Književne novine
Уморна песма _.
ЕТО ШТА УЧИНИ СЈАЈ
Док трепнусмо: ето шта учини сјај!. Паде глава дану, скотрља се
И ми посматрамо где се крај нас гасе Ствари нестају као бачене у крај.
Где неста страх пред светом ту и песма преста И гле: стојим сада — дрво, са обраним плодом Мре у зглобу воља да се макне с места.
· Шта да радим с руком и у њој са слободом.
Заточени, ора је: прхните из тела!
Не лече несме никог (творце своје трују): Гле песника у мраку усред дана бела, ·Где му гавранови кришом мозак кљују.
Песме — исказане из грла да их чује
Уво света — ево натраг хује.
Зар је ту јужни крај и једино им жало.
Близу је празнина пи руб се приближује: Реч је ове песме издржите још. мало Док вас смрт ил ћутња скора не- римује.
Предраг Палавестра
Сад је више места, а стајемо на чкаљ
И чичак; нека баре нам се прече.
Још тешко нам је да признамо да је вече Мако се мешају близине и даљ.
Ми застадосмо (тек за пуки трен) Ал — ево где стојимо. Тама нас пресвлачи У другу ризу и ми постајемо сен.
Док чекамо ко ће низ видик што се мрачи.
,
,
Отићи први од нас, па нем, са душом кипа
Бр. 190/1963.
(Оријентални дух и савремена прича
Поводом романа „Дервиш и смрт". Меше Селимовића
(.. 7 МНОГОБРОЈНА танана и ве што осенчена психолошка стања, остварена кроз дуге, покадшто монотоно, само посматрачке уну: трашње монологе главног јунака, у чијој се глави мешају фантазмагоричне визије са реалним збивањима, релитиозни заноси са сумњом и подозривошћу, песни: чки цитати и мисли из курана са ситном интригантском комбинаториком, све то дервишеву драму чини уверљивијом и потпунијом. Једина људска ситуација, која се безброј пута поновила у истори: ји, понавља се, дакле, и потврђу“ је у роману Меше Селимовића. Зато, на одређен начин 'и у одре: Њеној мери, роман јесте дијалог писца с његовом епохом | али, у исти мах, јесте и покушај да се назначи и саопшти једна трајна ни непромењива истина људског живота.
Да ли због амбијента, у коме се, за турског вакта, одиграва ис“ торија дервишеве невоље са вла: шћу и око власти, или због нео: бичнога начина на који ју је, кроз личну исповест, испричао сам главни јунак, У роману „Де' рвиш и смрт" надмоћно се осећа присуство једног изразито орије: нталног доживљаја света, Своје" времено, када је писала о припо“ веткама Иве Андрића, Исидора Секулић је покушала да објасни ту чудесну и чудновату магију Истока, која књижевност, писа: ну у оријенталном духу, чини ра: заичитом од књижевности која се пише на Западу, „На Западу је, каже она, прича пре свега за: мисао, план, нарација, духовито“ ст, стил; на Истоку је она пре свега чарање. На Западу најлеп“ ше приче причају уметници; на Истоку пустињаци маги, мудраци, вешци, свеци (...) Западна прича је пре свега одломак живота, студија, истина, доказ. Источна прича је, и кад је модерна, пре свега неко „тихо ткање", неко бајање; фантазија 'и богато шаре“ на слика; пакао или рај: кука и' покори крви, или шапат дубо“ ко сакривених тајни". Роман Ме: ше Селимовића, са својим нагла“ шеним фатализмом, по много че“ му,је једна таква модерна исто“ она прича, тихо ткање и бојање, шапат дубоко сакривених тајни, Мако није могао да избегне фа: булу, Селимовић се трудио да фабулирање сведе на најнужнију меру, на оквир. Уместо фабуле он даје интроспективну рефлексију, остављајући да читалац, че сто само по карактеру и интона: цији, те рефлексије · просуђује, шта је могло да их изазове и ка
АЊИЖЕВНЕНОВИНЕ
Уребивачки одбор: др Петар Нолк, Баско Ивановић, Миодра Илић, др Драган М. Јеремић (главни и одговорни уредник), Вук Крњевић, Момчило Миланков, Чедо. мир Мирковић, Богдан 'Аг Ноповић (опера“ тивни уредник), Владимир В. Предић (секретар редакције), Владимир Стојшин, Божидар Тимотијевић, Зуко Џумхур, ар Ивав Шоп, Бранимир Шћепановић. Гехничко-уметничка опрема: Драгомир Димитрије вић. . Издавачки савет: др Ламитрије Вученов, др Милош Илић Јован Јовановић, Душан Матић, Богдан А. Поповић, Божилар Про дачеовић, ар Драшко Ређеп, Јара Рибно кар, Милован Ганасијевић. Идејно решење графичке опреме: Боглав Кршић. | Анст азлази сваке друге суботе. Цена 3 динара. Годишња претплата 60, полугодишња 30 динара, а за ипостранство авоструко Лист издаје Новинско-издавачко предузеће „Кгижене новињ“, Београд, Француска 7. Гелефони: 627-286 (редакција) и 626-/20 (комерцијално одељење и ва. министрација) Гекући рачун: 60801 601-2089 Рукописв се не враћају. Штампа „ГЛАС". Београд, Влајковићева 8.
Ке
кви су јој догађаји претходили. Унутрашња пројекција призора и збивања из спољашњег света пропуштена кроз филтер дерви: шеве личне исповести, у којој се права истина само назире, даје роману драж архаичне, поетично“ -мистичне источњачке _ легенде. Као понесен ветровима судбине, дервиш у свему што се збива с њим и око њега учествује без от' пора, и сурову игру живпота, у коју се укључио, живо прати са: мо његов понешто настрани дух, однегован у интелектуалном про: жимању исламске религије и 0 ријенталног фатализма.
Везујући се, очевидно, не само за традицију наше литературе, већ, једним делом, и за код нас запуштену _ традицију исламске књижевности, Меша Селимовић је био принуђен да за свој поку: шај повезивања и међусобног стапања извесних елемената мо дерног интелектуалног романа и поетичности оријенталне филосо“ фије, пронађе један низ литерарни „израз, да. пронађе језик који би био у стању да изнесе и саоп' шти сва она значења и све онег рефлексе што их је писац утки“ вао у свој текст. Андрићев језик и андрићевска фраза, који су на: рочито код босанских писаца, по“ стали природан и готово обавезан израз кад год би се зашло у амби јент хронике и предања из турских времена, није одговарао стру ктури Селимовићеве мисли. При: хватајући | Андрићево искуство само делимично, Селимовић је традио властити прозни израз упуштајући се у опасну игру с језиком који, изгледало је, није био погодан за изражавање онаквих мисаоних и песничких си: стема какве је требало да ствара помало бизарни спој интелекту“ алне струје модерног психолош“ ког романа и источњачке исповести, туне мрачних религиозних одређења, нејасних страсти, сплет карења и препуштања судбини. Завршивши се срећно, та авантура условила је можда највећу вредност романа: откривајући но“ ве могућности књижевног · јези“ ка, Селимовић је успео да изгра ди један нов самосталан н 2у тентичан. прозни израз и да уо бличи једну реченицу која је, не изневеривши ни мелодију ни синтаксу нашег језика, била У стању да изрази дух и унутрашња значења оне традиције која је имала знатног, понегде мож: да и одлучујућег, утицаја на фор" мирање свести нашег човека. (...)
Бр. 288/1966.
_ Иван В. Лалић
Исткану
лепрша твоје име. ; 2 ..
| Југославија _
Земљо у мом телу, кичмо светлости, Тело моје земље, кречна ружо,
Море моје крви има твоје обале
пи мој брањени сан има боју твог неба, Боју светле ватре извојеваног лета / у којој се купају младе птице, несагорив«
· Четири ветра носе твоју заставу од свиле крви ц цветног меса. " Смислом оплоћених зодина. ;
- --На“-челу мога сна као: бронзани-лентир
Од твога камена до распеваних зидова, Од. разједеног сна предака до моје јаве
= Ја одох у бол. У себе. Нек лишће ме засипа.
7
Чедомир Миндеровић
Омча · . „Англетера“
Ледена рука опет хвата . И стеже трло услед тмина.
И опет мислим на свог брата Злосрећног брата Јесењина
Често ми лик тај. мути' очи
· — Ко очи пса ког свако тера! —
И поглед ми се често кочи На ирној омчи „Англетера"
Био сам дечак — сан и нада Још осмех красио ми усне, Сред далекога Лењингради Кад чвор. се свеза омче гнусне
Дочеках еру сателита
За космос брат се с братом зуша А црна омча немо пита
Још увек: шта: је људска душа»г
Превалих већ свог.тпута део Већ се опраштам од живота, А још сам јак, и још сам смео Ал: читам стално Херодота
Многи би хтели да ме виде
Без даха, с омчом око врата
Ил' тело моје како иде
На трг, главачке, с трећег спрата
Привићам им се на лафету — Спремни су ордење да ми
; – носе Док се ја дивим сунцокрету. Ил' дијамантском сјају росе.
О, многи снују како лудим
Код Губеревца, у Лудој Кући
Али ја знам: док, проклет, блудим
Морима — срце неће пући.
Спокоја ипак нигде нема
Мој мртви брате Јесењине Видиш ли, док се олуј спрема Једро ми бело из даљине
Поцрни често врх таласа.
Ко омча твоја, руке круте
И пловим, пловим, без компаса Док ми се очи стравом муте
Свима су, давно, спале маске ,. знам — за мене нема луке!
Са ове плутајуће даске
Стежем ти мртве братске руке
О, да процвилим стид ме није Ко шугав пас ког свако тера Јер и на песку Арабије
Ја видим омчу „Англетера"
Тај кобнц честа видим знамен. Док гаси ми се остатак свести. Знам: дну ме тада вуче камен Јер морамо се, ипак, срести.
мје „Корана“: Арабијско море 21. децембра 1963. Бр. 267/1966. у
ивица
КЕ | ЊЕ
ПИ О
ДЕ |: и: 1
па о
БЕОГРАД, |, ФЕЛРТАР 7900..
Роа
КЊИЖЕВНИХ НОВИНА" из 1969. ГОДИНЕ Њ
6 ' 5 |
АДЕ ШОЛЕ 2 рлешељао пара ВОЛЕ 3 Мала при Ја) а РЕИВо ис
ПЕШ 5 БЕЕН „5 6 БЕРНЕ а МЕНЕ Ф Бити ват == ==5 ФН а штс ој Ро За 33 фита ШИ Фр КЕ ин. Со ДЕ]
ЕН Е Баш Е ЕЦ
оу Бе ср 4 и
За ПЕН 8 Бана ј с = 5 Пт 5 За МЕТЕ. ~ Ес 9 па 5 поЕ Е 5 на о Дрини. миљи ме ај и у о а паша
>
| |
Милош И. Бандић
Гомска ХХП. Бр. 346, Маст пљљисм старе метуте Су боне
аи 5 | | |
ђ
ћ
|:
8 з = >
| || ч
| 4 || ђ 5 |
ђ
| У ЈУ Ц
|| ||
Чежња за апсолутним
Напомена о књижевном делу Михаила Лалића
(. 3) СОДИЈАЛНОСТ И САМОЋА. — Изванредно јака субјективност Лалићева — тотово од првих његових текстова до данас — обуздавана је или усмеравана његовим социјалним осећањем. У првој фази његовог рада та социјалност је протест и револт против грађапског друштва и економско-политич ке потчињености и обесправљености човека у њему. Касније, у најновијим Лалићег см поема" ма (Ле лејска гора", „Хајка“) тај отпор бруталности грађанске цивилиза; дије у њеном најдекадентнијем и најагресивнијем виду, фашизму, постао је још Тачи, али је уз го оснажен и дубљим спознавањем. трагичне људске судбине уопште, „То што је свирепо — живот је сам", речено је у Лалићевом роману „Раскид“. Живот, егзистечпија је та тешка свирепост са којом јг човек неумољиво и вечито суочен. Облици свирепости су различиги: најпре је то била тиранија богатих и моћних силника који су новцем остваривали себи краљевство небеско још ту, на земљи; и увек и заувек — космичко зло, патња и смрт, људска нетрпељивост, и човекова чежња за хармонијом и савршенством живота која се споро или никако не испуњава.
У таквом отуђеном, напорном и опасном свету Миханло Лалић је настојао да у своме књижев ном делу пружи човеку наде, храб рости и револуционарне енергије.
. Али он је осетио и схватио да је у
таквом свету, и у свету уопште, човек угрожено, самогно Опис, И да се сви напори око мењања и усавршавања друштвених система своде, у крајњој линији, на тежак и неизвестан напор да се промени, усаврши и хуманизује човек, они етоистички, узурпаторско-отимачки, свирепи инстинкти у њему. Да се човек социјализује а да при том сачува своју личност, своју 'индивидуалност, своју слободу. Са. мотни човек у прози Махаила Лалића је храбар човек који не робу-
~
Један је пут, и једно црвено срце смисла, Недоступно ножевима убица.
Они пре мене, ушме оних после мене Саградили су ово сунце за твоје небо,
Они: под чијим се длетом твој камен расцветао, Што оставише своје златне сенке на зидовима, Пастири, морепловци, ратари звездане сетве,
Они који су уградили своје тврде главе У ирне куле на падинама твога времена И развили на њима своју крв као заставу.
Они чија. имена пишу на тргу моје јаве Или су остала у изрешетаном лишћу ; И затрпана тиљунком бистрих планинских река,
Што осветљава мој сан, леп од твоје лепоте.
0д голога камена до твоје усправне судбине,
Од мога пепела до љубави нерођене деце Један је пут, и једно црвено срце: смисла, |
Бр..106/1959,
Недоступно ножевима убица (...)
" Јеап-Раш! · Загте,
· књижевност
__Бр. 249/1965. у
је ничему, па ни самоћи, али. који у“ њој. налази суровог окрепљења ла би издржао у бици с људима, за људе и за живот. | 3. | МОРАЛНИ ИСТОРИЧАР. — На. ше револуционарно оба има у Миханлу Лалићу изузетног моралног историчара. Она егзистенција моралног фактора на коју 1е Јеап-Раш! Загште указао код Ађегја Сатиза карактеристична је. и за књижевна. дело Миханла Лале ћа. Макси мање моралист и мора аистичан од: Сатиза, Лалић. је у својој активистичкој,. револуционарној концепцији иу своме на дасве драматском романсијерском обликовању људских сукоба и Суд; бина:— особен и доследан себи н у своме. моралном ставу: немогућ ност пасивног стајања. п остајања на оштрој - граници добра ин. зла то је оно: што га нагони да испитује димензије и крајности људског и нељудског и да буде упоран.пратећи своје јунаке на мучним, тр. новитим путевима. ка: Армагедону где ће се (по древној легенди) одиграти коначна битка између добра и зла. Та тежња ка коначном, та чежња за: апсолутним доминантно испуњава Лалићево књижевно де: Хо. Једна: од; најбитнијих манифестација те.апсолутне страсти. је револуционарност, насушна · потреба да се. људи. удруже. како би. срушили:оно. што окива. свет и разарата у. његовој животној суштини.. · пала рту 4: ;
СМИСАО ДУХОВНЕ АВАНТУРЕ. — Можда је авантура прејака или сувишна реч кад је у нитању овај писац, као и реч авангарда. Истински авангардисти — они који делом, новим интелектуај ним, "мисаоним, ДУХОВНИМ, суштинама. отварају нове путеве у: умет“ ности — никад нису много марнлн за њу. ЈИ оте Јатез Јоусе, авеп Топезсо А. Б; Шимић, Мирослав Крлежа (и толики други) или нису спомињали, или су чак отворено 'одбацивали било какву везу са авангарди змом. Било им је довољно да се посвете свом делу. И зато недостатак „авантуре" у конвенционалном смислу те речи (непрекидно 'ватрдметно књижевно експериментисање без видљивих резултата, ограничавање на публицистику и мање литерарне форме у којима се експеримент лакше · остварује, месијанско фатализовање · свог посла,
„позива и'позвања, итд.) — не зна-
чи да у књижевном делу Михаила ЛХалића нема дубље духовне авантуре, ширења видика, сазревања, интензивнијег спознавања људске стварности, судбине, историје. :-
_Та авантура је код Лалића тиха, скровита, непретенциозна и антналармантна. Она се труди да докучи, дефинише човека, људске могућности, истину, а не да се наметне другима као једино вредан
и'исправан морално-естетски. став.
у »Потребни су нам пјесници, добри и'разни:..“, рекао је Лалић једном _
приликом, још 1954. године. Само с том и таквом толерантношћу
може: жива и опстане(, "
слободно 'да |