Kolo

(пишв: Мића Димитријевић)

Минжстар упутрашњих послова г. Милан Акимовик прича, за читаоце „Кола", о својој узбудљивој посети српским заробљеничким логорима у Иемачкој

Нано, зар неће оца доћи за Божић, па да, као пани, с њим санкама идемо по бадњак...? ■— ХоКе, сине ... — А, хоће ли и бата? — Хоће, сине ... — Па ћемо, нано, донети пуно, пуно сламе... — Хоћемо, сине ..! Тако је одговарала мати... Тако одговара хиљаде мајки, док стегнута срца, окрећу главу, да малишани не виде сузе... А хтела би мати да каже истину: — Неће. моји Српчићи мали... 0вога Божића неће... Бићемо за трпезом сами, и мопићемо се да их Свевишњи чува, да нам се једнога дана врате и да нас никада више не пусте из свога загрљаја ... Да сме то да каже било би пакше — српској мајци. Али не сме да пред велики празник што окрепљује душу, превуче тугом пик својих малишана... А, Божић допази ... Тихо, побожно, преко завејаних поља, као што тим истим пољима путају брижне мисли за оцем, сином, братом и другом, за мипим и драгим, далеко од свога огњишта, дапеко од Отаџбине... И, када велики празник осване, док су деца још у постељи, хиљаде и хиљаде усана шапутаће пред иконом: — Христос се роди ... Онда ће утрти сузе и прићи постељици, и у загрљају који ће пробудити мапе, признаће: — Оце још нема... Апи, доћиће... Христос се роди!.. и сузе ће поново угушити речи... ❖ А, копико је самохраних мајки чији је јединац, заробљен, далеко, неће по

њима, јер и тамо забписта суза при помену породице, дома и Отаџбине.., ЛУКЕНВАЛДЕ Да нађу утехе и наде, то је била и жеља г.Аћимовића, кад ми је с много осећаја и с дубоким узбуђењем причао о својим незаборавним тренуцима проведеним са српским заробљеницима, с нашим оцевима, мужевима^ браћом, синовима, са — Србима... ❖ — Можете појмити моје нестрпљењз које ме је бипо обузепо у очекивању дозволе да посетим заробљеничке логоре — отпочео је г. Аћимовић. Био сам у Немачкој када је одобрење стигпо. Допуштено ми је да посетим логор у Лукенвалду где су наши подофицири и војници, а затим и официрски погор у Нирнбергу.^ Уочи попаска са својим пратиоцем, немачким мајором г. фон Келером, за чије пријатељско разумевање не могу да нађем довољно речи захвапности, нашао сам се већ у Берлину... Тешко могу да опишем и данас још, онај осећај који ми се усадио у ДУшу због бпискости виђења са заробљв ницима... Ноћ уочи поласка провео сам будан ,ходајући готово непрестано по соби... Миспи на то виђење, миспи на прошлост, на трагичну данашњицу, мисли на потресну стварност, још су више подржавала моја узбуђење, и с њима сам пошао, У рано зимско јутро пут првог сусрета, пут — Лукенвапда ... Аутомобил који нас је носио широком аутострадом према првом српском логору, гутао је својом брзинои етстојање од некопико десетина километара... Ћутао сам у своме седи-

Министар г. Аћимовић прича наше м уреднику г. Мићи Димитријевићу о својој незаборавној посети српским заробљеницима — Христос се роди, нано моја... тај његов доживљај умеће и мати, и Срећан ти Божић... жена и сестра да нађу своју утеху, Овог Божића остаће само ехо че- јер су и њихове миспи тамо упућене

ходити о великом празнику, чију милу реч, у свитању празничког јутра, као полаженика, неће чути, кад уђе с пуним судом воде, и стресе с обуће и широких плећа снег и румен и снажан од здравља, весепо загрли мајку, и каже јој;

ститке њеног јединца... И, остаће нада и молитва као утеха... Као утеха, пред Божићне празнике, нека би послужила и потресна прича г. Мипана Аћимовића, о његовој узбудљивој посети српским заробљеницима у немачким погорима ... Кроз

Једна група српских официра у заробљеништву (Фото< Прнват^^роЈива». //$&' 5