Kolo

ПИИЈБ V >1. Х1М МИТ РИ-ЈЕВИТ^

/ *>«осподин Света, ауторитативни и V / неприкосновени директор банке, гласно је сркао каву и пуши® цигарету. Позната је то прича да директори банака морају бити високи и крупни као диркуске атлете; да имају црну косу са сребрним залисцнма, орловски нос, носе сјајан монокл, пуше томпус са златним писком и имају дивну и елегантну жеиу ако су нежење или више дивних жена ако су ожењенп! Напротив! Господин Света' био је мали, као хотелски пнколо, сув као апотекарскн помоћник, ћелав као билијарска лопта, прћаста носа Симо-не Снмои, није носно монокл већ обичан цвикер и иушио само „Зету". Али је зато имао дивну жену, као абопос црпе косе, као алабастер беле коже и виткнх иогу као у газеле. Укратко жена због које би и Шопенхауеру потекла вода иа уста. - Онн су живели срећно. Он је био одаи као овчарски пас, а она смерна као петиаестогодишша пансионаткнња. Алн, тога јутра се деси нешто пеочекиваио. Баш на завршетку јутар1ће каве, уђе елужитељ н предаде господину директору једно писмо. Рече, да му је шгсмо предао један го>еподин и замолио да га хитно доставн господдну директору. То рекао и отишао. Да је господину СВети неко саопштио да је главни благајннк. побегао са целокупннм ноцем, неби се више запрепастио него кад је прочитао од речи до речи: „Господине, Ваша жена Вас вара. Доћите данас у 6 чаеова у хотел „Рекс", где има саеганак. Један Ваш пријатељ". Госпадину Свети је пао с носа цвикер али у том трену осети да у ње-

му у исти час расту: снага, бол, очајање, увређен ноиос мужјака и сва остала осећања из „Пснхологије" за внше разреде средњих школа. * , — Гордана, куда ћеш данас ? уиита директор Света своју лепу жену но повратку из банке н просто га . изненади сопствена мпрноћа гласа. — Код кројачице. Отпћи ћу после пет! — одговори мирно жена, навлачећн свилене чарапе преко својих дивних ногу. — А ти, драги? — настави жена мазпо. —• Имам седницу одобра у шест. Већ ми је доста тога! — одговори муж, гледајући је погледом криминалиог комесара. Али ни најмању суми.иву сенку у очима своје жене не ирпмети. * Велики зпдни сат у хотелу „Рекс" откуца шест часова, кад господин Света уђе н седе за један сто мало заклољен високом пећи. Не прође дуго (за директора Свету је то била вечвост) кад уђе н госпођа Гордана ужурбано, заузе место за супротким столом. — Дакле, тачно је. Змија! — нростења директо© Света и у томе часу осети да му се уста, грло, груда пуие отровом. Затим се диже и унути сводај женв. — Мадам, ви сте код, кројачице, јел? — зацнјука муж као^ миш у мишоловци. Жена се трже и устреми на њега. — Лажове! А ти имаш седницу.. Говорп! Шта ћеш ти овде? — Ја? Шта ћу овде? Ухватно сам те на делу! Читај! — викну муж и театрално јој гурну писмо под нос. Госпоћа Гордана узе писмо, прочита га, затнм мнрно извади из ташие једно — друго — писмо и прузки га мужу. Госиодин Света, не разумевајући ништа, узе нисмо н виде страшне редове: „Госпоћо, Ваш муж Вас вара. Дођите данас у 6 часова у хотел „Рекс", где има састанак. Један Ваш пријатељ." Немајући енате, ни даха, да изусти ии речи, господин Света се немоћпо спусти на столицу. Затим блажено, пуи среће и олакшања, разиежен до крајностн, захвалио и покорно погледа своју лепу жену и раздраган као дете, пољуби јој руку. — Ах, мила моја! Па ... па ... то је глупа шала. То су два иста писма. Неко је с иама збпвао комедију. Како сам могао да посумњам, у тебе, божи-

пе моја! Опрости МиТ — прошапута директор Света молећиво. — Да, да драш мој! И ја сам даиас добила ово писмо. Још један доказ људске злобе због нагне жепомућене среће. И тж у своју женицу ниси нмао поверење? ЈБуди су страшни, злобвнГ — говорггла је жена хватајући га под руку нежно, податљиво и чврсто се прнпи уз слабог и малог господина директора Свету. * — Видиш, љубљени мој, како је ово успео маневар. Ваљда нећеш порећи да ти нисам паметно предлагала, да напишеш оба писма. Поверење мога музка је еада иепокодебљиво! — шапутала је госпођа Гордаиа, сутрадан, своме драгапу, који је пун блаженства сипао у две криеталне чаше слатке капн вермута ...

Пролазили су тако дани. Директор Света је задовољно шго јутарњу каву, а госпођа Гордапа још задовољније поггдневни вермут 1 . А кад једног дана директор Света доби једно нисмо, у коме му је ненознати достављач указивао па неверност његове женб' и на. пажњу коју треба да обрати на њу, он дохвати иисмо, исцепа га на најситније комаде' и грохотом се насмеја ... А у мислима затрепери му љубљеии лик пегове дивне верне женице, смерне петнаестогодишње пансиопаткиње.

ПИШЕ'. МОМА ПАВКОВИР=^

1 /век, кад помислим на оно што I / ми ее десило у животу, навиру ми сузе на очи. Само, ја умем тако вешто да их утрем, и зиам да се насмејем срдачиО', и нико не би поверовао да умем и да плачем. Тако се то мора радити пред еветом. Ипак, не смејте се јадној девојчици. Оно што ми се десило није иимало смешно. Не чудите се мојим сузама, Моје је срце рањеио. Моје су сузе искрене... Становала сам с родитељима у днвној кући, на периферији града. С нама је живела и мала златна птичица у кавезу. Она ми је била .најмилије друштво, и могли сте да нас вндите како сатима гледамо с прозора свет што пролази улицом. Веселе смо биле ми другарице, моја итичица и ја. Птица је цвркутала, а моје срце је нспуњавала радост. Једног дана седела сам с птичипом на прозофу. Звиждукала сам, мамећи је да и она запева. Али моја птичица била је нешто тужна. Моје звиждања као да је наљутило. Била се повукла у један угао кавеза... Одједиом, чула сам нешто пгто је било лепше и од несме моје птице. То је била песма са виолине, која је јецала негде у нашој близини. Нисам могла да ее наслушам тих диввих звукова. И моја птичица као да се пробудила. Весело је запевала, као одговор песми с внолине. Био је то диван дует. Дуго је трајала та свирка. Ноћ је падала, и мепи се чииило да се то звезде роне са бистрог неба... Уггознала сам и њега. Он је давао душу виолини, он је певао ону дивну песму на виолини. Постали смо пријатељи. Не, није био леп. Али је имао дивну душу и благе црне очи. Имао је и виолину, која је под његовим прстима јецала и певала иајдивнпје песме младости и чежње ... Често смо шетали заједно. Ноћ нас је затицала на стазама парка. Једном руком је грлио своју виолину, а другом је држао моју руку. Дивне су то шетње биле. Причао ми је о великим људима, који су стварали музику, која је била за њега све.. Причао ми дуго... И, тада су његове речи личиле ва најлепше бајке... И он је стварао музику. Писао је и компоновао. У часовима одушевље* ња, узимао је виолину и говорио ми: — Чуј, сад ћу ти свирати моје композиције! Њетови нрсти су летели хнтјјо нреко жица. Он је певаО' и иричао преко тих затегнутих струиа, а ја сам га тада волела; волела сам његову музику

и знала сам да је та љубав била лена. 0, како сам бида срећна! Онда је скидао виолину са образа, хватао моју руку и љубио је, а ја сам мислила о његовом срцу, које је створило ту лепоту, што ми пуни груди сетом и срећом. Често је ностајао изиенадно весео. Тада би његова музика постајала бучна и богата, а ја сам знала да је и то бнло мени у част. Он ме је волео! Враћали смо се доцкан кући. Растајали смо се, а он ми је обећавао: — Мила, уснаваћу те и ноћас свирком. Слушај како ти нгаљем своје срце и своју љубав. Драга, свираћу ти... Било је последње вече пред наш растанак. Он је свирао, а ја сам те вечери неутешно плакала. Он је свирао и опраштао се од мене, а ја сам слутила својим малим срцем да се никад нећемо више видети... Отишао је у рат и — погинуо. Нема га више! Нема његове песме, нема његове виолине. Не држи ме више за руку и не прича ми о његовим сновима... * Једна старица пронела је јуче његову виолину, завијену у неку стиру крпу. Ишла је улицом тужпо, као за мртвачким ковчегом. Старица је била

н.егова мајка. Однела ј® туђину његову драгу вволину. Да, ја то звам н зато плачем неутешно. Пустите ме да га жалим. Не чудите ее расшгаканој; девојчнцн, којл је много водела једно днвно срце. Срце што је нрестало да куца..,

( шАИШ

О ттаметној употреби и штедњи лекова л»ез обзира на стварну потребу штедње лекова, потребу која св намеће усдед ошнтих прилика — бнло је крајње време да се учини крај њиховој прекомерној и непаметној употх>еби. Благодарећн све већем развитку фармацеутске индустрије и научне фар« маколошје (науке о лековима) с једнв стране, великој реклами — врло често потпуно оправданој за појединв препарате, али који пут и неоправдаг!ој — и напослетку све већој свести о потреби лечења код лекара и „правим" лековима, а не код баба и врачара, свести која је последњих година стално и систематски Нродирала и у најдубље слојеве, унотреба лекова толико ее проширила да је прешла пе само очекиване, него врло често и жељене границе. * То је отишло тако далеко да се данас сматра да није добар онај лекар који не еамо не препише неки лек —• — то се не може ни замислити! — него који не пренише неки „оригинални препарат", а по могућству и два-три, на истом рецепту. По себи се разуме да ое већина лекара не даду завести погрешним болесничким схватањима, али има их који се налазе у таквој ередини да морају то чинити да би спасли свој лекарски реноме. Међутим у погледу преписивања лекова треба знати неке основне, утврђене чињенице. Прво је да није истииа да се сваком болеснику мора у свакој, прилици да препише лек, тј. некн нрашак, пилула, медицина или инјскција. Према правом значењу лек није само оно што се може купити у апотеци, него све оно што помаже болеснику. Према томе н дијета, и купке, и масажа, и сунчање, и гимнастика, и вештачко дисање и још много других ствари, могу бити лек. Па н само лекарски савет може бити много драгоценији и кориснији од макога лека. Друго је, да не мора бити, у извесном случају, бољи и кориснији иеки познатији и скупљи лек. Врло често најобичнији и најпростији лек више помаже од најекупљег препарата. Према томе сасвим су неоправдане болесникове жалбе да му лекар није нреписао неки „оригинални препарат" него „најобичнији лек". Треће је да болесници траже што више лекова јер сматрају да у колико је лекова више, у толико је лечење боље и у толико ће пре оздравити. Колика заблуда! Ништа не вреди узимати лекове, ако они нису одређени да у дотичном случају користе. Најбољи лекари преписују најмање лекова, али тада само оне за које су сигурни да ће код дотичног болесника сигурно помоћи. Осим тога они преписују само оне опробане и неопходне препарате без којих се савремена медицина не да ни замислити. * По себи се разуме да су лекари од увек имали, па и сада имају тешкоћа са болесницима доказујући им ове нросте а тако значајне чињениде у погледу лекова. Али они морају имати стрпљења, а болесници добру вољу, да то схвате и разумеју, јер је то само за њихову корист. А та корист је не само у погледу њиховог здравља, него је и материјалне природе. Наноелетку треба знати да Је мало незаменљивих лекова. Велнки њихов број може ее заменити, често нута бољим и јефтннијим леком. О евему томе треба водити рачуна нарочито сада кадз се намеће потреба паметне употребе и штедње лекова. Др. С.