Kolo

7

РОМАН ОД 37УВВИГА вОЈТФА

(17)

На тераси којо ее видео Париз није било дикога. Али ипак, оио тамо оеди нек" човек. Да није Макферсои? Човск к-оји ' еедео, умотан у Љебе, био је заиста Мекферсон. Воже, колико се проиенио тај човек. Лице му је било сасушено, коса сва оеда. Седео је непомично, као да није чуо Хеиикштајиа кад је ушао. Гроф Хеникштајн прибра сву снагу и рече са зебљом: — Добар дан, мистер Мекферсоне. Мекферсон полагано диже главу. Познао је младог гроФа. — Добар дан, гроФе. — Шта је с пама, мист(ч> Мокферсонс? Да нисте болесни? —■ Не. Мислим да нисам. Седите. Гроф Хеникштпјн привуче столицу и мдо. Згвладала је нема тишина. Најзад се гроФ Хеникштајн, скупивши сву снагу, усуди да запита: — А где је госпођа Глорија? — Тамо. рече пригушеним гласом МекФерсои и пожаза у прппцу Париза. Гро(ћу Хеникштајну лакну. — У Паризу? Метсферсон га избезумљено погледа. — Дајте ми руку, грофе. Не узбу1|УЈте се, ви сте још млади. Глорије више нема. Мртва је — лежи на монмартском гробљу у Паризу. Младом грофу застаде дах. — Умирите се, грофе. Само стари људи имају прако да клону духом. Грофу Хеникштајну се стеже грло и он бризну у плач. Плакао је као мало дете. Њ гова наслућивања су дакле била оправдана. Дакле, све је пропало, све је проиапгено. — Да, продужио је Мекферсои. Умрла је. Гараган је убио. — Убио? — Да, натерао је у смрт. Испричао му је затим све шта се десило. — Знате сигурно, да је револвер којим се Глорија убила био Гарагапов, питао је гроф Хеиикштајн као у грозници. — Знам сигурно. — Мислите ли да јој је он наморно дао револвер да се убије? — Шта се у ствари десило између п>их двоје, не знам. Али, убеђен сам ла је он натерао у смрт. ГроФ Хеникштпјн скочн као да га је змија ује-1. — Ја ћу салнати истину, мнстер Мокферсоне. Ја морам да је сазнам... — Кажо ћете да је сазнате? Глорија је мртва. — Али Гара.ган је жив. — Гараган је обичал зликовад, звер од човека! Звер која је побегла из гвоздеког кавсза. — Онда ћу га убити као звср, као бссиог пса! — И ја с.ам то .хтео да учкнлм још пре недељу дана. Али, зар то може да врати Глорију у живот? — Ја ћу је осветити. Правде мора битн на свету. Мекферсои одмахну главом. — Пустите то, грофе. Ко тражи правду, прегазе га кола живота. — Ако је тако, оида. нека ме прсгазе, рече млади гроф одлучно, рсшен на све... * Пошто је пооетио Глоријин гроб, гроф Хенишптајн је истогд дана крепуо за Берлин. Гараганов стан на Курфирстендаму натпао је 8атворен. Чувар није знао, или није хтео да каже где се Гараган налази. Хеникштајн се сети Николнне. Позва је телефоном и замоли за састанак. Рекла је да је чека увече у осам чалова у : -лом ресторану. ГроФ Хениктптпјн је поздравио хладно и званично.

— Опростите, рекао је, што сам вас узнемирио, али ради се о једној врло важној стварн. — Добро, рекла је, али прво ћсте ми доаволити да се мало заложим. Гладна сам и спадал међу оне непоетичне младе девојке које једу кад су гладне... — Молим, изволите само. — И ви ћ-ете са мном. Непријатно ми је да сама једем. ГроФ Хени штајн нозва келиера и иоручи вечеру. Три стара музиканта свирали су, као и увек, арије из старих опера, сепареји су, као и обично, били пуни парова. „Ништа се није променило", помисли Николина, с горким осмејком на лицу и са тугом у срцу. — Зашто се смејете, госпоћнце? запнт, је уљудно млади гроф. — Сетила сам се оне вечери кад сте сами седели у овој истој кафани и гледали у мене. — То је било веома давно. — Да, и ја сам онда мислила да кокетирате са мном. Штаћете, све младс девојке су помало уображеГроф Хеникштајп се збуни. — Опростите ми што сам тако отворена. Али признајем да сам онда била неправична према вама. — Зашто? — Рећи ћу вам, али немојте да се љутите. Веровала сам онда да сте Глоријин пријатељ. Сада тек зпам, да је Мекферсон т био. Хеникштајн намршти чело. Заболела га је т комиоленост којом ова млада девојка говори о жени коју је волео, о Глорији која ј - садн мртва. — Ја сам био искрени пријатсљ повојне госпокз Глорије.. Ви можда и не знате да она више није у животу? Николина се уозбиљи. — Знам, грофе. — Онда, вероватпо, знате исто тако, та ;е Гараган убио. Ниволина се трже. — То иије истина, грофе. Глорија је изпршила самоубиство. — Да, али Гараган јој је гурнуо у руке оружје. Он је натерао да изврши сам. биство. — Не, у то не верујем. — Немојте да браните Гарагана, госпођице. Кад бисте га позпавали као што га ја познајем, зацело га не бисте бранили.

— ТПта ви знате о њему тако рђаво? — Мнслим да је довољно велики -8ЛОЧИН натератн у смрт жену којоЈ има све да ; .благодари. — Шта има да јој заолагодари? Десет година робије? — Да. и један милион долара, драга госиоћице. Николина га погледа са запрепашћен. м. ГроФ Хшикттттајн се није скањивао да јој исприча, каво је откупл.ен Гараганов мотор. — Добро, али тада Га.раган није још зн. о, да је Глорија Мекферсонова пријатељица, покушала је Ниволина -а оправла Гарагана. — Алјт сада вна, рече подругљиво млали гроф. Ннколина не рече пншта. Није уосталом имала ни шта да каже. Гроф Хеникштајн је огорчено проДУЛЈИО. — Да, мене се не тиче што је господин Гараи.л ј . ј за бео„редну ствар од љубавпика своје жепе мнлион дол. . Али ја сам узео на себе да осветим њепу смрт. Јер, он пије имао права да је поред тога убије. 3 -ате ли случа јно где се тај сада налази? Нитсолина га погледа у недоумини. — Не знам. Али могу да сазнам. Дајте ми 1пп даиа времена. — Необично ћете ме задужити, госиоћице. Николина пркооно забаци главу. — Н::ћу то учинити да вас задужнм, грофе. Него зато да Гарагану дам пршшке да се оправда о.т ваших оптужби. — ? - н.ом нема више оправдаља, госиођице. Он је пропао човек. XXXI |п| осле овог разговора Николина је * сместа отпутовала у Долгелин. Кад је Гараган опазио где силази из старог фијакера, осетио је први пут, нешто налик на мржљу противу ње. Та млада девојк.а натерала га је да оде у Париз где се десила она несрећа. Зар га тако исто пије Глорија натерала да убије Вертнинина? За.р увек да буде жртва тих осветољубивих женских створења? Уосталом, можда и није кривица до к>их него до њега самог. А, можда, није ии оп сам крив. Можда је његова судбнна тако хтела! 0 томе је Гарагап размишљао оиих ие-

колико тренутажа пре но што се лоздравио с Николином. — Извииите, Гарагане, што вам оиец сметам у вашем миру. Гараган се тужно осмехну. — Нема код мене никаквог мира нн спокојства, Николина. — Ја сам, ево, дошла да вас упозо« рим на опасност воја вам претн. — Од вога би мени могла да претн опасност, осим од меие самога? — Један човек прети да ће вас убити! — Ко је тај човек? Ја ћу га дочокати као спасиоца. — Не смете тако да. говорите, Г&рагане, рече Николина и са саучешће* га ухвати за руку. — Мени је већ сасвим свеједпо, Николина. — Зашто тако говорите, Гарагане? рече Николина дирнута његовим болом. Нежно гладећи руку продужила је: — Добро би било да одемо, не, го није нрава реч, него да отпутујемо иегде далево, далеко. У земљу где вечито сија пролећпо сунце на азурном небу. Овде је сада мрачна јесен и маглуштине. Овде је јсзиво ... — Не, Николина, ја нигде не могу да' побегнем. — Ко хоће, може. Ја ћу поћи с вама, Гарагане. Поћи ћу као вагаа робин.а, као ваша ... пријатељица, љубавница, ако хоћете ... Он је забезекнуто погледа. И рече сасвим мирно: — Сада је доцкал, Николипа. — Никада није доцкан, Гарагане, доклегод човек живи. Ја сам била горда, заслепљена, морате да ми опростите. Лагала сам саму себе. Немојте ме још више понижавати. — Не, забога, па ја то и не желим. — Лагала кам вас од оие ноћи, Гарагане. Моје биће је жудело за вама, моја крв је горела. Спремна сам и сада да вам постанем љубазннца. 1Сао сешц, кришом, ушла сам оне ноћи у вашу собу, али вас није било. — Не говорите тако, Николина, рече Гараган вапрепашћено, Лице му св искривило од бола. Кад је испустио њену руку, Николина осети да је подишла 'језа. — Зар ви мепе више не волите, Гарагане? Његов поглед остао је хладан и закопчан. — Не. ја вас више не волим, Нпколина, рекао је отворсно. Николина пребледе. — Ви ме, значи, нисте никада ни волели? — Не зпам, Николина. Можда. — Вн пе знате, али ја знам. узвикиу она. Никада нисте воледи мене, него н>у, Глорију. Њу волите и сада још... — Можда, Николипа. Раније нисам био свестан тога. Отров љубоморе испунио је Николинипо срце. — Па зашто сте онда жену коју сте волели отерали у смрт? Шта ћете на то да важете, Гарагане? У очима јој сеиу павост, она стара женска пакост. — Сигурно ннсте знали колико јој дугујете. Зар мислите да би Мекферсон откупио мотор да није било Глорије? Гараган је стајао као громом погођен. Иако је био спреман да ирими сваки ударац судбине, овај га је смождио. Ни речн није могао да проговори. — А сада више пећу да вам сметам, Гарагане. Нећу да нарушавам ватп свети мир. До виђења, господине. Гарагал је остао стојећи. блед и потресен, запаљен оним гпто је сазнао. (Наставиће се)

Слика у срцу

Предамном платно на »штафелају«. На палети боје круже; У срцу једне очи Језерски тихо блистају. На палети боје круже —■ У срцу пламени горки, К'о црне отровне руже. Хтела би' прошлост да вратим, Њега, к'о некад на жалу, Када у једној реии пролази време, Кад се осмехну једном и смеје и дуго пати. Њега к'о некад на жалу, Када ми, први пут, љубавни богови плави Донеше у једној стрели, у једном лаком валу, Оно што срце пали I... Кичица прелази платно: Ништа на површини. Срце: немирно клатно! Слика ... У дну његов лик. Видим га!... Живи!... живи!... Београд, априла 1942 г Јелица Ј. НовичиН