Kolo

роман од харсшда ребелинго

00) •— Добро, кад је баш тако важна етвар. помоћи ћу ти колико иогу. Ево ти адреса Марковићевог обавештајног бироа , Римска ули-ца број 12. Само ти скрећем пажшу да неће бити јевТИЦО... У мрачној, прашљавој канцеларији обавештајпог бироа затекао Шандор самог Марковића. То је био онизак, дебел,ушкаст господин црномаљастог лица. Пушећи цигарету саслушао је пажљиво свог посетиоца. — То неће бити тако једноставно, како ви замшпљате, драги господине, рекао је најзад после краћег размишлЈаља. — Али мепи су ииформације хитно потребне, рече Шандор нестрпљиво. — Хитно је хитно,» али и Америка је далеко. Сем тога и трошкови... — Што се тиче трошкова, не треба да штедите ... — Онда можемо да тражимо информације каблограмом. Само, опет вао унозоравам, биће скупо ... — Не мари. Када, дакле, могу најбрже ла добијом одговор? — Најраније прекосутра, али ни то не могу да гарантујем ... Шапдор је био задовољан. То је ипак брже но што се он надао. Тај Марковић је сумњив, али кад му га је ТорФи препоручио, мора му веровати. Марковић као да је погодио љеговв мисли. — Ви гледате што код мене нијв батп елегантно. Не мари ништа, људи ме зато ипак наћу кад сам им потребаи. Шандор без речи извади чековну кљижицу, испунн један чек и пружи га Марковићу. — Хоће ли бити довољно за прво време? И не гледајући суму Марковић стрпа чек у џеп. — Навратите, дакле, опет прекосутра, господине. Можда ћу моћи штогод да вам кажем ... Чим је Шандор изшпао, Марковић се сав промени. Позвоиио је жестоко, својим намештеницима, дохватио телеФон и издиктирао неколико каблограма за Амершсу...«

Нора је оставила такси на Вајмарском тргу и унутила се пешке према Турском шапцу. Ако случајно сретпе Шандора, рећи ће му да је изишла у шетњу. Лаганим кораком ушла је у мали парк пред вилом. У претсобљу је дочекала собарица. — Где је господин барон? — уиита је Нора. — Изишао је одмах после вас, милостива госпођо. Нора се уплашепо трже. Изишао је одмах после ље и још се није вратио? Што би могло да значи? Да је није пратио? Шта ће да му каже ако је видео у хотелу „Империјал"? Озло се јави ауто. Нора журно приће прозору. Да, он је. Срце јој бурм закуца. Шта ће да му каже, ако је пратио до хотела? Знала је добро свог мужа. Он се неће устручавати аичега да је растави опет од Стефана. Шта сад да ради? Да ли да сиђе доле и да га дочека или да се направи као да је глава боли? У размишљаљу прекинуше је љегови кораци. Морала је да сакупи свр снагу да сакрије своје узбуђеље. Али па љеговом хладном лицу професионалног коцкара ништа није могла да прочита. Поздравио је мирно и љубазно као и увек и замолио је да ваједио вечерају код Сахера. Опа мсханички климну главом. Шта зпачи тај позив? Да и то није нека клопка? Зар вечерас неће у коцкарницу? — И ти си била 7 варош? — упитао је тобож узгредно. — Да, ишла сам да купим нешто, рече она и у истом тренутку се сети да говори глупост. Ако је сада запита шта Је ишла да купи, шта ће да му одговори? Али он је, изгледа, био задовољаи одговором. Са осмејком јој је климнуо главом и изишао из собе. Одахнувши Нора клону за свој тоалетни столић. Имала је осећај као да је стајала на самој ивици дубоког амбиса. Чим је Шандор изишао из Норинв собе, са његовог лица се изгуби љубазни осмејак. Норина лаж потврдила је љегове сумње. Само, идући потез у тој немој игри, припада њему!

Пат стајаше поред отвореног прозора гледајући у помрчину. Нерасположен и уморан, никако ниЈе могао да се реши да почпе са облачењем и шминкањем, а већ је било време. У мислима пребацивао је себи своју слабост према Нори. Требало је да јој отворено, у лице каже сву истину. Неодређеност у односима међу људима гора је од свега. Чим је ушао у гардеробу, Џиму је пало у очи да са Патом опет није све у реду. Пажљиво је саслушао Патову причу о састанку са Нором. — Па знаш ли ти да си сада у великој опасности, приметио је одмах Џим. — Та жена те још лудо воли и сматра да има на тебе неко право. Колико ја познајем жене, она пеће бирати средства да постигне свој циљ. А она зпа да си ти Стефан Рајнер, кога полиција тражи због убиства... — Па шта онда? — Баш си наивко! Треба да знаш да она неће оклевати да ти и нрипрети, ако буде требало ... — Ваљда пе мислиш... ? — Него шта. Жена која воли спремна је на све. Па и да уиишти човека кога воли, само не да га уступи другој... Пат је морао да призпа истинитост Џимових речи. Да! Жена уврећена у

својим осећан.има, жена одгурнута или одбачена, сиремна је на све, па и на најгоре. Механички је сео и почео да се спрема за претставу. Сада је и сам био свестан опасности која му је претила. Сада више није било у питању како ће да јој каже истину да је не воли више и да јв при том не повреди сувише. Положај је сада био много опаснији. И Џим се зампслио. И најмања грешка могла је да доведе до катастрофе. Најбоље би било да се изгубе из те кобне вароши. Али на то се у овом трепутку није могло ни да помишља. Онда остаје још само једно решење: треба са Нором уредити ствар тако да се у миру разићУ. — Знаш шта, Пате? Најбоље би било, пошто је узбуђење првог сусрета код ње прошло, да сада разговараш са њом мирније. Да је мало умириш, а затим да се на неколико дапа изгубиш. — Зашто? И онако јој не могу побећи. А и не мислим да се кријем. Разуме се да ћу покушати да је умирим. . . — Не, то ћу ја да учиним. Утешићу је тако да неће ништа приметити. А ти је у прво време мало избегавај. Изгуби се за иеколико дана из вароши да се средиш и смириш. Направи неки излет. — Сам? Џим се осмехну и потапше га лако по рамену. — Зашто сам? Зар немаш Хапу?

У великом луку, као сребрна врпца, вијуга Дунав кроз широка поља. На хоризонту се дижу висока брда у тамно-плавој измаглици Светло зеленило младих бреза отскаче од загасите боје четинара. Ту и тамо истичу се само беле и црвене тачкице скривених кућа и вила. Из дрвећа овде онде вире торњеви сеоских црквица. То је бечко омиљено излетиште Вахау. Хана је свакако хтела да покаже Пату лепоте свог завичаја. Дан раиијв

Када ћетв доки? (ГТосвећено пешадиском капетану I класе г. Мирковићу Ллександру, заробљеннку, Офпаг ХШ-Б. — Нирнберг) Док двороги мвсец попуња празнине своје, Чекајући га стално уморне ноћи, Кроз које се проткивају исте мисли моја« ли вам је тешко и када ћете доћи?«

Док се са зелених поља убире сазрео род А малене ласте се опремају на далеки пут поћи. ц Јесен је на прагу, хладан је небески свод. Песма чежње се чује: »Када ћете доћи?« Док лишће свело напушта своје гране, Не чека зиму, нема више моћи, Ми смо у очекивању да нам сване... И вода кад шумн пита: »Када ћете доћи?« Док срце хладно бије, суза је слана — врела, Што ваша лица купа негде у самоћи... Не очајавајте у лагеру... будите ведра чела, Доћи ће данак среће. »Када ћете доћи?« Док сте ви у туђини, срца наша туга је свила, Бол је неизмеран... који не може проћи. Ви сте наша љубав, највећа и мила. Песма вас ова пита: »Када ћете доћи?«

Толубац, октобра 1942 год.

Витомир Драг. ДукиН редов ђак Српске Државне Граничие Страже

били су на Семерипгу, а данас га Јв повела у Вахау. Само, вашто се Пат толихсо нећкао да пође овамо? Кола која им је Џим изнајмио оставили су доле и сад су сами били мв* ћу виноградима. Пат је намерно пошао оним путем којим су некада ишли он и Нора. Свако дрво, сваки грм био му јо ту иознат. "ч Да, онда је била јесен. Златна јесеа. Ннје ли то било симболично? То је стварно била јесенска љубав, љубав која је већ у самом почетку носила; клицу б; зог завршетка. Није узрок 'шо: песпоразум пи тобожље Норино неверство, него је то била судбина љубави која Је била далеко од свакидашљице, од осталог света. То Је била кула у облацима. Зато Је изгорела сама од себе и пза ље је остало само мало пепела, болпих успомена... А сада је пролеће. Он је зрео човек који је стекао животно искуство. А поред њега седи на трави млада девојка — снмбол пролећа — која га во> ли. И он њу воли, то му Је сада било јасно. Али воли Је ие првом безобзирпом љубавл,у која ће се сломнти у првој бури, него љубављу пуном топлипе и дубоких осећаља... Удахн/о је ваздух пупим грудима. Осећао се стварпо слободаи и Јак. Сада Је без горчине могао да мисли на прошлост. Хана га погледа крншом и Пат је осетио њен поглед. — Хана, ти си хтела пешто да к&жеш... — Не. — А Ја ћу теби нешто да кажем.,, Први пут ЈоЈ је казао „ти". Хана поцрвене и обори очи. Пат јој приђе ■ пежно јоЈ подиже лице. Дуго јој јв испитивачки гледао у очи. — Хапа, да ли ти знаш да те Ја волим? Хана, склопљеиих очију, поцрвенв Још јаче. Није могао да се уздржи и нежно Јв пољубио. Хана уздрхта. Оно за чим јв последљих дана тајно жудела наЈзад јој се испупило. Од среће, ударише јој сузе на очи...

Три пута за последља два дана Нора је тражила Пата у хотел Империјалу и сваки пут се место њега појавио — Џим. — Извините, рекао би најучтивије, али мистер Старпера, нажалост, Још нема. Први и други пут је поверовала, али трећи пут јој Је било Јасно да Је Пат избегава. Исто тако ЈоЈ је било Јасно да би било бескориспо да се обратн Џиму за било каквнм објашљељем. Зато га ништа није ни питала. Али кад би изпшла из хола, осетила би у души оловну празнипу. И кад би путем уочила велики плакат са патписом „Пат Старпер — победник смрти", огорчепо би окренула главу и убрзала кораке. А љено огорчеље расло Је од часа до часа. Зар је она зато чекала пуних дванаест година? Зар су све њене муке биле узалудне? Зар ће и даље да живп празним и бесмислепим живо« том? Не. ннкада! Она Је своЈе право и сувише крваво платила, да би се тако лако одрекла свога права. Не, она ће се за своЈу срећу борити до краЈњих снага... Можда Је Стефан више не воли? КоЈешта! Зар се и он није узбудпо приликом њиховог сусрета колико и она?, Треба да га само остави и на миру да се нрнбере и дође себи. Свакако да се зато и повукао у самоћу. А можда и он има неку везу коЈе треба да*се реши. Свакако да није живео сам за цсло то време...

(Пасгавиће се).