Kolo

РОМАН ОД 37УДВИГА вОТ7ФА

Т16Т То је била само копстатација, без радости, без туге. Али г шм је затворио очи да спава, чуо је нејасни глас који му је шаптао: „Убицо!" Сасвим се разбудио од тог гласа. Запалио осветлеше, и, као у некој гровнипи обукао се. Затим је изишао из хотела и опет почео да лута улицама. Булевари су били пусти. Тек ту и тамо који задоцнели пролазник. — Зашто сте тужни, господине? занитала га је једна девојка која му се нутем прикључила. Он је погледао с чуђетем. Даклв ипак неко ко га пе назипа убицом. — Хоћете ли са мном? — Да. — Ви сте врло добри, господпне. Ја сам млада и лепа, али немам среће. — Тачно, иеке жене занста немају ереће. Повела га је у један ноћли хотел, У блцзини булевара. — Добро вече, мадам Сури, довикнула је једкој нуној дами у свиленој хаљини. — Добро вече, Тинста. Како сте? Давно вас нисам видела? — Шта ћете, таква су времеиа, мадам Сури. — Коју собу желите? Турску или јапанску? Девојка се обрати упитним погледом Гарагапу. — Турску, рече замуцкујући Гарагап. Достојанствена мадам Сури испратила их је до собе. — Зар није пријатио овде, питала јо девојка. — Јесте, пријатно је. — Ја сс зовем Тинета, господипе, роче девојка осмсјкујући се. — Зар нисам згодна? — Јосте, Тимета. — И ви се мени свиђате. Ви сте збиља отмен госнодин. Хоћемо ли шта да пијемо. — Можемо. — Онда ћу да поручим шампањац. Мпого волнм шамнањац. Зазвошша је и поручила поносио боцу шампашца. Затим је испричала цео свој живот. Била је из Брстање, нобегла је из наланке у варош где је завео неки нсссрни морнар, који је после напустио... Гараган је слушао раоејано. Није нн приметио кад је нрестала да прича. Мала Типета је заспала. Посматрао је жал,ен.ом мајугакасто лице мале слузкбенице л»убави, која је једва дочекала да се честито нопава у турском будоару госнође Сури. И у тим чаоовима између ноћи и зоре, Гарагану би јасно, колико људока судбина вависи од случајности. Да је убио Вершинина кад га је први пут срео, порота би га свакако ослободила јер је тобоже био у аФекту. Да је пеколико мипута раније зиао да је Мекфсрсоп Глорнјии л>убавпик, нс би био крив ва Глоријииу смрт. Могао би једноставно и без н>сие ирнволе да добнје развод брака. И сувише је доцкап пао зрачак светлости у његов живот. Мртви се не могу вратити у живот, његова кривица није могла да се скине. Све је било доцкал. Париз се будио. Први гласови јутра допирали су и у хотелску собу. Гараган је устао. Положио је вслшку новчаницу у Тннетину ташпу и тихо напустио собу. Вратио се у свој хотел, легао и сместа заспао. Проспавао је, без прекида, чптав даи и цслу идућу поћ,

XXXVIII ад се птхмјудио , позвао је телеФо' ном вилу у Медону и запитао кад ће бити сахрана. Неки глас му је рекао да је опело у два часа. Напол.у је падала кишица, али ГарагаН није ништа примећивао. Лутао је опет улицама. Застао/је пред излогод једпог погребиог завода посматрајући коректно одевене воштапе лутке у црниии. Затим је ушао у радшу и купио Флор и црну машну коју му је услужни помоћпик везао. Иа катафалку, у средипи цркве, у мору цвећа, стајао је црни сандук. Засвирале су оргуље и почело је» опело. Свепттеннци су, дубоким гласовима, запевали заупокоЈене молитве. Велики хор им је одговарао. У цркви је било доста радозпала свста, а за катафалком стајао је само Мекфсрсон кога је држао под руку лекар. МекФерсон се грчио од бола. На гробу, сем свештеника, Мекферсона, лекара и Гарагана није било инкога. Хладна киша је засипала отворени гроб. Кад је свештеник почео да моли „Отче наш", гробари су спустили ковчег у гроб. Мекферсон је сајецао. Гарагану пружише лопатицу да баци први грумен аемље. Кад је ту лопатицу пружио Мекферсону, овај га је у ужасу погледао. Лопатицу је дохватио лекар. После сахране Гараган је остао сам на Глоријином гроОу. Стајао је гологлав на киши, све док га гробар пијо упозорио: — Господипе, гробље се затвара. Затим се полако вратио у варош. * Тек кад је идућег дана стигао у Келп, Гараган је одједном осетио велику потребу за усамљеношћу. Јавио је одмах Еведнлгу, да стиже на имање у Долгелину. Прву ноћ на имању провео је очајпо. Напољу је падала хладна киша и ветар вавијао. Гараган је, умотап у ћебе, седео поред камина. Тек око поноћи усудио се Евединг да примсти, да је време за спавање. — Не могу да спавам, Евединже. Узми столицу и седи. Споља су со чули језиви узвипи. Дивље гуске летеле су на југ. Стари слуга је први прекинуо ћутаље:

— Вас мори нека брига, господине бароие? — Да, Евединже, десила се велика несрећа. Морао бих да плачем, а не могу. — Мушкарци тешко плачу, господине баропе. — А ја сам видео једног човока, Американца, који је плакао као дете. — Зашто? — Моја бивша жша, Глорија, умрла је ... — Шта јој је било? Од чега је у« мрла? — Ја сам је убио, Евединже. Стари слуга од запрепаштеља нијв могао реч да проговори. — Не мислим тако, Евединже, не бојте се. Неће ми полиција лишта. Кад се убија потајно, рафипирано, онда се полиција не меша. Глорија се сама убила, али ја сам крив што је до тога дошло. — Вог нека јој се смилује дупти. Само ви нисте ништа криви. Ви сте били само оруђе у рукама судбипе. Бог је праведан. — Да ли је тако Еведшпке? ■— Ја верујем. — Онда ми реци зашто има толико беде и левоље међу људима? Еведпнг обори главу, али пе рече ништа. И Гараган је замишљспо гледао у пламеи ватре. Први петли напољу се јавише. — Све пролази, мој стари Евединже, па је прошла и ова ноћ. И живот пролази исто тако. А сада иди да почииеш... XXIX Јјсднога дана појавила се неочеки* вано у Долгслину Николипа. Гарагана је затекла замишљеног у великој соби дворца и запаљила ое кад је угледала његово измучено и изнурено лице. — Гарагале, шта је са вама, забога? питала је у страху. Он је без речи гледао. То је, дакле, Николина. Пред њим је стајала млада, лепо развијспа девојка, према којој је сада био равнодушан као и према стотииама других лепих дсвојака. — Па реците, побогу, бар једну једину реч! — Добар даи, Николнпа, рекао је и уморпо јој пружио руку. •— Опростите што сам дошла оважо

изненадно, али била сам у бризи збо* вас. Шта се то с вама десило? Њен поглед говорио му је у кактмЈ се стању нала-зи. — Глорија је мртва, рекао је слом> љепим гласом. Николина се трже у изнспаћсљу. — Мртва? — Да. Сама се убила. „Са.д је слободан", помисли Николина, али гледајући Гарагана би јој ја* сно да је њена помисао беспредметиа, — Не могу да схватим... — Ни ја, Николииа. Није ипаж хте< ла да ми да слободу. Просто неразу;« мљиво... Код Николшге се поја.ви сујета ■ Љубомора. Дакле и мртва Глорија ое поставила између ње и Гарагана. Зар ће и мртва да буде јача од ње? — Зашто неразумљиво, Гарагане. Има кривица, воје другачије не могјг да се испаштају. — Можда имате право, Николина, иако је свирепо тако говорпти. Али аашто се Глорија радије убила, него да ми да развод, то ми не иде у главу. Она, у ствари, пије ни лмала нрава да ми развод ускраћује. Ола је била Мекферсонова љубавница. — Мекферсонова љубавпица? — Да, Ниволина. То сам савнао иеколико минута после њеног самоубистпа. Испричао јој је затнм све што оф десило оног кобног јутра у Медону „А, шта је с грофом Хеиикштајиом", питала се Николина. Какву је улогу он играо? Да ли је могућно да је Глорија имала два љубавника? Једиог старог и једиог много млађег?" Еведнпг их је позвао за сто. Љегово старачко лице било је без осмсјка. На столу је био букет цвећа, али оно није мирисало. Ни јело ии пиће им нијв пријало. Кроз високе прозоре глсдала је споља суморна, позна јесен. Ћутали су као да за столом седи пско трећи којн их раздваја. Тај трећи била је Глорија. „Морам отвореио да кажем Николнни, шта је са мном", помислио је Гараган, и у исто време уплашно се да не зада младој девојпи толики бол. „Требаће много времена, док зацелн рапа коју му је задала Глоријмна смрт", мислила је Николина, унапред снрсмна дуго да чека да јој се врати Гараганова љубав. Николииа јс прва устала. — Гарагане, ја морам да легнем. Треба рало у јутро првим возом да се вратим у Берлин. — Кола ће бити спремпа, Њгколина. Испратпо је до њепе собе. Дугачкн ходник био је пун мрачиих сепки. Ннколина се сстила како је тај исти ходник био некада пун сјајпе месечине. — Лаку ноћ, Николина. Николина застаде оклевајући. Затим му приђе и пољуби га изненада. Гарагаи не узврати па њел пољубац. XXX осле смрти свог богатог деде гро<Ј» Хеннкштајн је одмах кренуо ва Париз. Његова је чврста одлука била да постави Глорији одлучно питањс. Иако је био чврсто решен да изведе ствар на чистину, у дубпнн срца стрепео је због њеис коначпс одлуке. Шта ћв му пајзад све његово богатство, имаља, вамкови, шуме и виногр^, у Штајерској, ако поред њега не буде Глорије? И штз се више приближавао Паризу, св<е је виш губио хпаброст. Кад јв стигао пред вилу у Медопу, снопадоше га мра' иако нејасне слутље. За< што јс вила као изумрла? (Наставићс се)

Сонет

Доста ]е суза с очију твојих пало, Остави патње, заборави јад. Много је деце и мајки закукало. Обриши сузе и крени на рад. Врати се дому свом и груди часној И мукама твојим биће једном крај. Нек' опет забрује пеомом гласном И-сток и запад и сав завичај. Све наше снаге и дупге младе Разумеће тебе у данима овим... Без тебе — живот би нам празал био и ми бисмо пошли без циља и наде, Јурећи за нечим, непознатим, новим, И гроб би нам, можда, већ и кости крио.а« Ћуприја, маЈа 1942. Букосава КојадиновиН, г/ч. VIII разр. гимпазије