевно сти“ (Октобарска награда 1964) са дар Мироном Флашаром, Мало „уџбеничког“ има у њима: са критичком упућеношћу у најновије лингвистичке струје дају се ори: тинална тумачења, а чист и поу» дан књижевни укус мимо уобичајених редоследа се не одваја од језичке и културне историје. Чак и на проблемима на којима су се вековима оштрили филолози, изворна храброст професора Буди“ мира даје неочекивана решења: у збирџи студија „Са балканских источника" објављена је потпуно нова теорија о структури и зна чењу Хомерове „Илијаде“, нова

хронолошка хипотеза и тумачење.

имена песниковог, и нови приступ проблему _Апистотелове дефини. мије трагедије и пореклу тратедије уопште. У тежњи ка јасноћи и сажетости, писао је разумљивом, напретнутом и убедљивом рече ницом, не устежући се од слике, обрта, дигресије, шале, ироније, насупрот свакој учевњачкој пре тенпиозности,

Створио је тенерације филолота, историчара, византолота, пре водилаца и књижевника у БеограАр и целој земљи. Своје ученике је уводио у науку без ритуала и мистерија, али науку узлета духа. мепомирљиве квитичности трема свему, закључивања до кратњих консеквенци и потпуне слоболе рођене из истинољубивости, Учио их је им ведрини п 'човечно сти. (С

Фестивали у Нишу и Лесковцу

Првих недеља октобра _ Месеца Ниш и Лесковац били су домаћини два значајна уметничка фес. тивада који су у великој мери превладали регионалне оквире Понишавља и Поморавља и прерас ли у уметничке смотре југословенског и интернационалног ка актера. У Нишу је Октобарским музичким свечаностима на, најсвечанији начин обележена, 15-тодињица рада Нишког симфонијског оркестра, о чијем смо деловању писали у једном од наших ранијих бројева, а на тим Свечаности“ ма, које се у Нишу ове тодине први пут одржавају, суделовали су, поред Оркестрајубиларца, и Хор младих „Ар Војислав Вуч ковић" и Вокални састав нитик ИХ студената „Вељко Влаховић“, ко јима је дириговао професор Радојица Милосављевић, који, је _ са ором „Ар. ВБ. Вучковић" добио, недавно, на Фестивалу хорова У Варни Сребрну медаљу као диритент хора, другопласираног у ве ликој конкуренцији најбољих езопских хорова, затим, Оркестар Нишког тарнизона, група вокал них и инструменталних солиста. Дратослава. Зечевић Сотировска, Мирјана Наерловић, Тома Нико лић, Бранка Петровић, Слободан Костурски, Светлана Коруновић, Раде Станојевић, Миодраг те јевићи А „ Сви су отриа МЕ успеху Октобареских свечаности надахнутим интерпре тацијама дела наших и страних композитора писаних за поједине саставе па содисте. Из рувЕ то тију издвајамо младџ а сткињу Рашковић, која веома често музишира са ни. шким симфоничарима и њиховим диритентом Јурајом Фрериком, 8 знатан допринос успеху Свечанос.

мила, пионални ансамбла, чехословачки

хор из трада Либереца и румунски оркестар „Олтенија“ из Крајове који је приредио два концерта под управом Теодора Костинан и уз врло успело учештће прославље. не виолинисткиње Антеле Гаврле"Дитерле. Ведико интересовање нишке публике, као и љубитеља музике из ових крајева, учинили су Октобарске музичке свечаности при: влачном манифестацијом која ће, надамо се, и наредних година доносити тој публици нове пуне уметничке доживљаје. Поставља» јући питање места тога фестивала на странама наше дневне штам пе, која је била заузета БЕМУС-ОМ и није имала ни времена ни места за Октобарске свечаности. –

Лесковац је, међутим, био до. маћин М смотре класике на ју тословенским сценама која је оку. пила наша најпознатија позоришта; Смотра је одржана поводом 5.тодишњице стварања, „Позорице та без блатајне", а забележена је и стота тодишњица ОД прве представе коју је у Лесковцу ОдРржала путујућа трупа Радоја До мановића. У атмосфери изузетног пријатељства и међурепубличке сарадње, великих и одушевљених настојања да се дела наших и светских класика, као и наших савремених аутора, што верније пренесу сценом лесковачког позоришта, на М смотри суделовала су позоришта; из Крушевца, драматизацијом драме Фјодора Дос тојевског „Њеточка Незванова", из Нове Гориџе делом Ивана Цанкара „Слуга Јернеј", из Осијека. са драмом _ Милана Огризовића „Хасанагиница“, из Врања Ама терско позооиште које је спенски оживело „Ташану“ Боре Станковића, Зеничко позориште са делом Моме Капора „Уох ћитапа", док је Позориште из Приштине прика. зало две драме, и то Крлежиног „Вучјака" на српскохрватском је зику и „Ервехеју" Ћирезија на албанском језику, Из Македоније стигао је скопски позоришни. ансамба и приказао лело Торана Стефановског „Јане Задрогаз", комад, са којим је Драмски театар су. деловао на овотодишњем БИТЕФ-7. Позоришни уметници из Струмице извели су „Житије Аламово" Марка МЦепенкова, а Позопинтте из Ниша прелставило се Лоркиним „ДАомом Бернарде Албе". Лесковачко позоритте имало 1е мното успеха извођењима „Крвавих свадби" Гарсије Лорке и „Хлал ног туша" Малаковскот. Ђеоградски уметнили Марија Црнобори и Ратко Сарић, у оквиру Портрета једног глумца, изводили су своје најбоље монолоте, док је Београдска опера, извођењем „Травијате" Ђузепе Вердија, доживела прави тријумф.

На почетку овогодишње сезоне и Ниш и Лесковац организовањем ових значајних уметничких фестивала потврђују своја висока места у низу градова домаћина уметничких смотри, одбијајући тако од себе атрибуте провинције; мапротив, н Нишу им Лесковиу припада особита част збот успеха једне музичке м јелне позотиттне Кате које веома џспеттно обога. ју нашу музичку зориши жуатуру п плетноот. · ПЕРИ

Влалислав Димитријевић

М

, '