Kolo

бог <М (/пише - Бермуард Фауст

Иугих месеци Бил 6и се изгубио и Мери није анала где је. И увек би с тог тајанственог пута доносио новаца, а кад би га Мери у страх; питала одакле му новад, Бил би јој рекао да ћути. Због тога између аих дојјјло до овађе и веридба се раски/гула. Кад је опет једном Бил био Јва путу, Мери се удала за неког кауСоја, по имену Џона. веселог момка. који је допутовао са стране. Бил, кад је то саанао. вапретио је ОТРашном осветом. Налисао је и неколико претећих писама. Да би избегао неприлике Џон је купио један расходовани аутомобил и кренуо с Мери на југ. Он је раније био радник у Мексику. па је тамо. у близини карауле Уорт, купио једну радаицу. Посао је у почетку ишао добро. али. једнога дана се каубоји, који су били главне муштериј« радн>е. негде изгубите. Говорило се да је неко велико предузеће аакупило дело вемљиште у близини, јер су св ту пронашли извори нафте. И ваиста, неколико миља даље од Оонове радње подигнути су велики торњеви, намештене пумпе и цео саобраћај кренуо је другим правпем То је вначило нову сеобу. и Мери се томе радовала јер је волела честа путовања и промене. Но пре него што су се преселили. једне вечери кад је Мери већ била легла. заустави се пред радњом један камион. Неки странац довикнуо је из кола да тражи човека који ће му показати пут у ново насеље. Рекао је да плаћа долар за миљу, и Џон, коме је новап био потребан. пристао је одмах: у толико више. што )е странан нудио да плати унапред. Са двадесег долара у руци похитао је Џон у спаваћу собу да исприча Мери шта се десило Жена се. онако сањива осмехнула. климнула главом и поново ааспала. Џон је на брву руку пољубио и одмах сео у странчева кола. Путник. неки Немац. колико је по нзговору могао оценити. ма да се очигледно родио у Америци. био је мршав, висок човек. лица зараслог у тамну браду. Пре но што су кренули, аамолио је Џона да мирно седи у колима Џокретом главе показао му је велвке лимене кутије позади и рекао да вози животне намирнице за раднике на изворима наФте. „Возим чорбу". рекао је, и при том се осмехнуо чудноватим осмехом. Затим је запалио Фарове и полагапо кренуо вурећи пажљиво на пут који се. сав обавнјен џбун .ем и дрвећем губио у степи. Џон је искоса, подозриво носматрао свог сапутника. „Да. сигурно је Неман. Добро те сам понео револвер. за сваки случај". помислио је. После дужег ћутања додирнуо је прстом свог сапутника по рамену и вапитао: — Зашто, дођавола, возите тако полагано, мистер? — Боље је овако ... одговорио је отресито странац и аастао. — Уосталом, већ смо далеко од вагае куће, додао је, како се Џону учинило, еп увдахом. Опет је настало ћутање, које је пре»инуо странап својим сувим, пригушеним гласом: — Мало пре сам вам рекао да во8им чорбу. Али то није сасвим тачно Истина. возим течност. али то је... нитроглицерин! При најмааем потресу можемо да одлетимо у вавдух. Доввљан је например, онај камен на друму.... Али не бојте се, ја не мислим да извршим самоубиство. — Шта? Шта кажете? узвикнуо је Џон и руком ухватио кваку на вратима. Али није имао снаге да их отвотш Као олузет остао је на седитту. *>ранап је опрезно обншао камен. — Ја оам сигуран возач? похвалио V пижући гласа. — Сем тога. ире-

дузеће плаћа велику премију аа сваку десету волгњу. А ја их имам внше од стотину. Многима попусте нерви али мени... — Молим вае, пустите ме да изиђем, рекао је Џон дрхтавим гласом. — Моја жена Мери... — Немојте да сте кукавица, господине. Приберите се. Сем тога, добили сте већ новац, а то је као да сте дали часну реч. Дођавола, морам да па8им. Имам у ципелама гвоздене ексере а довољна је једна искра... рекао је и подругљиво се осмехнуо. Па бн било свршено и самном и с вама и. . с Мери. Џон је био свестан да се овај човек који вози мртвачка кола игра са животом. и да зато не мари много ни за тући живот. А Џон је морао да живи. ради себе и ради... Мери. Скупио се као јеж ни сам не внајући ка-

Осмехнуо се својим пригушеним, неПрнјатним осмејком. — Уосталом, своју нуцаљку у џеиу можош мирне душе да оставиш ла миру. Код првог пуцња одлетећемо и онако у небо где нас ни Мери више неће моћи да састави. Друго је питање, да ли она, уопште, то заслужује. Између облака на небу појавио се месец и од аегове бледе светлости издужиле су се на путу црне сенке. Џон је буљио у те сенке и бројао у себи секунде, док је ауто милио измећу њих. — Дакле, ти си Били? вапитао је најзад. Не дајући одрећен одговор странац је продужио: — Мери је била моја девојка. Загпто ми није веровала? Сада је изгубила нгру. Џон рече стрегнута грла: — Мери... н ја, добићемо дете. Бил се тргао као да га је неко ударио несницом у леђа. Џовукао је опреано кочннцу и кола лагано стадоше. — Дете? прогунђао је вбуњено. Тако, дакле? Џо лепу сам чорбу сам себи скувао. Прстом је ослободио оковратник кошул>е. као да нема довољно ваздуха. У8дахну0 је и продужио: — Да, ствар се из основа мења. Морам да се одрекнем своје освете. Нећу

ко ће да се извуче. Ах, да је сам на свету, зграбио би га 8а гушу, без обвира што би обојица одлетели у парампарчад. Овако морао је да седи мирно, као бубица, и да чека... — Видите ли. рекао је странап. једном у животу волео сам једну девојку звала се .Мери. Хтео сам да јој пружим леп живот и 8ато сам се прихватио овог опасног посла. Разуме се да јој нисам могао рећи да се играм животом само 8ато да бих могао да Јој купим наруквицу или да је водим у биоскоп ..

да се светим детету чија ме је мајка увредила. Нећу да будем убица. Реци јој да сам ти поклонио живот 8а љубав детета. А. можда, и вато што не могу да је заборавим ... Дакле, губи се сам из кола! Отворио је врата. — А сада збогом. и поздрави ми Мери. Реци јој да се никада више пећемо видети. Растали су се без речи, без поздрава Џон је. хитрим корапима пожурио натраг. кући, а камион је полакб. полако продужио осенчалим путем...

Како је постала новинарска патка

ј\дакле потиче назив „новинарска патка"? Је ли то симбол, стручни израз? Никако — јер при рађању ове кума је била права патка. иако то звучи мало чудновато. То је било пре четрдесет година дакле у доба кад се новинарство тек иочело да развија у силу која изазива пажњу. У Бриселу постојао је један новинар који се свакодневно љутио 8бог детињастих. наивних а много пута више него невероватних новинарских извештаја. По његовом мншљењу штампа је морала бити инструменат озбиљних информација а никако дечје бајке. Да би својим колегама дао добру лекцију. решио се да напише причу. која ће својом невероватношћу превазићи све што је дотле у новинама било изишло. а 8атим да једним бучним демавтием привуче читаопе на своју страну и тиме да свој прилог борби за добру ствар. За позорницу своје нриче изабрао је једно сеоско двориште у којем је на миру живело двадесет патака. Јед-

нога дана пало је на памет сопственику патака да направи један експерименат. Рано изјутра ухватио је једну патку. заклао је. исекао на комаде н бацио осталим паткама као храну. Чим су )е патке појеле, заклао је другу. затим трећу. сваку је дао преосталим живим паткама да је поједу и продужио је тако све до вечери. Увече остала је жива само једна једина патка која је дакле појела евих својих деветнаест посестрима То је бно садржај извештаја. који је пронипљиви новинар украсио Философским расматрањем о прождрљивости животиња уопште а нарочито натака. Прича о двадесет патака које су појеле саме себе. прошла је кроз новине нелога света. И када је Белгијапап мислио да је настао згодан тренутак да каже истину и објасни читаоцима. како су насели аеговој измншљотини нико није "братио пажњу на његову изјаву Неке новине нстнна лонеле су ироннчан деманти. алн зачудо, чнтао-

ци ннсу хтелн да му веруЈу. гадије су хтели да верују у „занимљиву нрнчу" о паткама, после чега су репортери почели да се утркују у измишљању још чуднијих и Фантастичнијих ствари, које је сиромах читалан морао да прима као истину Отада је уобичајено да се разне неистините и невероватне вести називају „паткама" и тај иараз се раширио по целом свету. Примере типичних новинарских патака налазилн смо стално, нарочито у предратној Француској булеварској штампи и америчким сензационалним новинама. Од „морске вмије" до разних утвара које живе у шкотским језерима. од огромног чудовишта, које пред очима избезумљених родитеља хвата својим шапама младу девојку и вуче је у дубину, па све до гангстера са племенитим срцем. нема ни једне ствари која не би могла да буде предмет новинарске Фантазије. Само чувени морски пас. који је неколико година увек о летњем распусту прогутао у Јадранском мору макар једну чешку учитељицу. у нашим новинарским ступнима више се не појављује Чуда природе | ре десетину година становници вападних обала Јужне Америке посматрали су како се, скоро пред њиховим очима, мења клнмаједног пространог нриморског краја Обале Перуа и Чилеа суве су, сиромашне кишама а у њиховом аалеђу шире се суве степе, па чак и праве пустиње. Овакво поднебље условљава, углавноме. хладна Хумболтова или Перуапска морска струја која тече из јужних поларних крајева и носи огромну количину хладне воде према чувеним острвима Галапагос. Северно од овог краја. Тихим Океаном пробнја се једна мања струја топле воде која се спушта ка југу. али не донире до јужноамеричких обала Једног дана ова топла струја почела је да продире све више ка југу, према обалама које су биле под утицајем Хумболтове струје. Мешаље топле и хладне воде изазвало је страшне непогоде у овим крајевима. Са нучине је почео да дува. уместо хладног и суво1, топао и влажан ветар. Данима је обала била притиснута тегаким, црним олујним обланима из којих је непрестано палала киша. Реке су ускоро набујале, кихова корита претворила су се у страшне мутие бујице које су се као лавина сручиле на приморске равнице уништивши за кратко време велики број насеља. У Перуу су желеаничке пруге на мпогим местима биле потпуно разорепе. а, вода је однела скоро све мостове. То је био само почетак великих промена. Многобројна пристаништа била су, у правом смислу речи. засута огромним масама муља које су бујице снеле са оголићених брдских падина. У приморју, нарочито у нижим деловима, почеле су да се шире нростране мочваре, идеална легла москита и некада тако здрава перуанска и чилеанска обала постала је легло маларије и жуте грознице Оскудну вегетацију заменило је ускоро бујно зеленило, а у овим крајевима појавили су се многи организми који су раније живели само у јужнијим топлијим крајевима. Многи су почели чак да помишљају на подизање великих плантажа, на гајење памука и других биљака, пошто је то нова клима допуштала. Нова насеља, подизана на месту старих која су однеле бујипс. била су прилагођена новим ириликама. Али су се сви велики и лепи плаиови показали сасвим неостварљиви. је.р је топла струја почела постепево да се повлачи ка северу. на своје старо место, а Хумболтова струја потекла је својим ранијим током. После неколико месеци тропске климе. овдј део јужноамеричке обале вратио се у стање у каквом је бно пре ових промена, баругатиие су нптчезле бујио зеленнло се проредило и са пучиве су дували хладпи и суви ветрови.