Kolo

Т1ИЦЈЕ.7 Т. Р Е. 3>\

(Оиимак: А. Оиинћ)

Још у детињству нам је стара-мајка говорила: „Дедо, не учите сувише, ако будете много знали, много ћ-е се и тражити од вас, — од глупака шгко ништа не очекује." Тато нас је саветовала, — али од нес.реће те не оачува нико. Да ми је неко 15 дедембра изјутра рекао, да ћу ја, ваЈЈнемузикалшда човев иод небом, тот вечера у оркестру Ераљевске Опере у К, овирати у Флауту, ја бих того човека са највећим сажаљењем --проглашо душевно оболејшм . Па ипадс сам тога истот вечера био пошао у позориште да свирам у флауту, и аво нисам тај инструменат готово честито нн видео. Бво каво је дошло до то;га. Баш с-ам пооле ручва пио кафу и мало дремао, када ое нагло отворише врата и у ообу улете мој пријатељ Волфрам, члан оркестра Онере, и поче иешто викати. „Али човече!" рекох са чуђењем. „Али човече!', продера се он и продрма ме. Овиршјући у оркестру навивнуо се да страшно виче кад говори. „Изгледи су да могу постати срећан — пресрећан, ти — и оамо ти ми можеш помоћи!" „Ја?" и бацих скоро целу цигарету. „Да, ти — драги, — добри човече". „Чујеш, Волфраме", уздахнух, „хајде 1Г0В0РИ сад присебно, као паметш човек. ВЈолико ти треба?" Тев тада дознадох шта хоће. Није тражпо иоваца. Хтео је само првим возом отпутовати — на неки провод уј-ак му је олавио, — по сваку цену, „па и по цену живота". — Волфрам је дакле одлучио да иде, а капелник никад није давао отсуство непосредно пред претставу, а како је Волфрам био члан оркестра К-сже Опере, тек дветри недеље, није никога познавао во би га могао заменити. Свадси би човек у сличној прилици тражио савет, али га Волфрам није

тражио, он је дошао оа предлогом. Ја! — ја, који нисам иикад у целом животу дувао ни у шта друто но у кафу, ја сам га требао замеиити.

Хтео сам побећи, али неки човек се створи преда мном, позва ме црстом г— мвне, али и Лемана. „Молим вас,' господо, причекајте тамо у гардероби, господин капелник жели да говори са вама". Ја се забленух у Лемана, он у менв — учини ми се као да ми се омеје < не могах више издржати: „Зашто нисте свирали соло гооподине!" режох страшиим маоом. „А зашто нисте ви?" „Зато што оам магарац", нзговорих се. „зато што сам замеиио Волфрама, и зато што сам требао само вас да имитујем, разуме л:и?" „А мени су опет казали да имигу« јем вас". ;,1Т1та-а-а?" ■. Па ја нисам Леман, — знате Лемал спава — пијан је! — Једанпут оам га већ замепио, пре једно десетак дана, све је добро прошло, па зато ме је његова жена и сад замолила" .. И баш те вечери — флаута соло! Прећутаћу шта је после било. Волфрам и Леман, они прави, запамтиће док су живи. У мало шго их не истераше. Волфраму се нисам хтео светити а и иашто! Он се и онако после оно? путовања — олсенио!

Ирви топли дапи измамили су дечицу из кућа...

Вокални концерт Даре Стојановић, колоратурног сопрана

„Али Волфрам, — та ја скоро не знам ни како изгледа флаута". „Б.ар три пута ои видео мене кад овирам!" — Ето! — сешћеш тамо, узећеш флауту у руке, и кишта друго немој радиги до ово. што буде твој вомшија радио. Понављај оне кретње, које он буде чинио, — само немој нипошго дувати а у целом се оркестру никако не може прнметиги, ако једна једина флаута не свира". „Али —" „Којешта — зашто „али", какво „али!" — И Леман је — то је други флаутиста, — тако једном прилшсом то урадио; нико кије ни приметио!" Поч«ли омо се смејаги. „Дакле" —• толико ме је упућивао и давао савете, да ми се све вртело у глави. Ништа кије помагало — ни моје опирање, ни разлози. Молио је, — преклињао беснео — најзад ми паде ово врата, ја нристадох на све, оамо да га сб ослободим. Око седам сати се унутих, — на улазу у Оперу приметих неке црвене цедуљице на објавама — даме промена репертоара, — но мени је то било овеједно — и онаво нећу ни дунутн у флауту. Пет минута каснвде седео оам у немом очајању на Волфрамовом месту. Његови другови су стизали, седали, вадили ноте, „нгтимовали" инструменте, а ја оам се трзао и оваки час се окретао. И врата на ложама су се отворила, чуо се лак жагор — кућа се пунила. Полако дигох главу и погледах на диригентово место. У то стиже и други флауташ. Дакле, то је господин Леман! Зашто ме само тако гледа! Какво је то лице! Сигурно је видео у чему је ствар! Он турн руку у џеп и извади марамицу; и моја рука пође џепу, — да> то бар не морам нодражавати! Капелник стаде иа узвишеио место. Затресе бујном кооом — погледом прелете преко нашнх глава — нека ме гледа! Кратак удар палицом о сгочић; с®е се умири, и са страшном лармом поче чаробна увертира. Моје очи су непресгано биле кришом упрте у Лемана. Само када тај човек не би таво бленуо у мене! То је рођени детектив! — Како може и да онаво дува, и да ме непрестано пооматра. Каво су му очи светле! Па како је миран — сигуран! — на мени може сигурно сваки нриметити да појма немам — знао сам ја то, — о Волфраме! Вно сад ме и капелшгк нешто гледа — сад упире палицу на мене, мршти чело. А овај Леман. Хвала Богу, опет запипгташе и затутњаше, сад већ нико н ие обраћа пажњу на мене. Наједном престаде сва галама, све ое умири. Капелкик окрете његову „лавовсљу главу", дилге налицу — нрема

нама! Леман иогледа у метте — Ја % Лемана — обојица се изненадисмо —■ а вапелник је формално играо на оној пгамлици. —- Зам-1о показује непрестано на мене и Лемана?! Боже — можда треба Леман и ја да свирамо? Али шта ради тај Леман? Што не засвира... Иза леђа ме неко гурну: „флаута, ооло, — брзо — шта вам је, за бога, зар сте заспали?" Ето ти чуда! — ЧежаЈ, чекај, Волфраме — само док те ухватим, — али шта је Леману? Ја подигох флауту, једва се једном сетих дужности — и он је диже, — ослушнух, ништа, и надаље оста тишина. Почех свом силом дувати, мислио сам очи ће ми, иовочити — видех како се и Леману образи надуше, страшно га је бнло погледаги! — али гишина, страшна гишина је и на даље владала. У дартеру се почеше смејати; неко рече: „Изванредно извођење пианпсима! Браво!" Тада — неволико удараца диригентове палице о' сгочић — таламбаои зазвечаше, трубе затрубише, виолине, чела, и како већ све зову она чудеса, засвираше — и над нашим ое фиаском расу хармонична бура. Затим зазвони од некуд звонце, завеса се днзке, опера поче.

самЈ^2Х

[јЈ^ппно априлско поподне лагано ма■ № лаксава... Спушта се сутон са својиМ суморним крилима... Капи каше једиолико добују по прозоровим окнима, с којих нестаје дан, а ветар Фијуче... У соби, док се мрак нечујно увлачи, седи она — сама... Пред њом хрна књига, шволских, али она не учи, иако наднесена иад њима. Упрла је очи у велику очеву слику, што је недавпо. својом руком послао из заробљеииштва. Гледа је, а сузе муте лик родитеља... На слици, поглед му тужан, пун сете, а усне стисиуте... Али, њој се, кроз сузе, чипи да је те очи благо гледају. Те његове добре, плаве очи. Гледају је као оно некада...' Чини јој се као да његове усне, што их је бол стиснуо. мичу, на слици, као да јој кажу, шанамм: „Ћуре,' татино, не плачи... Тата ће доћи.Ј" И до® гледа слику и слуша топле ре*ш што их изговарају усне с те драге хартије, иролазе јој мислима и срцем све оне његове речи пуне љубави, пуне очинске нежности... Тако се сећа свега... Свега... „Оче, мили мој оцо, зар ћемо и другу славу провести сами, без тебе?" шапутале су њене усне, а сузе свв више влажиле вреле обраве. Већ се смрачило... Копрена блиске ноћи скрила је и очеву слику. Али је скрила само у дрхтавој љеној руцн.

Уторак 5 маја 1942 године у сали Коларчеве задужбине одржаће се вокални концерт Даре Стојаковић, волоратурног оопрана. уз оуделовање: Велизара Гођевца, пнјанисте и прагиоца и Милапа Бајшанског, предавача, чланова Српсвог Народновг Позоришта у Београду. На овом занимљивом концерту изводиће се композиције: Христића, Крстића, 'Борданиа, Перголезиа, Глука, Моцарта, Шуберта, Вердиа, Алвареца, Проха. Пучинвда, Штрауса, Соло клавир: Бах и Лист. Почетак је заказан за 17 чаоова а улазнице се већ продају на каси Коларчеве задужбиие. Цене места су од 10 до 50 динара.

Не и у души... Склопила је уморно очи и' пустила да је визије носе... Видела је тај веливи дан среће. дан радости, дан повратка оца-хранитеља..«

Негде из суседства донирала је тихо песмица: „Ој Мораво, моје село равно..." Њене усне су нрошапутале: „Татице, твоја песмица...!" а пред очима ускрснуо јој поново очев лик, али насмејан, благ, бескрајно задовољан, као да говори: и храбри је: ,,'Иуро татино... Тата ће доћи!"