Kolo

5

*ЦР' « вечери би'1 сам сигурап да ми Ш „едино преостаје да га у&лјем. Зл две 10дине отка.ко се на го решава ннкад се ннсам одлучно да то учиним. Данас ме је докопала неодољива жеља да остварим своју намеру. Номислите само!. . Две године сам устајао ишао на посао. јео, легао да спавам и увек увек сам мнслио само на Ану. Има људн који воле једиу жену затим другу. после тога треНу; једну нзгубе, а десет др.угих на1>у. Алп ја нисам такав. ц ја могу са.мо једну да вол-им

пише- р<зз ти во

Стога је. жеља да га убијем постала мисао дсоја је почела да ме. прогпња, али-у мом.духу .таква. одлука није бнла .нншта важии-ја од планова како да проведем годпшњи одмор или да лупим ново одело. За мене чип коЈи

ЖЕЉА и ЛосвећеИо чики, Дамјану Тапурџићу заробљеник бр. 64.510 Једна топла жеља V срцу ми биЈе 11 молитва врела хита горе Вогу „Пудиге нам здрави, дођите гато брже а . То је све што за вас учинити могу. Нек' се склони туга са вашега лина Јер нас она Чико, увек. увек боли Иек*' одлеги једном та злослутцја птина, Што вам нела мира и срне вам мори. Нек' уморно лине осмех вам озари Недајте тузи да вас обхр'ва Г»удите ми онет онај Чика стари. То |е моја зкеља последња и прва. Нек' вас срсћа. Чико, свуда. свуда прати! Сад нек' се насмеје ваше тампо лине Радост П1тО вам вагаа братанина мала Шаље топле. топле од срна песмине, Београд, децембра 1942. Јелена Сечујски лченица 1 разреда гимназије

сам сам од себе захтевао да учиним није Сшо оабиллшЈи од ситних дома:ћ'.1 х брига. а свакако не толико болан као дан кад ми је. пре дпе годи-не, Ана саопштила да се удаје аа н.ега н да једино гато ми преостаје Јесте то да јој иожелим срећу, сваку срећу. Кад сам већ био одлучио ла и-двришм убиство. почео са.м да размигал.ам о тактици и иотребним инструментнма. То ии1е било лако пошто је моја иамера била да не будем откривен. Требало је. дакле. да ммслим на сат. на место, на оружје којим ћу се посл.ужити и на многе друге етвари којима нема места у духу већине л.уди. С друге страие. страшно ме је бринуло да Ана ие дозна шта билр о мом злочИну Хтео са.м са.мо да је ослободим зато шго сам био сгегуран да је н.ој потребна слобода. али писам хтео. ни за шта на свету. да номисли да смм ја убида. Убица. .. Заиста ружна реч...

Одгуриуо сам врата дућаиа једпог нушкара-часови-нчара.-јувелира к.о;и је пмао радп.у у мом кварту. Купио сам један сат. који ми уосталом ннје Уонште бмо потребаи. а онда. сасвим безазлено н природпо. ггочео разговор о лепотама живота на селу. о лову и осталом, и пушкар који је срећом делио моје склоности предложи ми сам да куним једну иушку. Али моје иотребе биле су скромцијих дименадја и ја се задовољих револвером. нригодиијим нредметом. којим ћу моћи, уверавао ме је човек, да убијем зеца на недесет метара. Стрнл.иво сам сачекао да прође иетнаест дана, пошто сам већ чекао две године и, најзад, једног лепог јесен.ег иоподнева, телефонирао сам Аии. Опростите, Ана, не одржавам своје обећаље да ћу ћутати. али заиста ие могу да се уздржим да вам телефонирам. — Нисте то смели, Жак... - Знам, Ана, аЛи први пут у две године... То је све што ми остаје од вас... Он је био срећнији... — Не, будите 1гаметни... Ие замршујте ствари... — Ништа не замршујем. Ана... Хоћу иешто врло иросто да вам кажем... Ја вас волим... Ви. то зиате... — Ја вас молим, Жак, ие почињите опет... 0 томе смо већ разговарали, једном за свагда....-Ја са.м га волела... — Али га више не волите? — Не зиам... Ја сам му потребна... И одједном помислнх на скандале, на пустоловтсне које су окр.ужавале име тог човека коме је Ана поверила свој живот. — Добро.. Али допустићете ми да вас ви.тим... Вечерас, хоћете ли? — Не, Жак, молим вас.. . Уосталом, једиа иријатељипа позвала ме је у внлу, у околини града. Управо сам се спремала да пођем кад сте се ви јавили. Спуетих лагано слушалицу. Коцка је бнла бачена: вечерас ћу убити тог човека. А затим, дуго сам седео размишљајући. неодређепог погледа, шта се могло збити за ове две године да је меле Ана изабрала место др.угог, оног другог коЈи јој је само стварао бриге и понижења.

Ноћ је већ била, пала кад сам отворно фијоку свог радног стола и извукао револвер. На улици иисам уопште журио. Било је све тнхо и благо. Она је становала у )едиој згради на шест спратова. Степенаце су се поправл,але и биле су закрчене. Био сам прииуђен да уђем у лиФт. Лифт-бој је могао да ме примети. Олучај је хт<ч> да ме пије ии ногледао. Рекох да же-

лим на трећи сират. иако се њен стан налазпо на четвртом Одатле са.м лако доспео Један спрат више. Прозор у кухињи био је оггакрииут. Пије било тешко да га потнуио отворим. Нинајућа сам се иробијао изме1)у иамештаја к))оз соб.у. Најнре сам доспео у н.еиу собу: н.ен парфем заврте ми главу. Био је још исти... Кад. сам изишао из собе, осећао сам СРИе у подглрцу. Сад сам био у садону . . Улаз се иалазио лево ... Трака оветлости падала је па врата ... Ако седнем овде. у помрчину, видећу са ка.д буде ушао и убићу га ... Одатле га сигурно нећу промашити. Сместио с-ам се у једну фотељу с револвером у руци а руком покривеиом огртачем. Тканина је имала ,да нрогушн јек хица кад б.уде испаљен, а бесумн.е нико • га неће нн чути. * Чекао сам тако до поиоћи. Онда још иола часа. Затимг још читав чао... 0 чему размишља човек док чека да изврши злочин?* А (I Ја ннсам мислио ни на злочин ни на грижу, савести; мисјгло сам само на њу Свуд око себе осећао са.м п.ено л^унко присуство. Сећао сам се њених руку. дивиог облика н.епог л'ица. румених усана. плаве косе, и још многих друа-их успомеиа... И баш тај тренутак и-забрао је он да уће. Тај човек -заиста никад није

имао такта. Два часа 1е већ млрало проћи . . Ч.уо сам како се кључ окр^ће у брави. затим иеколико корак;. у антреу. Нема сумње, тражио је оветлост г л како није могао да је нађе. отворно врата садона. Био је пијаи. При сваком кораку тетурао се од једног до др^гог кпмада намештаја и мени је било јас)№ да га не могу убити. У мени се нешто згади и ј® внгае нисам имао жел.у да га упиштим. Морао сам да се помакнем, јер се он окреиуо мени, погледае ме и, изгубнвши дефинитавно равнотелсу, онружио се колнко је дуг на теиих. Остао је непомичан, дувајући на уста и плачући као дете. Ставио сам револвер. у џеп и скупивши сву своју храброст одвукар га у собу. Кад сам га стрпао у постељу, скинуо сам му обућу кравату. рукавнце п покрио га једпнм покривачем. Осећао сам се уморан, болестан Он скоро одмах поче да хрче. Стагах гаепшр иа главу, угасих с-ветлост у лустеру, оставл.ајући само једну аалу светиљку пожрај кревета, и баш ка.д сам хтео да изиђем. опазих једну белешку, писамдЈе Анино на њеномс тоалетном сточићу и почех да га чита.м: „Филипе! Ја те папуштам. Одлазим... овог пута занста не зато што си ме преварио ип зато )нто сам тв скоро увек иозиавала иијаног као земља. Држала сам реч и нисам хтела, да те остагам. јер сам те врлела. јер сам мислила да сам ти, упрмс свему. потребна. Али не могу више да издржим. Жак ми ј> телефоиирао . Та са.м ти често говорила о н.ему. Ои ме јв колео и још ме воли а и ја примећујем да ми је стало до њега внше но до не зиам чега иа свету. Одлазим Жеку, Филипе. Немој се љутити .. .* Писмо је било нотнисано просто: „Ана".

Сећање на др. Ранка Младенови-а

I / илејади оне ноносне геиерацијв Срба националиста, прегаоца и стваралаца сваким даном је све мап.и број тих људи. Неетало је и др. Ранка Младеновића али је остала дубока бразда коју је он заорао у нашем јавном животу. Остала су љегова дела, његов рад новинара, књижевника, професора и на-

циопалисте, који ће служити као потстрек генерацијама како се служи нацији и Српству. Као друг ненадмашан, искрен и одап, са широким впдицима, увек, и у најтелгим моментима, весео, насмејан, одударао је од евојих другова високом хсултуром. Др. Ранко Младеновић био је познат у нашем јавиом животу као књижевиик, изврстан новпнар, док су га позорншни и уметнички кругови ценили и уважавали као високо уметнички образованог и способног. Новинарски н књнжевни његови радови били су са пуно зпаља обрађепи, а од позоришне и чнталачке публике поздрављапн. Према домовини се увек достојно и искрено одужио и као што су на упиверзитету занаженн његови књижевнокултурни радови, тако су и његове старешиие у војспи запазиле иснраван и пожртвован војнички рад Раика Мла-

деиовића чнја је генерација дала див скнове, прекал.ене националисте, који су све дали за величину, славу и част Србије. И у другом заробљенигатву др Ранко Младеиовић, ма да слабог здравл.а, био је вазда весео, отворен и искрен друг кога се многи другови из нирнбершког ..официрског логора најпријатније сећају. Увек радап. Ранко ни у заробљеништву не губи време. Он је активан и вредан, и његов рад се осетио међу нрвима у нирпбершком логору. Прве позоригане претставе, обрађепе са пуно уметничког знања. организује Ранко. Прва књижевна предавања, прве уметничке нзложбе академских сликара, музичке приредбе и друго организује Ранко са друговима са пуно разумевања, прецизности и уз огроман успех. Све су ове приредбе биле на достојној висини а биле су мелем и утеха,, разонода и ублажење тешке носталгије — Заробљеничке болести. Другови и пријатељи из нернбернгког заробл.еничког логора оплакаће и ожалиће свога драгог Ранка кој'и им ј 'е мпогу сузу утро, многи бол ублажио. Он ће остати у светлој успомени као човек добра срца, искрене српске душе и великих погледа, јер је оставио иза себе вечити споменик: поштен и несебичан рад и своја велика књижевна дсла, којима је задужио српску уметпост и књижевпост. Нека је слава и всчан помеп др. Ранку Младсповићу! Лака му српска земл.а, коју је искрепо волео! М. И.

ДРАГОМ ТАТИЦИ 1>рзо Је прогала година, Као кад ветар прохуји, А моје, тата, срне Све јаче за тобом бруЈи. Седим и мислим А у соби хвата се мрак, А Ја Још увек чекам На твој драги долазак. Иванка М. Благојевић, ученица II х>аз. гимиазије своме татици у зацобљенигитву, Миливоју У. Влагојевићу