Kolo

15

Српско коло Нек" се вије, К'о тробојка Србадија... Будите нам ведри, чили Ви Српчићи иаши мили!

ЗЖ ЈДЈЕЖЈС^,, ЛА. СЕ РАЗОНОДЕ Ж ПОГЧЕ

0 уображеном димњаку •^-■"Једном била једиа кућа, на тој / кући кров и на крову много димњака. Сви су били скромни и ниеу се издизали изнад крова, само је једаи био много уображен. Издизао се високо изнад крова и осталих димљака што је могао више и свакомо еб хвалио. — Погледајте само колико је дима у мене! Који димњак моЈке толико дима да избаци као ја? И заиста, ниједан димњак није мо* гао да избади толико дима као овај надувени димљак. — Ја сам у стаљу да себи то дозволим, говорио је уображени димњак свету. Испод мене стаиују богаташи, ксји ложе све пећи од јутра до мрака. А да знате само каква добра јела кувају! Никада ви нисте нешто тако добро осетили као ја, — и увек је тако исмејавао мање димљаке. — Седам пута недељно осећам мирис пасуља, шапутао је мали димњак. — То је сигурно најбоље јело сироте праље испод мене. — А ја такорећи не знам како изтледа прави, густи дим, говорио је други димњак. — Обућар, који испод мене станује, плаши се да поштено загреје пећ да не би морао идућег дана да дува у прсте. — А ја знам само за мирис хартије, "— жалио се трећи димњак. — Пензионер који испод мене стапУје ложи пећ .само старом хартијом. Надувени димњак уопште није обраћао нажњу на речи својих другова, већ је стално избацивао дим све више и више и хвалио се. — Колико дима, колико дима! Ко шаље небу толико дима као ја?

И док је зафнјукао ветар, односећи Густе колутове дима из надувеног димљака, долетео је врабац, укочен од зиме, и молио: „Зима нам је страшна жена, за доброту она не ана. Свирепа ће да нам буде, Греј димњаче, хладне уде". Димњак је погледао једним оком вранца и љутито додао: Губи се одавде, нема овде места за такве скитнице. И кад се врабац није мицао с места, засуо га је он тако густим димом да се врабац затетурао. — ДоЈзи да се угрејеш код мене махнуо му је дпмљак који је седам пута недељно осећа</ мирис пасуља. Ја немам толико топлоте као уобразкеии димњак, зато што испод мепе станује сирота праља, али радо ћу да ти помогнем. Врапчић је благодарно примио ову понуду. Привинуо се уз огромни димН>ак и огрејао своје прозебло тело. Надувени димњак иије гледао пи Лево ни десно, већ се само хвалио: — Ко шаље толико дима небу као ја? И кад је зафијукао хладан ветар, ваљајући по крововима читава брда дима из надувеног димњака, долетела је шева, сва прозебла и замолила: „Зима нам је страпша жепа, за доброту она не зна. Свирепа ће аа нам буае. Грсј димљаче, хладне уде". — Бежи, одавде, ово није место за Тебе! И кад није хтела шева да оде, он је пустио на њу густ дим, тако да се

ПО 4\\ФТ! !Ш ?4\\<\ Ш ИАРОдне приие

оас Ј еаном , нешто С иј\ио <љи< јууму кгрез вазаух плднина ОЕ адтресе...

6ИБЕ.Р(ИЕ ДОкОПА ТЕШ^И див ое> "топуз и ... „. ЗАВИТЛА. ИјИМЕ

(Наставиће се)

она затетурала. — Дођи код мене, — додао је димњак који пије знао ни како изгледа прави дим. — Испод мене станује сиромашни обућар, али радо ћу с^гобом поделити то мало топлоте. И шева је била благодарна, а надувепи димњак још се више надувао и пркосио густим колутовима дима. И док је ветар дувао, мала и пррзебла сеница видела је како из једног димљака куља густ дим и слетела је да се мало угреје. — Бежи одатле, јер немам места за скитнице као што си ти. И тако јој је пагло дуиуо днм у кљун да ее опа умало није скотрљала. — Дођи код мене и огреј се, — попудио је димњак који пије зпао за мирис дрва, већ само иапира. — Немам толико топлоте као надувеии димњак, јер исиод мене станује еиромаиган пензионер, али радо ћу ти помоћи. Сеиица је благодарно доЛетела, привила, се уз мали днмнзак и грејала ирозебле удове.

А охоли димњак иије се уопште обазирао на ове речи, само је избацивао густ дим.

1 — Колико дима, колико дима! Баф, баф, ко има толико дима ко ја? И долетела је к њему сврака-крадљивица и лочела је да му ласка:

„Колико дима, црна и сура, као кад шуму завати бура. На свету најлепше место то је Димњаче, загрсј тело моје! Ово се ласкање надувеном дпмњаку свиђало и позвао је свраку-крадљпвицу код себе. — Ово ћу ти добрим узвратити, обећала му је сврака. То је и учинила. Штогод је пашла, донрла је надувеном димњаку. Крала је другим птицама гнезда, сламу, суву траву, ситпо перје и све је трпала у надувен димњак, тако, да је чак почс , да се гуши. И скочила је једна искрица, упалила је перје, суву траву и сламу " настао је пожар. — Пожар! — викали су људн. Дошли су ватрогасци и угасили пожар, А кад је дошао мраз и стегао расквашени димњак, он се срушио. У пролеће су подпгли нови днмњак који није више био тако уображен. 0 охолом димњаку ирпчали су само враици, шеве и сенице. Од љих сам и ја ту причу чуо.