Književne novine
одоа УП, Жста жија П 7 АМКЕТАФКХЈТДЕУХЈИ МОМ1ТМА«
ни По пој ја 4 биља ја 1 ние о пете јиана коњи пера, буаљаа мм
гради Шећон
Ок пљиј-Мена
НАСЛОВНА СТРАНА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА" ИЗ 1956. ГОДИНЕ
Јепицу Маје! .
њи па мизииунов тивтивњт" ЊИеаеккА танег. О и Сава 30
| + РУА ВЕРТТЕГЈА РУБ »СЉОВ1ЈЕ«
КАРЈЕВЕС О ЕОТКЕОВЏ... ==
ве Боа при в поднен века пе пне „Кћи па а ен у
пе бен па Рив ниеев њба је Рм трена 1 рт пецона падина одани мн
ј , 10;
ЗОТВАЗАЈЕ ПА | ЈОЗРА 5РАУЕМЗКОС |ЕЈЕ
Па па у меси
~
Душан Костић Шума Стриборова
Зајаукнуше стабла, ноћ ме поклопи незнана, некамена; отровом истопи вид;
пуне су стопе траве, пуне ми очи бездана, бјеше то крик, бјеше то лелујав зид
ц ја са грлом врелим, са капом невидиша зачаран проћђох кроз све тунеле горке дланова голих — некада џин, сад малиша очајно сам преплашен сред поворке
немуште од зломрака коме обала спава, обала камен, обала шума, обала трава.
И што ми би да у пустињи гракнем
гласом овоземаљским, да устанем, шта ми би да призовем љубав, очи срне, да дотакнем меко од лишћа кров — јао, тада сви невидљиви кренуше, на хиљаде: под копита наћох се у трен, прећоше преко мене
далеко тутњећ, испод свода скрита
низ све вјетрове разнијеше мене —
остадох само локва, обала повијуша,
обала очи срне, само душа.
Мишљах, остаћу тако. У лишћу, без камена, нод лишћем богзна којем, под облак какав сив. Тек кад пијетли трећи смијехом са сљемена, проломише шуму, тад рекох: ти си жив,
ти ниси био крив, ти си жив! Ето чудна
стабла кроз зору гледају очима, биља.
па ипак; и од сна, шумо Стриборова, узалудна. остаде чаћ — по души без окриља
остаде мутљаг који ведрину трне
и љубав неречену, дакле очи срне.
Бр. 163/1962
%
Ласло Гал
Песма о циљу
2 средишту кругова тачка
сан сваког стрелца: ништа
велика риба никада је нико није уловио велике висине или спринтер који пада. једва дишући али срећан
јер остали још увек јуре гушећи се
или научник који је открио неразумљиву велику тајну живота чудо
али од ње настаје бомба и“ смрт настаје
7 средишту црних кругова тачака
поносни циљ ништа
зарђалим ексеђима тприкачен на прошће велик и ненадмашан
и да даље не постоји и да је смисао живота да те сада више него друга да је друго
већи паметнији за једну тачку богатији
иђоћи даље поред прошћа или шчепај секиру обори сеци руши убиј тачку ту
тужна је мука у мшљ погодити
а ако не постоји више боље лепиге друкчије а ако оданде и тако више нема даље
ни дотле није вредело доспети
(Са мађарског превео Јожеф Варга)
Бр. 294/1967 КЊИЖЕВНЕ НОВИЦА | 8
Велибор Глигорић |
Јован Поповић
(;; |) ПОЈАВИЛА се потреба да се песме које су имале заједничке мотиве, заједничко у бунту и протесту, објаве на једном мес ту. Ова потреба која је, тако рећи, спонтано изникла из блиске везе напредне литературе и борбе пролетаријата, нашла је у том моменту поборнике у младим писцима Јовану Поповићу и Новаку Симићу. Јован Поповић и Новак Симић нису се лично познавали (Новак Симић је живео у Загребу, а Јован Поповић у родном месту, У Великој Кикинди). Путем кореспонденције дотоварало се о издању једног југословенског алманаха поезије са социјалном, револуционарном садржином, поезије у "којој би итлавном били заступљени млади нисци. Из преписке међу оснивачима, између редактора им сарадника овог алманаха, која је делимично објављена, може се јасно видети да у разним крајевима Југославије, у том време. ну извиру исте тежње у напрел“ ној литератури, иста тражења ла литература у класпој борби активно заступа интересе пролетаријата. Писци из разних крајева Југославије не познају се Апчно међу собом, али се позна. ју но својим даитерарним деллма, по исповестима у њима, и спонтано, непосредно измењују међу собом своја осећања, миш» љења и ставове. Дигнуте су на ционалне ограде у области јутословенске књижевности прогресивних часописа и публикација, и заједничка решеност за борбом манифестовала сем у акцији око издања алманаха ко ме је дат наслов са значењем будућности: „Књига другова".
Књига је одштампана у Великој Кикинди личним пуним ан. гажовањем Јована Поповића који је у њено штампање уложио и свој новац. Међутим, књига је заплењена, по одлуци власти, У штампарији, а уредници и са радници — похапшени. Штампање књиге пало је у околностима које су биле једне од најтежих У раздобљу између два рата. То је била прва половина 1929. тодине, дакле почетак злогласнот шестојануарског режима, када је
нут Устав и када се завео свирепи терор уперен против Комунистичке партије, поотив борбе пролетаријата, слободе штамте и' мишљења; Вршена -су. мбис"тва бораца, хашлења у масама и зверска премлаћивања у затворима. Режим је хтео да бруталним ударцем угуши сваки револт, сваку организовану пролетерску акцију, сваку слободнију и смелију критику.
Ислеђење је издвојило — као кривце за издавање _ алманаха „Књите другова" писце Јована Поповића, Новака Симића, Хус нију Ченгића, _ Ивана Грахора, Мила Клопчића и Франца Козара и њих је држало у затвору и послало на суђење. Јован Поповић је вођен у Сарајево где је био ислеђиван и Хуснија Ченгић и где су вршена дивљачка мучења и злостављања затвореника. „Жртве су тукли боксерима и др. шком револвера по глави, и пендрецима где су стигли и захвати“ ли, газили тврдим полицијским покулама до миле воље...", при ча Ризо Рамић. У таквој ситуацији скочио је Јован Поповић на стражара да одбрани једног друта. Стражари су га оборили на земљу и ливчовали. У овом гес ту Јована Поповића показале су се њетове велике људске особине: храброст, карактерност, поштење, буна против насиља над човеком и присна, пожртвована љубав према другу.
Велико поштење показаће и за време ислећења и суђења када је примао на себе и. оно што су други учинили, Истражни су: дија у Великој Кикинди поднео је оптужницу у којој је оптужио
путем:
шесторицу писаца „што су у вре. мену од друге половине 1928. и: почетком 1929. године организовали покрет за издавање књиге са сврхом да пропагирају кому. нистичке идеје, а у ниљу да под: стрекавају насиље према државним властима те угрозе _ јавни мир и доведу у опасност јавни поредак, а уједно да КОД других створе убеђење да треба проме нити политички и социјални поредак у држави насиљем и те рором те су се у ту сврху допи“ сивали, скупљали новчане прилоте и песме и почетком фебруара 1929. године штампали књигу У књижари Седакова у Великој Кикинди, под насловом „Књига дру: гова". Судски претрес је одржан крајем марта и почетком априла 1930. године у Великој Кикинди. Захваљујући либералном држању председника Окружног суда Бурђевића шесторица писаца ослобођена су "оптужбе.
Алманах је имао непотписан предговор. На суђењу је Јован Поповић признао да га је писао. Завршни пасуси тота предговора гласили су:
„Постоји безброј авантура за наш дух, и ми га не ограничавамо. Нисмо слепи за 'одблеске трансцендентних зора, чујемо не чувене звуке у пећинама модрим што образују под морем сунца. Живот је пред нама многострук, и испреплетен, и јединствен. Слободу нашега духа нећемо никада продати, нити је се одрећи. Али ми је поклањамо. Поклањамо је онда када осећамо да треба, и чинимо то из пуна срца. Ово је данак, побожни принос.
Не треба да стварамо идеологије, јер идеологија радничког покрета већ је створена и јасна. Не треба нам тумач, уосталом. Не прокламујемо се ни за какве вође ни пророке. Верујемо да је ово што дајемо „ипак' уметност.
Ту смо. Дишемо. Стварамо. Иза наших речи скривају — се збивања".
Ова уводна реч карактеристична је како за став Јована Поповића, тако и за литературу са социјалном тенденцијом, која је тада била у стварању.
Поезија, оштампана у алманаху „Књига другова", била је по темама пролетерска. Додуше, У њој је заступљен знатан број и таквих песама у којима се боле'Ћиво сентиментадно оплакивала патња угњетених, чак и таквих које су под утицајем експресионизма натуралистички _ сликале сиротињу и беду, инфилтрирајући у то сликање и живот лумпенпролетаријата. Но налазиле су се у првом плану књиге, у знатном броју и песме са огњеном буном, са одлучним позивом У револуционарну борбу, са дОжЖИБљајем пролетаријата као моћне друштвене силе која ће раскинути окове ропства. Словеначки писци својом поезијом били су нејнепосредније везани за живот радничке класе.
Јован Поповић је у песми „Аозив изгубљених патника“ позивао у револуционарну борбу у име човечности, визионарски сагле. давајући џиновски лик свога доба, велике потресе у њему и његову прекретничку. сутрашњицу. У песми је било и слабих стихова, нарочито оних у који. ма се конкретније сликао тратични положај експлоатисаних. али са друге стране она је имала и врло снажних акцената када је проницала обухватно, у ве аниким димензијама, зажарена збивања свога времена. _ Јасан, кликтав револуционарни _ позив
дат је у неким стиховима ове поеме. Поповић је у њој пледирао за јединство оних који се 6оре, снажним поетским инстинктом доживљавао јединство револуционарних снага (...)
Бр. 88 — 89/1959.
"ЦРТЕЖ МИЛИБА ОД "МАЧВЕ (НОВА СЕРИЈА, БР, 341/1968)
ЦРТЕЖ ЛАЗАРА ВУЈАКЛИЈЕ (НОВА СЕРИЈА БР. 354/1969)
Миодраг Павловић
Одисеј говори
у ниској ноћи приљубљен уз воду видим беле се богиње по острвима. као запаљене ватре. Са стена се оне назињу очајне, но ја нећу к њима, нек се | стрмоглаве. Ни са пастирима да се довикујем; њихови кожуси падају иза видика као суво лишће, смрад обале нек је даље од мене. Звезде мрзим јер су сатари лаве, а њихов сјај је свраб на нечистом крову света. „Дођи Одисеју славни, о ахејска велика дико" зову ме традови у клопку, худобе те у најлепшим недрима копна, од њих ми се смучи, никад од олује. Кршење мачева чујем у сну, зато не спавам: друговима. за бој широко је поље, ја сам јуначина бдења. Широкородно је за мене ово море и држава Ничег по њему; небо је моје увек ведро и мрас овај увек значи слободу. Разгаљује ме звук рушења под прамцем, подови су пода мном круне и стубови прскају као пена. Они који сад у трајању опстају у мојим су очима већ бивши аарене се од страсти, а ранотанка зога смрти већ модро њиховим телом свиће. Зато ни богови неће више да се рађају. Кажу да сам морепловац што те залутао, но друга те моја тајна: ја се овако са земље спасавам.
Бр. 161/1961
Бранко Миљковић
Критика метафоре
Две речи тек да се кажу додиру се И испаре у непознато значење Које с њима никакве везе нема Јер у глави постоји једна једина реч А песма се пишше само зато Да та реч не би морала да се | каже Тако речи тедна другу уче Тако речи једна другу измишљалу Тако речи једна другу на зло = . наводе песма те низ ослепљених речи Али је љубав њихова сасвим 5 очигледна не живе на рачун твоте # комотности јве су лепше што си немоћнији А кад исирпеш, све своје снаге Е кад умтет уди кажу: ботаму какве те тај иесме "писао И нико не сумња у реч коју ниси рекао
Бр. 116/1960.
Азем Шкрељи
Клисура
Међ коленима њеним ломили су се зуби времена...
Бистрица плаховита
Лиже јој смрзле дамаре
и тече
с вриском ромора на уснама
Пећине стравично
гласе се стењем:
— Тајна је наша прича, намерниче.
Иди, не осврћи се!
Горе међ врлети облаци жрваре...
Превео: Есад Мекули Бр. 126/1960.