Kolo

€УВ#ШМ

^ '!^/а ^

Морао сам, ономад, да. идем у цркву Р.ужицу, да запалим свећу, и то све због једиог ,сиа! Није, да кажете, да верујем у сиове па због тога, већ просто само зато да други пут ие сањам и такве неприлике .. и којештарије ... , , А,*знате шта . сам, уснио? -Јесте , : којешта, ади, вреди да вам испричим .. Сањао сам као да сам Пасмонбша. •Лепо, у униформи. и с оном торбом за писма. И, као полазим изјутга да разнесем ношту по вароши; а иозвао ме шеф и каже ми: — Слуша.] Звао сам. те да, ти казрем да отвориш четворе очи и да ово. писмо не предаш погрешно! - ?о ми рече: строго званично, и прулги ми једно писмо. Али то писмо ннје било као сва остала писма, него некако необичио. као да је на пергаменту писано. На омотУ писало крупМим словима' „Дирису — Београд!" Кад сам примио Иисмо шеф настави' — То је писмо дошло с оног света!.. Мора да сам био грдно зинуо, кад ми шеф подвикнуп — шта бленеш! Знаш, ваљда, шта је то онај свет .?! — Знам, гос'н шефе, тојест не знам ... Нисам нигде путовао . .. Али, мислим опет да знам... То, зацело, мислите на — небо! — Дакле, пази! Отуда 1е стигло ово писмо за Дирис и здмах има да га тамо однесеш . . — Разумем г. шефе! То мора да је нека наруџбина па ,је хитно ... То сам додао. више зл себе, али ,је господин шеф чуо и, поноро ми аодвикцуо: — -Језлк за зубе ... и, торњај се...

Уверен сам, да ми г. Шеф нарочито није скренуо пажњу на то писмо, не би ме оно ни иитер«с,Јвало, као ни свако друго. Ааи,- овако, једва сам чека 1 да га прочитам пре него га. разуме се уручим Дипису. Уоеталом то није било тешко с обзирои на оеол, ност да је прилнчно слабо било звлепљепо ... И, прочитао сам га. Замислите, стари онај покојпи професор Суворин писао то писмо. Ни данас још не знам куд оп да ее после толико година 1ави. и куд баш да се јави Дирису, Да.| Г.оже да ви по• годите, али ,ја не могу . То његово писмо досдопно овако гласи: Дарагој мој гаспађин Ђирис! Как' поживајеће? Харашо! Ну, слава Вогу! .. Вот. ја вам пишу писмо на небескоји бумаги. вам поЈкелаћ добро здоровје и вам честитају гато ви, дарагој мој, побринули се да моји мили београдски граждани и пацијенћи, имају у вам мојего заменика... Ја чнтал, севодња, београдски газети: „Новоје Времја" и „Абнову" и вижду там што после моје смерти ви атворили вашу ординапију. ,. То очин харошаја идеја и вам пожелају од срца много успеха и срећи... Ваша аргањизација атљична и очин симпаћична и ја вот, думају што ви јегпћо бољше будете просперирали од мења... Ну, не думајће гпто би ја сматрал вас за моју конкуреннију! То никагда! Ја сматрају вас за мојего наследника и бољше њичево. А. да ја так думају, ја дају вам чесноје елово прафесора Суворина.

Ја пишу вам што би ви паслушали моји савети. стараго прафесора-специјаљиста. Вот, ја вам скажу: Книжици што ви издали, то очин харошаја идеја. Вот то карисња литаратура! Ну, а сада лослу шајће: Кад вагаи папијенћи патраже месо — не давајће, ради Бога! Месо никагда... Ваша аргањизација дужна сказаћ: — Месо сутра. будет. Сутра буде паново сказала: — То сигурно, што месо сутра будет! Али, не давајће месо! Ни ?а живоју главу. Месо, вот, ,то миљиони шкодљивих бакћерија. Маст тоже. Не давајће. Скажиће прево ваше аргањиаације. што маст будет, а маст не давајће... Вашими пацијенћими давајће — чај! Вот то моја чувена.

ћерапија... Чај од липи или камиљици. Сваки ден — чај! То пајбољше за аргањизам. То здоровје. а ннкаквоје месо...! Правда! Вазмиће, дарагој мој гаспађин ТЈирис, и љично покугаајће четрдесет дни пити чај, будете увиждели што адједном пастали ељастични и лако као пћица. Чај, етот, за црева, бубрешки, и за осталими аргањими, исто што и хемиско чигаћење. Прапагирајће гаспађин Ђирис, мој милипки замепИии, својими пацијенћими само чај. Ви берзо будете увиждели атљични резултат и будете ми много благодарни. Јешћо једном скажу вам: пакугаајће, и будете очин задоволни... Пигаите мења, па тому птто ја много интересују се за вашу ардинацију. Здравствујте, Прафесор Суаорип, с.

Ннсмо сам уручио... Саопштио сам то и свом г. гаефу. Он ме похвалио за савесно вршење службе и поклонио ми -пола киле младе телетине Само, дајућ" ми. додао је: — Слушај. није рђаво да мало мање. једеш месо... Знам како је/. Месо ти је пуно милиона бактерија,., Пи мало више чаја!" После сам се нробудио... М Дим.

Како вам се допадају »зачуђене« госпођице

Уствари, те госпођице нису ни упладпене ,ни зачуђене! Напротнв! Када бисмо ступили с њима у разговор, видели бисмо да се ничему неће зачудити. А ипак човек, посматрајући њихво лине, не може да се ослободи утиска да су оне у неком вечитом

с-Тању чуђења. Откуда то?... Врло једноставно, оне су обријале или ишчупале своје обрве! Обријале су их па обрве изгледају као танки кончић, строго геометриског облика, који је подигнут више него што би требало.

Али. да. се одмах у почетку разумемо: нипошто нисмо против дотеривања чупавих, исувише бујних и неуредних обрва, кој« заиста нису у складу са целокупним изгледом и правилима о неговању модерне жене. Обријати или „депиЛовати" обрве, односно, само дотерати лннију да буде чиста. али да се не поквари првобитни карактериетични изглед — против тога могу да се боре јога само огорчене проти^внипе свега гато је неприродно. Поправити пгироду сасвим је оправдано и потребно. Само ако је пирода створила, негато нарочито лено, то треба оставити опакво какво је. Зар је могуће да жене са пуним великим устима не оеећају да саме себи наносе увреду кад уместо лепог и уредно назначеног лука обрва носе танак кончић који оставља утисак на свакога ко јој погледа у лине, да ту негато није у реду, да нешто није успело. Сваки уметник рекао би тим женама, да се то тако не сме да» ради, да то оставља рђав утисак, док, међутим. свака жена жели да изгледа гато лепгае и интересантније. Ј1ине је потребно студирати на~мало интересантнији начин него гато је обично угледање на Филмске глумице или слике салонских „монденки" Потребно ,је проучавати сопствено лице и пречистити појмове с њиме на свој соПствени начин 1Пта вреди што иматв . најинтереса.нтнију боју ружа за усне. нежћу ! к'ожу литта после употребе скупих кремова, кад је последњи

утисак подигнутих и уплашених обрва као кажњива црта коју наставник цртања превуче преко учениковог цртезка! Кад би жене знале колико губе од своје карактеристике сувишним чупањем обрва и како је слаба утеха за

то, што ће се за њих рећи да иду „у Корак са модом" обратиле би на ово већу пажњу. У салонима за улепша« вање захтрвале би да им се обрве ишчупају и дотерају само оноликс колико је потребно, да им ее задржи пр« вобитни облик. Иначе. липе се пре« твара у. мало приглуп вечити знак питања, који нагони чов ^ цј који га посматра, да се мадв^Зелљипо осмехне.