Kolo

Седам варљивих пролећа провео је старац „просветитељ периферије" у том крају продајући кљиге на уличном асфалту. Опа његова убога имовина, цела покретна књижара, могла је увек да стане у стари ислужени кофер, толико дотрајао да га је морао из предостролшости да везује канапом. И сео би ту, на камен, нстоемине •загледан негде у млако нролећно пебо миловао сувим жиличавим рукама огромиу црну браду, а тамне очи. дубоко упале у испијене дупље. влажиле се безбојним болесним сузама ... Као да није много марио да ли ће се ко зауставити пред отвореним коферчетом у комв је већ порећао књиге намештајући у први ред оне са шареним коринама. Као да му је сасвим свеједно да ли ће когод купити неку кљижицу или ће проћи и не осврнувши се. Ћутао је. немо загледан у небо ... На асфалту с друге стране улипе нестрпљиво је запомагао просјак и готово се разметао оним својим сасушеним патрљцима ... Вахат. космат кочијаш који је туда наишао са својим таљигама одлучпо трже узде као да у најмању руку зауставља арапске хате. А< слепо сакато коњче послушло се заустави и невесело се замисли ...

Пред старим брадатим продавцем књига раскорачио се човек гојазан и знојав. — Шта продајеш? Раздрљио кошуљу, а масну шеширчину затурио на потиљак. Као да је било прво потребно да му старап каже шта продаје па тек онда да буде начисто с тим какав еспап има нред собом. — Књиге продајем. Књиге за старо и младо — Видим — вели човек. — Него, да ли почему ваљају ... Узе неку песмарипу, загледа се у шарене корице мичући безгласно дебелим уснама. — Ово су песме... Чини ми се да сам читао... ОпЉуну, важипрст. Окрену неспретно неколико листова. — Имаш ли нешто — шаљиво? Старап се прену. — Има, има... Ово су досетке мудрог Бертолда. То ти је, пријатељу. човек који је и од свог цара био паметнији. — Знам. знам — одговори човек важно. — Само. рсци ми. је ли баш све то тако било како гшше у том Беотолду? Човек је пажљиво загледао нацртаног наказног човечуљка с огромном хризантемом у рупици капута. — ЈКивео је — уверава старац. —■ То знам сигурно... А био је паметнији него што кљига каже ... Ту је био крај литерарној дискусији. Страхујући можда да је у књизи све измишљено и да би је узалуд купио. човек је био умирен и вољан да узме књижицу. Погледао је још једном старца .испод ока. а опда се изгубио. Пролазили људи. Загледали у коФерче. Нећкали се. Одлазили. Онда наишао иеки болешљив младић. Освртао се. И опрезно стрпао у џеп збирчицу необично корисних стихова „Изјава љубави, илити Како момак девојку дозива". Свешчицу је доброиамерно за сриску младеж еаставио поета „Цветко Т ... " — Купује младеж као луда — прича стари продаван. — Кажу. има лепих песмица.. Ако сте нарочито лирски расположени. а осећате да вам сопствсно перо нше довољно јако. нема шта да бринете. У књижици већ имате готова писма, Ако вам срце обузме племенити гнев љубоморе, довољно је да препишете читаво писмо и нико вам неће рећи да нисте били искрени. Поготову кал прочита и овакав стих: „Кад те видим да се с другом шећеш, ти ми мозак из главе покрећеш ..." То је што се тиче поезије, не рачунајући неколико књижица стихова неуких песничких полетараца чије су стиховане патње доспеле у старчев кофарчић. Прозу заступа неко-

лико саноцника и документоваио израћвних рожданика, као и један вечити календар са шареном сликом древног звездочатца који је проникао и неслућене тајне нашег грешног овета. И, наравно, опширна повест о љубавним. доживљајима лепог наиудерисаног Казанове, највећег љубавника старијих и новших времена, печатана специјално за народ. Збирца би била ненотпуна без историје о херо(јском индијанском поглавици Муњевитој Стрели, кога ни зрно не бије. и легенде о светом Сисоју чијој је сестри ћаво појео деветоро деце. али који, иако се претворио у рибу и птицу, није умакао свечевој освети ... То је готово све. Може да се биоа. Људи застају. Обраћају ое старцу за стручно мишљење. Иреврћу књиге...

Старац Још ту оеди. Милује дугу браду. Препоручује робу. Чита људима нека зшлмљивија места не би ли их одобровољио. — Узми. пријатељу, нећеш се кајати — наговара стари продавац. Песмице су лепе. можеш их и жени и депи читати... Ближи се подне. Онај просјак пре, копута преместио се у мршав хлад велике ружне куће с опалим лепом. „Просветитељ" с периферије покупио је кљиге. Чврсто увезао коферче. И уморно одгегао вукући ноге у тешким дрвеним нипелама. пут оних ћубришта на крају вароши и нлавог пролећног неба што се нагло спушта иза врбака на обали реке.. . П. ПоповиН

^Шнају га сва деда овог рузкног краја жуто обојених кућерина и великих кужних ћубришта на искрају предграћа. Читава јата мршавих пегавих дечака и плашљивих девојчица поћу у стопу за старим уличним продавцем кљига чим се т свог убогог кућерка извуче на улипу.

Два Ђида — Два Шапчанина

(01 дете на Народног позоришта у четвртак да купите улазнипу за „ТЈида" који се игра у недељу. Чекате у дугом реду по читав сат док доћете до шалтера. А кад доћете пред гћу Гошић. она вам љубаано одговори: — Жалим господине, али „Ђидо" је распродан.

— Види молим те! А ја што сам роћена у Богатићу. то нико ништа! Та позоришно - вилајетска расправа трајала је сва док на платну није иочоо да се приказује журнал'. Тек- сутрадда. ако случајно наићете на неко друштво Шапчана (а љих је пун Београд. према томе пије их тешко смести) чућете исту препирку, и то много жучпију. А знате ли за-

— Већ данас? — Не. јуче. господине! Онда узмете новине и наћете оепертоар Уметничког позоришта. Врло добро. Тамо се „Ђидо" игра у суботу. Пожурите на благајну Коларчевог университета. и у себи мислите: „Још боље. гледаћу га дан раније. А сем тога неки пријатељи ми кажу да :е „Ђидо" на Коларчевој одлично изведен. Један ми чак тврди да је много бољи на, Коларчевој него у Народном ..И тако медитирајући стижете пред благајну Коларчеве задужбпне. Кад тамо кажу вам: — Извините господине. све је распродано. И ви лепо одете у биоскоп. Окренете се и вилите за собом како две девојке „дијалогизирају" као Флаута и виолина у оркестру: те Теја. те Мавид, те Мавид. те Теја..." Почне да вас занима та препирка. Мислите да су то два обична човека у енопу два различита девојачка укуса. Али тетс одједанпут: — Ма, иди молим те, какав ТЈидо! Откуд се тако игра Ђидо! То уоптлте не личи на стидљивог сеоског љубавника из времена идиличне Мачве. — Можеш ти да кажеш шта хоћеш. али Теја је баш тип таквог јунака! — Ју. и ти ћеш то мвни да кажеш! Па ја сам роћена у Штитару! То је срце Мачве.

што? — Сасвим проста ствар. Писан „'Вида" је Мачвакин. Радља „'Вида" одиграва се у Мачви. Миливој ПоповићМавид („Ђидо" Народног позоришта) је Шапчанин. Теја Тадић („Ђидо" Уметничког позоришта роћен је у Штитару). Сем тога оба глумца су заједно учили школу у Шапцу. у истом разреду. у истом одељењу. истовремено су у гимназиским дилетантским позориштима чинили прве покушаје глуме. свршили су исту класу Глумачке школе у Београду и далас су искрени пријатељи и нераздвојни другови. А то шабачка колонша у Београду врло довро зна. И онда немојте да се чудите што вам је теппсо доћи на рсд да гледате „Ђида". Шапчани покупују карте још онога дана кад ое објави репертоар. Не због тога да би гледали комад него због тога да би видели који је Ђидо бољи: Мавид или Теја? И око тога у шабачкој.колонши води се пвави квсташки рат. Једни су за Мавида. други за Теју. И тај рат се стално води. И на улипи. и у каФапама. и по кућама и па сваком мссту. Шапчаии себе сматрају за експерте кад је у питању „Ђидо" И нико сад од њих не- може да се прошверцује у салу Народног позоришта лли иа Коларчев университет кад се изводи овај популарни В|аелцдовићев народни комад.

Теја Тадић и М. Поповић-Мавид —

(Онимци: А. Оимић)