Kolo

роман од харалда ребелинго

(о) Џим климу забрипуто главом. Није му ишло у главу што је Пат у прси мах и сугаше озбиљно узео ствар, а сада је узима тако оптимистички. — Драги мој, рече, овакве ствари се у животу не решавају тако лако. То пека знаш. Богами, ја се бојим за тсбе, Пате. Нема шта да се бојиш, Џиме, речв Пат одлучно. Објхснићу се са Нором коначно и ликвидиратн цслу ствар за увек. Са уздахом пружи му Џим руку. — Ја Ј< у - ипак бити пајсрећпији кад једном напустим ову варош — рече. Време је било дивно. Чудесно бечко пролеће својим дахом деловало је и на Џима који је ипаче био готово неосетд.ив. Лаганим кораком, смирујући се иало но мало, пошао је бечкнм улицама. * Нора је двапут променила такси. Д>убомора н.еног мужа није имала граница, а сикоћ, свакако, примстио је н.епу забуну. Но, лепо би се нровела да је затекне на састашсу у хотелу! Такси се заустави пред хотелом. У журби Нора тутну шоферу велику новчаницу у руку и журно се изгуби у холу. Само, преварила се у рачуну. Шепа забуна сииоћ стварно је изазвала сумн.у бароиа Шандора и једна тамна лимузииа неириметно је нратила њен такси. Зауставила се на супротној страни улице, одакле се лепо могао носматрати улаз у хотел. Барон Шандор се већ обавестио да је у том хотелу отсео Нат Стариер.

ГГре ио што ће да уће у собу Пата Старнера, Нора је за тренутак заетала. Силом је савладала своје нерве да будб што мирнија. Шга јој претстоји овде: нобеда или ггораз? Мир или борба? Свеједно, само одлучно напред! После дванаест година нашла се нопово пред Патом. Хал.кна јој је по кроју и боји личила на ону њену девојачку хаљину. Исти златни крстић' висио јој је око врата. Сујеверје и успомене налагале су јој да тако поступи. И жепска сујета... Стајали су без речи једно према*другсме. Пат је, нотресеп, посматрао. Као да није прошло дванаест година. Она, жива у његовим успоменама, појавила се пред њим иста као и онога дана. Ето, оп осећа мирис поља и виноград, он и сада чује њен дубоки, заводљиви глас.,. Нуних дванаест гоДина мучио се да ваборапи тај дан и тај глас па није уснео. Нронглост за коју је мислио да јс умрла оживела је поново. Нора је стајала без речи. Гледала га је уснламтела ногледа. У тај поглед улила је све што је осећала. Јер опа је знала да ће први тренутак одлутати све. Коли.ко је отрашно било њено равочарен.е кад је саанала да је Стефадс нестао! И само нада да ће се он ипав једном вратити одржала је у животу. И сада, иајзад, ггосле дванаест годипа тај тренутаж је дошао. И у том тренутку о»а је била спремна да жртвује све на свету... за своју срећу, за његову л.убав ... — Стефане, рече она најзад тихнм глаоом. — Ти си се инак вратио... Сакунивши сву своју енергију покушао је Пат да се отресе опчињености тог необнчног сусрета. Непрпродн им: гласом замоли је да седне. Ледену хладноћу осетио је од додира њен о руке. Пора, разочарана, заузе мосто у фотељи. Дакле, ннје је дочекао раширених руку, није је страсно привукао себи, није је пољубио, као што је она очекивада. Уместо свега тога хладан

стисак руке. Победа првог трепутка измакла јој је... Не марн, она ће ипак да се бори... — Стефане, рече она ватрено, — ти си ме пре дванаест година напуотио без и једне речи. Оташао си и писи ме ништа ни питао. Веровао си да ја не узимам нашу љубав озбиљно... Пат одмахну уморно главом. •— Нора, зашто опет да оживљавамо горке уопомене? Мносо је воде од тог времена протекло н ирошлост нека почива на миру ... — Не, Стефаие, — скочи Нора страствено. — То није нрошлост. Мени се чини као да је то било јуче. Ти м'Л онда ниои дао прилике да ти све објаслим, да се оправдам. Сада мораш да ме саелушаш! Две године с ш триела у браку са Чаницом и кад сам се срела са тобом, поверовала сам да сам наишла иа човека који ће ме ослободити, коџи ће ме повести у бољи, срећнији лсивот... Прећутала сам гл своју везу са Чаницом, јер сам се стидела и бојала да ћеш ме нрезрети и осудити. Чаниц ме је варао ни сваком кораку. Шта мо је спречавал/о да нрекинем ту везу? „Ништа. Трпела сам све у нади на бол.и лснвот, све збот наше л.убави... Пат је најзад почео да схвата з^начење њених речи. Дакле, ствар пије била онаква како је он замишљао и ои је био неправичан прома овој жени. Она га није издала н он је себи могао да уштеди године мука и невоља. Све би друкчије било да оп није пренаглио, јер је посреди само носпоразум. Да је друкчије поступио, никада не би морао да буде Пат Старпер, победилац смрти. Пат се пајзад препу из размишљања. Шта сада користи позно кајање? Трсба разговору дати други правац, други обрт. Треба јој рећи да је сће доцкан, да треба све заборавити... — Можда сам ти, рече гласом коме је хтео да да убеђен тон, учипио тада неправду. Био сам разочаран и ојађеи.

Заболело ме је оно што се десило. И сада ми је тешко/ али шта могу? Ништа се ту више не да поправнти ни променити. Најбоље је да се све заборави... Застао је, јер је и сам осећао како му шупље звоне речи. Као пусте фразе неког рђавог глумца. — Не, Стефане, све то није пстина. Прошлост не може да буде мртва и нншта није доцкан. Дванаест годипа сам ја чекала на овај трснутак. Ја сам те волела и волим те још увек. Нисам се никада играла твојим и својим осећајима, нсго сам хтела да будем твоја ... за увек. И данас још жудим за тобом. Ти си се вратио и ја сам спремна да заборавим на све... СтеФане, ннко нас неће више раставити, јср мени нема живота боз тебе! Савладана осећајнма који су је гуптли Нора тихо зајеца. Иако је сусрет испао сасвим друкчпје но што је она замишљала Нора није хтела да бе-з борбе положн оружје. Била је решена да се за своју л.убав бори до краја. Нема тишина завлада је у соби. Пат је бно потресен. Зар не би сада требало да устане, да јој приђе, да је поглади по глави и да јој каже неколико утешних речи? Она њега, изгледа, воли још више него раније. Године отсуства само су појачале ту љубав. А он? Шта је са њим? Она га још воли — чак више пего икада раније. А он? Пат је био свеетаи да јс његова љубав према Нори умрла онога тренутка кад је онет стунио на тло Беча. Да, он је више не воли. Једино што је према њој осећао било је сажаљење. Он је жалио што је промашила живот. И коликогод је то грубо и себично, ништа се ту није дало променити. Треба само да јој то саопшти обазриво. — Нора, па ти си се по други пут удала... — Да, удала сам се. А шта сам друго могла да радим? Само, то није никаква препрека за мене. Мој муж за

Напуштена кућа Јвдног, пуног таме, октобарског дана Пошла оам не знајућ' ни куда ни зашто. Но боли, речи — речи коме и нашто ., Кад животи лете, к'о лишће оа грана. ... И овде је мајка са дечицом бдила, Проводила данв, међ' зидине ове, Чекала на радост и сјај зоре нове А у орцу бол жуљавих руку крила. Напуштена кућа, крај сеоског пута, Усамљена отојн, слуша ноћи гласе, Кад облаци бледи сјај месеца гаое, И птица понека у ноћи залута.. Зид је горео са сликом — утехе дуге Што је у себи осмејак крила мајке, Која је некад, давно причала бајке Деци својој, у зимске вечери дуге. Јеоен већ шуми. Вене на прагу трава ... Све — ствари тишине — мрачне су и пусте, Што се још виде кроз вео магле густе. Све ћути, као да вечним сном спава. И двориште немо. Снови давно свели. Крај бунара само висока топола Рефрен песме шуми мог бескрајног бола И тугу сећања са мном данас дели ...

Старо Село, октобра 1942.

В. 1С.

мепе не значи ништа. Ја хоћу слободу, слободу и љубав... Очи јој опет севиуше жаром и љу« бављу. Пат сакри поглед. Увидео је да не сме тако брутално да јој разори свв наде и илузије. — Не могу сада ништа више да ти кажем, Норо. Дај ми времена да размислим ... Све је то тако необичио ... Лице Норино се озари радошћу и надом. Учиннло јој се да његов отнор попушта. Дакле, главна препрека јо савладана. Остало је све ситница. Пришла му је и ставила руку на раме. — СтеФане, гаапутала је нежно, све још може да буде добро ... Само кад си ти опет код мене... Чини ми св као да сањам ... Пат се бојао излива нежиости, али није имао храбрости да каже одлучно „Не". Ипак, пије могао да јој не постави питање: — Нора... кад сам ја отишао, ти знаш шта се десило са Чаницом. Сумња је пала на мене. На кога ти сумњага? Нора нагло спусти руке. Тренутак га је гледала дубоко у очи, а затим одмахну главом: — Не сумњам ни на кога, Стефаие. Једино знам да ти то ниси учинио. — Па ко је онда? Та тајна треба да се расветли. — Загаго да се та ствар поново покреће? Мртг.и не устају из гроба. Ти ои сада Пат Старпер и једина ја знам да си ти Стефан Рајнер...

Шандор Бакоњи, седећи у аутомобнлу, није нспуштао из вида велики хотелски излаз. Вигае од једног часа Нора се задржала у хотелу. За Шандора није било сумње код кога је била. Још сипоћ је Шапдор на први поглед био увереи да ово није њихов први сусрет. 0 Пату Старперу је одмах сакупио све информације. То инје било тешко, јер је име Пата Сгарпера било познато у артистичком свету. Сви су знали да је Американац, који још никада није гостовао у Бечу. Шандору је било само сумњиво што тако дуго није узимао ангажман за Беч. Ако је све тако, онда каква веза постоји измећу Пата Старпера и његове жене? Да ли су они имали какве односе пре но што се Нора удала за њега, пли га је варала у браку? Наједном му севну једпа мисао. Па артисти могу да мењају своја имена! Они уопште ретко живе под својим иравим имеиима. То може да буде случај и с Патом Старпером. Треба усгановпти ко је ои и' како се звао раније, па ће се ствари разјаснитн. На вратима хотела појави се Нора и прекиде његова размишљања. Бојажљиво се осврпула пре но што јв села у такси. Више није имало смисла да је прати и Шандор бесно потера кола напред. Непрописиом брзином одјурио је право у — полицију. Кримииални саветник Торфи баш се с«ремао да изиђе. Много се зачудио кад је угледао свог друга из војске, Шапдора Бакоњија. — Торфи, потребна ми је хитпо твоја помоћ! — узвикпуо је овај још с врата. — Морам што пре да сазиам ко је артиета Пат Старпер. — А загато? упита Торфи медајући узбуђеног човека. — Да се нијв шта десило? — 0 томе доцпије. За сада ми је само важно да сазпам ко је тај човек. Торфи слеже раменима. — Е, драги мој, ако није по среди какав кримннал, сумњам да ћу ти моћи помоћи. — Али, ја морам по сваку цену да

сазнам прошлост тог човека

узвик-

пу Шандор. — Новац ие игра ту иикакву улогу. (Наставиће сс).