Književne novine

/7 и Црњански Ламент над Београдом

· (...) ЛИЖБУА и мој пут, у свет, куле у ваздуху и на морској пени, · привиђају ми се још, док ми жижак дрхће ко 3 | 0 прут ' у преносим и земљу, у сне, у сне, у сне. ' Само, то више нису, ни жене, ни људи. живи, нето неке немоћне, слабе, ц сетне, сени. што ми кажу, да пису звери, да нису криви, да им живот баш ништа није дао, па тшапућу „надо, надо, надо" и наше „не, не"!

Ти, међутим, дишеш, у ноћној тишини,

до звезда, што казују пут Сунцу у твој сан. Ти слушаш свог срца лупу, У дубини,

што удара, ко стеном, У мрачни Калемегдан. Теби су наши боли ситни мрави.

Ти бисер суза наших бапаш у прах.

Али се над њима, после, Твоја зора заплави, “ коју се млад и весео загледах.

А кад уморно срце моје ућути, да. спи, узглавље меко ћеш ми, “ сну, бити, Ти.

МИЛОШ ЦРЊАНСКИ

| ЖИВОТ људски, и хрт,

Рттагбте и њен стас,

брак, пољупци, бура што је тако силно била. привиђају ми се још, по неки лептир, булке, клас, корак, тако лак!

док, из прошлости, слушам, њен

Само, то више није она, ни њен него неки корморан, дивљих и црних крила, што виче: зрак сваке среће тоне у Океан! Па ми мрмља речи „томбе" м „сомбре".

Па крешти:њино „омбое, омбре"! —

и наш „гроб“ и „мраку!

Ти, међутим, крећеш, ко наш лабуд вечни,

из смрти, и крви, према Сунцу, на свој пут.

Док мени дан тоне у твој понор вечни,

Ти се дижеш, из јутра, сав зрацима обасут. _Ја-ћу- негде, сам, у Сахари, стати,

у оној где су каравани сени,

али, ко што уз мртвог Туарега чучи мати,

Ти ћеш, до смрти, бити утеха мени!

глас насмејан,

свео лист, талеб, срна, и Месец на пучини, привиђају ми се, на крају, ко сан, као и смрт једног по једног глумца нашег позоришта. Само, све то, и ја, нисмо никад ни били више, нето нека пена, тренуци, шанат у Кини,

тито шанпће, као и срце, све хладније и тише: да не остају, ни Минг, ни Уанг ни Уин,

ни Тао, трешње, ни мандарин!

Нико и ништа!

А кад ми сломе душу, копље, руку и ногу,

Тебе, тебе, знам, да не могу, не могу!

Бр. 179/1962.

ТИ међутим, сјаш, и сад, кроз сан мој тавни, кроз безброј суза наших, вечан, у мрак, и прах. Крв твоја ко роса пала је на равни,

ко некад, да хлади толиких самртнички дах Грлим још једном на твој камен стрми, и тебе, и Саву, и твој Дунав тром. Сунце се рађа у мом сну. Сини! Севни!

име Твоје, као из ведрог неба гром! А кад и мени одбије час стари сахат Твој, то име ће бити послелњи ттапат мој.

Загрми!

Зоран Глушчевић

Роман једног национа

(..) ОДРИЦАЊЕ је аајтмо“ тив ове животне философије. Не треба, међутим, погрешно схва" тити' ово 'обесмишљавање ' живо“

тавидно није апсолутни) а није. :

ну "метафизички обојено. Оно је модерно у суштинском смислу те речи, ја бих га додуше само ус ловно и само ради класификова: ња већ устаљеним, прихваћеним граничним појмовима из терми“ нологије савремене философије апсурда, назвао блиско — ками јевским а супротно — хајдегеровским. Оно се не гради на пси" холошкој апотеози смрти, какав је случај и са Киргергардом. Оно је ведро, али не само космичко, нето и ближе, дубље, непосред“ није колективно — национално и. колективно — биолошко, пре' вазилажење мрачне и по себи апсурдне чињенице смрти.

Не кажем да ни Црњански као ни Хајдегер, није стајао _ ПОА мрачним утиском смрти као фе · номена који се измиче свим мо гућим рационалним објашњењима, свим покушајима осмишља" вања. Али шта је он урадио да би сузбио тај фаталан утисак смрти2 Он је дао превагу живо ту у свој сазнаној бесмисленос“ ти појединачног живота, он га је ипак толико задржао У сфери историјског смисла да се за по: јединца на крају сопственог би“ Ханса, више и не поставља пита ње смисла индивидуалног битиса: ња. Он се мири и он прихвата историјски · рационализовану ка: теторију животног смисла, његов Павле Исакович са. истом енергијом обављаће своје обавезе и дужности према животу 8 после сазнања апсолутног бесмисла сва ког живота појединачно узетог као и пре тог мрачног и нимало веселог открића. Наступајуће про“ мене у емоционалној боји доживљава, али он неће бити.

"Не бих рекао да то суптилним средствима и рафинованијом ин“ струментацијом, не би могло да се дефинише и као својеврсно отуђење, али то Је отуђење које коначно добија гетеовски кара“ тер одрицања и дратовољног, ведрог урањања У систем — гра Банских обавеза према друштву, сталежу, и животу. Чак и према једном ритерском идеалу (пара; да смрти и гињења за туђе рачу: пе и интересе, у недостатку сол ственог националног интереса). Прњански није пошао Хесеовим путем стапања живота и смрти џједно, иако се и он, Х% послед: њим формулапијама своје фило: софије живота, инспирише _ ис тим! (браманско'индуским) изво: рима животне мудрости. Хесе је и смрт уткао у нераскидиви ха

нац живота и тиме га осмислио,

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 11

шшчашен из живота

Х

т

иако је његову целину, колектив" ну целину живота, сталеттког као и интегралног, за разлику од По њанског, учинио крајње недосту“

„ином смислу, потпуно ирационал“

ом. ПЕТ ВИ ЕМ За а

Шрњански је раздвојио жи вот ОДА смрти, јер је његова та: чка посматрања историјски одре“ Њено постављена, спуштена на реално тле историјског збивања. Иако плаћеничка, најмљена, коришћена по ћуди и за интересе великих сила, и у том смислу на: ционално отуђена, трагично раз" дешена између идеала који у се би интимно носи (повратак у до мовину и ослобођење од тур ског ропства) и стварне садржи“ не своје _национално'историјске етзистенције (најамна ратничка служба за туђе интересе), ипак, монстрџозном иронијом ствари, тај појединачни активитет и те како је испуњен смислом јер и ратна служба. је низ радњи, оба» веза, акпија у које се српски на мион уноси са мајсторским зала» гањем и постиже фамозне успе“ хе. Не може се рећи да он у то ме није налазио свој смисао, де лимично, и можда само У јед"

ном функционалном сплету, тј. у недостатку оног правог дубље по“ стигнутог који је стално одла: тао. Само смрт је оно што смета том општем утиску и што у ко начни збир уноси елеменат иро-

ВИЊЕТА РАДОВАНА КРАГУЉА (НОВА СЕРИЈА, БР. 143/1965) |

· ном расплету, опет не до "потпуно јасно, показује и разаз' "наје као одбрана нечег дубљег, и

није и бесмисла:

„Што је најлуће у том рату, нису Срби само под росијским заставама гинуди. И аустријска војска изводила је сличне, сербске пукове, на бојишта, према плану грофа Мерци. А гинули су према плану грофа Хаугвиц, ко: ји је, у аустријску војску, био увео нови маневар, брз плотун, џ битци. Није дакле живот серб ски био бесмислен, него њихове смрти",

- И то је вркунац "историјске

"ироније, цена по коју долази до

осмишљавања историјске егзистенције српског национа: не са становишта свог идеала ни сво јих историјских интереса, него са становишта туђих интереса: и туђе користи, живот српског на: циона имао је смисла!

Јасно је онда да се сва про: тивуречја о смислу и бесмислу, о ништавилу и иронији једне ис“ торијске егзистенције и трагикомичном удесу. сваког појединца који је нераскидиво за њу везан, морају да рефлектују и на инди: видуалну свест појединца — ЧИМ овај почне да себи о свему пода: же рачуна, чим почне колектив ни удес да доживљава као лич“ ну трауму. Неминовно мора да наиђе један тренутак колебања, и опште сумње,. посустајања и одрицања кад се поглед узалуд окреће на другу страну и кад се одговор једино може да добије у себи, из. себе.

То је тренутак интензивног до“ живљаја опште и личне бесмисле ности, преточен у осећање про

·„ дазности. Нема ваљда елемен:

тарнијег облика бесмисла, мако прикривенот, од доживљаја и ритма пролазности. Човек је, суз“ бијен и спречен у спољним ди: мензијама простирања свог ко лдективног и индивидуалног ја, упућен, бачен у интензитет дожив љаја пролазности као на најмра: чније и најубиственије беспуће. Пролазност може да буде пролаз“ на основа очајања и доживљаја бесмислености, а може да буде последња консеквенца у интензивном распредању смисла и бес мисла. Овде је управо такав слу чај. Куда онда, где је излаз; Ге“ те га (Фауст) проналази у лепоти, лепота је једина структура која се одупире ритму постојања и нестајања, пролазности и опште бесмислености сваког битисања. Црњански та проналази у љ 78 2; ви, али љубави која је стопље“ на са завичајним амбијентом, упи: ла његове боје, мирисе, обрисе пејсажа, која је оличена само у једној жени, некрофилијски до“ тле доживљена, одједном сазнана као симболика далеког пејса жа чежње и везаности за домају, за једну једину жену иако их је мимо ње, имао више, увек не“ како натурене, противу његове воље, његове аскетске упорности, која се сада на крају, у конач

краја.

само као таква има неког смисла који је био мутан и збркан и па толошки стравичан у свом нека

уашњем. Мепосредном. „испољава“

ЊУ о о 2 Бр. 176/1962.

Бамил Сијарић

Феридин повратак

НЕКА БОГ поживи Салтана, и Хруста, Шерифа и оно момче Даутово — кад их видим порасте ми срце колико богат!" — он, Садик, трбу“ љаст, а мален, а неугледан, а прождрљив у јелу, а некадар у раду, а благорјечив на језику, говорио је гледајући Салтана како грудима. разбија снијег и маглине оздо од воде, озго од црквине, и отуд од друмова; проносио је путевима чежњу и тражио некакве златне бињише и некакве неукротиве коње — гдје су тог Младост у њему била је зелена као трање — рамена, и табане, и мјеста око кољена, и вратне жиле у жена биле су му молитва коју је предвече, са снијега, црвена трла и црвених“ усана, клицао тамо према бреговима; био је као крушац соли, био је као задивљала тврда. ледина.

Било је студено, и куће су се димиле неким димом од прије сто зима; она сиса! — о драга, о земљана, о љепото некакве прамајке свих Сејдића! — она сиса на фуруни била је сад врућа; била је обојена зеленом бојом.

Била је дошла Ферида.

. · Она је била нешто што се није могло. назвати ни женом, ни дјевојком, ни чим трећим ни четвртим — била је ћерка једне од Сајдићких одива, пч била је побјегла жандармима; побјегла је прије једно три-четири године, поћу, тотово гола, јер су хтјели да је удају за некаква стара трговца из Берана. А онда је стигла до Косова, и Дренице, м Пећи, и пјевала је санџачке пјесме са оним дугим лаким припјевцима као кад на земљу пада мокро' лишће — пјевала је по оним малим кафанама у сокаџима, и тамо су је и облачили. Дошла је право из некакве кафане у Приштини, и донијела је дарове. У Беранама се задржала мало, оставивши ипак неколико пјесама жоје је пјевала пуцкајући прстима; сјетила се да пма ујаке и дошла им право у походе.

Уз фуруну се зријала сатима, уз оне сисе — кад нема Агана. Једном јој је пало на ум да оне сисе трџиика уснама и да кличе; „Ох да су ми овакве па да их заљуљам“. А онда се смијала трохотним смијехом, ширећи своје мале усне. Жене су се забезекнуле.

— „Шта вам је жене» — чудила се она, и додала: — Што у Пе ћи има добрих женских појасева, што има шарене. свиле пи што има блуза, има и шорвана — шорвани су јефтини."

А жене су мислиле да је њој тамо било све јефтино.

И мислиле су на своје поштење које су сада виделе као младу ледену росу на бриткој трави, оне — жене ратара и везилаца сноп: љем ту у Биочи, у Бихору; сјећале су се онога увртања лампе кад су доведене, и онота ужаса прве брачне ноћи са мужем — оним што им је био први човјек, што им је и сад, и што ће им и остати док су при памети. Гледале су јој једро тијело које је пуцало и цаклило се свуда тамо гдје би га открила. А руке су је мијесиле као глину. И палиле је као угарци тврђаву — њу, са тим малим уснама.

Биле су те жене доље на Пилиму младе као и она. Била је ту Брешиница. Била је ту једна млада невјеста — жена Хасефова, била је блиједа и трдно намазана бојама — мирисала је на дућанске ба“ сме и на мрве од устајалих колача. Била је ту и нека нијема дјевој. ка. из Растоке којој је било име Хана — тражила је вуну за ћилим: плетући прстима по ваздуху она је некако објашњавала шта јој треба и зашто јој треба: приказивала је најприје овцу, а затим како ту овцу стрижу, а то што острижу како она преде, па испредено како тка, а то што тка био је ћилим, а ћилим јој је требао јер ће да се уда, па да имају на шта сјести и на шта лећи, њих двоје — он с брцима и она без бркова. А онда се смијала блажено, ломећи се при томе у раменима и црвенећи се у лицу — муцала је ц сузила. Затим је била жена некаквога Веледије из Припчића која је сједила смјер но и хвалила се да они у Припчићима имају рибе колико год хоће и да јој њен муж, Веледија, доноси из вароши све врућих симита; о грлу је имала дукате и била је лијепа. Било је и неколико младик

“дјевојака из Биоче — црвениле су бе од Феридина приче, а једва» су чекале да је која жена, занодјене за оно главно што им је свима лежало под кожом као вруч колач; заподијевале су је, ц Ферида је причала:

— Један Милован што је имао ватрени млин, па продао тај млин, најволио је да му ја пјевам, о боже кад се сјетим... и ја бих му запјевала, боже што бих ја њему лијепо запјевала, Миловану.

Утањила би, је л дер — упитала би је Брешиница колико да она не престане са причом.

— Што да утањим2 По кафанама се не пјева танко као овамо по селима — одговарала би Ферида, а затим се дурила на њих ц на њихове сељачке пјесме; припијала се уз мећ с очију дизала ко бр (ош)

Бр. 110/1960.

|

КМЈТЕММЕ МОММЕ

Ст ТА КМУШЕМНОЗТ. ОМЕТНОЗТ 1 РЕЏ5ТМЕМА_РТАМЈА

ЈИ

| Н

> А пуши ње ова пп Милене

= з: зен де ДЕ пе по да зец ти. и бег ба рта мети сте мр пета пи

И Тон еј у | 15 Е. Тај бис ићи Ез о~ ги

.

| езл З 2“ >

да | блоа а пиће па а али Машин БЕВАВНЕРН ЈЕНЕ Маа па па ти а А 74 ЗА орао --иј 3 Мр н МЕТ ша МАША ан „бре ЧИНИ Би, | меље пљииннни. а у ТА БОЉЕ ПРИМЕ „ => по Шаља ЗУУШИЖАГЕ к ~ БЕШЕ по ва је беде паче пл “ ИЕ плати ЕМИ = "ЕМИ ШД Уши 3 у КЕ ШИ гај С А

НАСЛОВ