Kolo

Кафана „Три шешира" у Скадарлији — пре 30 годипа. Пред кафапом је Чича Илија, њен гост до смрти.

Многу сам горку чашу попио Мпоги сам комад сузом топио"...

Ћоследњи снимак Милорада Гавриловића — Старог господина. Пале се прве светиљке на Измаку Ирозеблог дана... Оставили смо за собом, горе у врху 'Скадарлије, угао на којем је скоро цело стодеће стојала ниска кафаница -„Вук Караџић"... Прошли смо и меото на коме је негда била и друга кафаница код „Бандиста".. . и грећа „Код златног бокала"... Као да никад

До н,е је кућица у којој је деценијама проживео наш славни Чича Илија Отанојевић ... У љеговом дому очекују нас... Ко би и могао да нас више приближи тим драгим мртвим душама до њих двоје, што нас очекују у хладиом вимском предвечерју: госпођа Марија, добра и симпатична Чичина Марицика и г. Љубомир Рајичић-Чврга, стари еозоришни директор. Он је и данас нераздвојан с Чичом! Станује у шеговом ниском собичку, у његовој уској старинској дрвеној постељи, међу његовим бистама и трофејима, међу његовим успоменама: минхенским асовима ва пиво, Чичииим „шпаркасама" у којпма и данас леже гомилице прастарих грошева и марјаша од поцрнелог никла. « Седимо на старом избледелом канабету и уживљујемо се у лриче, што их

Послсдња Чичииа фотографија ии дана 1930 године

наизменично причају стара госпођа Марицика и г. Рајичић. Уживљујемо се и у фотографије, у стотину слика, из давних, минулих времена... Ту су и слике небројених јутара из кафан-

ске баштице „Три шешира", из опих јутара када је Чича, остајао сам с цимбалистом и када му је обично ускрсавала: „Жал за младост"... С н>има полазимо за мртвим душама Скадарлије... Њих двоје се допуљују... Сећају се као да је јуче још све било у животу, и као да ће се све и сутра, поново вратити... Међу првим нашим уметницима који су се настанили у Скадарлији био је давно већ покојни Тоша Јовановић... Највећи српски трагичар оиих времена. Становао је ту, више Чешмеџије... — Умро је млад — каасе нам с пуно сете г. Рајичић. — У Народном позоршиту давана је трагедија „У крилу смрти". После другог чина, када се стишало пљескан>е одушевљених гледалаца, пред завесу је изишао Милорад Гавриловић, и дубоко узбуђен, гласом који су гушиле сузе саопштио да је највећи срћски тратичар Тоша Јовановић малочас умро. На крају другог чина.. , Претстава је била прекинута... То вече у Скадарлији све је било као покопано... ТЈурка Рајковић, Светислав Динуловић, Јефрем Божиновић, Милорад Петровић, Вмилија Петровић, Бојићева, Зорка Тодосићка, Диле Димитријевић, Анка Фраеииелова, Лаза Поповцћ, Светислав Ђурђевић, Душан Микић, Олга Илић, Пера Добриновић, Сара Добриновић,, Милка Гргурова, Даза Љутомерски, Бого.љуб Руцовић, Димитрије Петровић и толики други...

Рано зимско вече силази лагано на завејану Скада.рлију... Из лепљиве измаглице што је донео још први сутон, извирују они ниски нахерени топли кућерци, у којима је вегда било тако ведро, толико живота и топлине, у којима се смениле читаве генерације најславнијих имена српске позоришне уметиости... Силазимо кривудавом уличицом Скадарлије... Оном истом којима су деценијама пролазиле, толике негда драге личиости. старог Београда... Пошли смо у посету — мртвим душама... нису ни постојале, као да никад та места нису била толико бучна и весела. Ту су сада велике бетонске палате. У својим дубоким гвозденим темељима узидале су те миле успомеие... Још неколико кућерака с баштицама, с ниеким кровом отело се узмаху новог времена... И само још две кафане из старих дана: „Два јелена" и „Три шешира"... На кућици у којој је живео и умро велики наш песник Ђура Јакшић, завејана мермерна спомен плоча. Под снежном копреном што је данас покрила лик песников, још стоје уклесана слова љегових вечних стихова: