Kolo

ПИШБгХеРбеРТ КАТЈТЕНВДХ

у-

<"■-) /1 ма ли данас на земљи још не//[ позиатих животиња? — На ово питање тешко је Да се да одговор који би потпуно задовољио. Занимљиво је напоменути, да наука данас боље познаје, на пример, КоперЗшкоп кратер на меседу него извесна

прашумама Конга. Урођеници су одавно познавали ову чудну животињу и причали о њој белим људима, који су се смејали њиховим „бајкама" све дотле, док једног дана нису „открили" окапиа. Исто се то догодило и са специјалном врстом црног афричког вепра „Хи-

Урођеници га зову „Вајтореке". Нико до данас не зна каква би то могла да буде животиња. У Либерији поред већ „откривеног" патуљастог нилског коња, треба према тврђењима урођеника да живи и патуљасти слон и патуљасти носорог. Иико од белих људи још није видео ове

подручја у Централној Азији или Африци. Такође непознате су нам још и бескрајне прашуме Бразилије, у које још никада није крочила нога белог човека. Према томе врло је могућно да ту живе још неоткривене врсте животин>а, а исто тако и непозната људска племена. Није искључено да ће нам ти непознати крајеви, кад их једног дана бели човек освоји, дати многа изненађења. Па и у самој Европи има још непрелишћених питања за зоологе. То је, вапример, питање алписког великог гуштера „тацелвурма" кога је Шефел опевао. Сами становници овог краја, Тиролци, чврсто верују у постојање те необичне животиње и везују за њу разне бајке. Због тога многи тврде да је та животиња само плод народне фантазије. Али постоји исто тако велики број стручњака који тврде да су видели ту животињу у брдима Тирола и да је у питању један огроман гуштер, који је дуг пола метра. С друге стране, једно је тачно. Открића нових врста и типова животиња, која су зоолози извршили за последњих неколико деценија, долазила су готово увек као последида причања урођеника који су тврдили да су такве животиње сретали и видели чешће пута. То је, например, био случај са. ауетралиском рибом — даждевњаком „Цератодус". Ова је риба дугачжа читава два метра и о њој директори зоолошких музеја у Европи нису имали појма. Исти случај поновио се с кратковратом жирафом „Окапи", која живи у

лохерус" и са патуљастим нилским коњем „Херопсис" кога је тек недавно Ханс Шомбрук донео из Либерије. Према томе, може се са извесном сигурношћу тврдити да, ако у неком делу света стално понављају „бајке" о некој непознатој животињи, којој се дају стално исте карактеристике, треба претпоставити да је у питању чињеница која је до сада била непозната. Ево једног примера: Урођеници Централне Африке већ годинама причају о постојању једне необичне ашвотиње, коју они називају „Мокеле-мбембе". По њиховом причању ради се о једној животињи, која је велика отприлике као нилски коњ, али врат јој је врло дугачак, а на глави има рог као носорог. „Мокеле-мбембе" радо се задржава. око воде,' иако није изразито водена животиња. Може да буде веома опасан, ако се наљути. 0 овој животињи чули су скоро сви истраживачи и ловци који се дуже времена задржавају у овим пределима Поменути ловац Ханс Шомбрук питао је урођенике, зашто у језеру Ба.нгвеоло не живи нилски коњи, иако су ту ва њих сви услови живбта. Добио је одговор да водени коњ не сме у ово језеро јер ту живи „Мокеле-мбембе" кога се нилски коњ боји. Према томе по свему изгледа да мора нешто стварио да постоји. Могућно је да је у питању један мали „Сауру", остатак препотопских џинова, који је толико јак да од њега бежи такав колос као што је нилски коњ. На Новом Селанду упорно се одржава прича о једном огромном белом торбару, који се донекад види и ноћу.

у коме (тако бар тврде многобројни сведоци) живи једно чудовиште које је заиста необично. Дужина његова износи од седам до осам метара, кожа му је глатка, али што је најстрашније на њему (у томе се слажу сви који тврде да су ту животињу видели) то су његове огромне крваво-црвене очи. Три пута су научне експедиције полазиле на ово језеро али су се увек враћале не постигавши никакав резултат.. Верује се да та нем; ч живи у Нахуелхуадију већ од давнлне. Можда се и ту ради о некој заосталој животињи из преисториског времена, а можда се ради ... о обичдој измишљотини. Што се тпче мора, за зоологе је оно још једно потпуно ненстражено царство, нарочито његове дубине. Ко би могао да зда какве је све облике створила дрирода у дубидама где влада вечити мрак, где је темдература стално испод нуле а водепи притисак огроман. Не треба заборавити да се још пре свега сто година, 1840, веровало да у дубини од сто метара испод морске површине преста.је сваки живот. Постоји још безброј „бајки" о разним чудноватим зкивотињама. Наука је, на пример, тачно утврдила да су у Новом Селанду некада зкивели огромни иојеви „Моас". У песмама и предањима урођеника сачувале су се слике о страшним и опасним борбама са овом огромном птицом. Данас је та врста ноја изумрла. Па, ипак, с времена на време, урођеници тврде како. се ноћу 'нојављује нека необична животиња која. би могла, по њпховом опису, да буде преставник „изумрлих" огромних нојева. Све је мање наде да „Моаси" још и данас живе, али људи из оних крајева још увек верују у њих. Ко би могао да утврди где престају чињенице, а где ночиње да ради машта? Зато је тако тешко одговорити на питање: има ли данас да земљи још непознатих животиња? Постоје само нагађања и тајне које ће се можда једном открнти. Али зар и тајне немају у себи толико чари колико и открића.

животиње, али по описима не може бити речи ни о чему другом. Али, ни крајњи југ Јужне А-мерике не заостаје за Централном Африком бар у погледу зоолошких изненађења. Ту постоји једно језеро Нахуел-хуапи

оза се облачила. пред великим покретним огледалом тако брижљиво као никада дотле. Чудила се самој себи што се она, удата жена, тако зналачки припрема за тај грешни час. И грех дије ништа нарочито — размшпљала је у себи, превлачећи преко образа своју свилену чарапу. Браколомница — како јој се то до пре неколпко дедеља чинило чудновато и страшно. Тада, ире него што јој је Ерих тако смело измамио пољубац. Нема сумње, њен муж убио би Ериха само када би што дознао. Али, њу није нарочито узбудила чак ни помисао на то. Впше се чудила што толцку пажњу обраћа на своје рубље у овоме часу. Требало је похитати. Састанак је уговорен за три. Мали златни сатић на њеном сточићу објавио је приближавање грешнога часа. Тада се сетила да је некада читала неку врло добру новелу коју је читалачка публика грабила, где је љубавник љубио своју иза;браницу између плећа. Нема сумње и Ерих ће .је исто тако љубити — што њед муж, чувеии историчар никада

не би учинио. Зато је хтела тај пол,убаца да уоквири чипкама. Зачудо како није могла никада да унесе толико естетике у састанак са својим мужем, када би се враћао са својих дугих научник путовања. Та чаробна одећа од минхенскпх чипака обећавала је праву екстазу. 0, она беше најдражесније створење које може да падне у наручје једном љубавнику. И то она. пуританка до сржи костију, како је све до сада веровала. Доиста врло чудно. Можда њен појам о греху, како је то данас сматрала, нпје бпо правилан. У Розином животу настао је преокрет. Њено рубље као и њена лектира беху ваздушасти, танани. А, муж је пуштао да чини шта хоће. Зашто је изабрала ту дугачку, Калуђеричку доњу хаљпну? Вероватпо да бн што више дстакла танане чидке на свиленој кошуљи. А Роза се разумевала у одевању... Како време брзо пролази! Она је хтела да се са Ерихом састане на једној од удал>енпх станица подземне железнице. И кренула је. Сва устрептала...

пише^схАР е>еге