Kolo
Српско коло Нек се вије, К'о тробојка Собали1в... Будите нам ведри чили Ви Српчићи неши мили'
ЗА ДЕЦУ, ДА СЕ РАЗОНОДЕ И ПОУЧЕ
Код крста дотрчао је ветар. Перица се одмах ухватио за главу, али каиа је већ скакутала по улици. Тек иод капије је села у Суџак као преплашена птица. Перица је зграбио, стрпао иод капут и отрчао кући. Сео је на клупу крај прозора и посматрао, ПЈта ради ветар. Ветар је оптрчавао око куће као да тражи Перицу. Звиждао је иза угла, влакао испод прозора, али Перица није изишао. Ветар је скочио на кров и гледао кроз димњак у кућу. Затим је и у нећи мрзовол>но брујио као да се л,утио што Перица није био у димњаку. Перица му се смејао, али зато је иодвукао ноге на клупи оспод себе да га ветар не би за њих ухватио. Ветар је опет сишао у двориште и играо позориште. Нашао је неколнко сламчица и неко суво лишће. Дувао је и сламчица је скакута.ча по земљи као бели миш. Дувао је испод сувог листа и он је скакутао као жабац. А онда је
почео да игра. Сви мишеви, жабе и етабљике јурили су наоколо и одједном хон у вихор. Перици се позориште допало, али у двориште није излазио. Ветар се вратио и тражио метлу у башти. Младо стабло лешника савијало се овамо и онамо, али није хтело да да прут ветру за Перицу. За освету му је ветар покидао и последње листнће и растурио их по нутањама. Цосле се провукао кроз ограду баште и опет је шетао но дворишту. На подруму је отоорио проаорче, али га је одмах аатворио. Перица се смејао: — Аха, господин Ветровић се боји страшила. И заиста је ветар бежао из села. На плоту последње куће махао је белом марамом у знак одласка. Друмом је одлазио у планине. Перици су ноге склизнуле с клуне. Било је одједном свуда тихо, као да се цео с-вет у свом току зауставио... М. Ст.
Прва ласта
Пролеће је било на помолу. Из далека света, преко брда и долииа, летела је ласта. Видела је дубоко велики град као гомилу камења, а широку реку као сребрну нит. Пастир и поток Брујао. поток лиладом, V из града великог хитао. а пастир један иалеии бисерне капи питао;
„Сигурно град је чаробап. пун неке чудне бајности. а ноћу кад је осветљен чиван у бљеску сјајности?"
Како је летела три дана и три ноћи, крила су јој малаксала. Морала је да се одмори. — Још нисам код куће — жалила се. И није јој било ни до песме. И поново је кренула на иут преко брда и долина, изнад градова и река, Летела је и летела, тако да. је једва даха имала, нешто је терало напред и дању и ноћу. Одједном негде доле чула је песму фруле, како умиљато свира испред куће. А у зелеиилу певају деца, држе се за руке и играју. — Сада сам код' куће, сада знам да сам код куће, уздахнула је ласта и одмах се развеселила. Слетела је ниско изнад кућа, шуме и изнад распеване Јшце и дуго је кружила. — Ево, прве ласте, ево прве ласте! викала су депа. — Ја сам је првп видео, ја, ја — ја сам је први приметио. — То је већ пролеће ту негде иза брда, ускликнула су деца радосно. И за часак нагала је ласта своје родно село и кућу са гредом, где је оставила своје гнездо непорушено.
Смрт срне
Слунмо поток ластира, журећ' кроз цветну чистину, па му је својим жубором рекао праву истину: „Град за којим ти тугујеш ирашњав је и пуп несрећа, Оез свежа, чиста ваздуха, без птица, цвећа, дрвећа" .. . И поток даље одјури. силан у својој младости. У фрулу пастир засвира од среће и од радости. МИЛАН ВАСКИН
Једншга потезом
Ј / џбуњу лежала је срна и младо \Л лане. Лћжали на сувнм гранчи■<^7 цама, нокривеним сламом, које је лапе донело својој мајцн. Била је болесна. Тешка зима је убила. Лаие је брижно њушнло своју стару мајкицу. Мајка га је нежно љубила. Била је слаба и гладаа. Поглед јој блудио уоколо и увек је опет уморно снуштала главу на гомнлу сламе. Лапе је одједиом скочило на ноге. Одбегло је некуда. За тренутак чуло се како пуца суво грање. Лане ое мучило да доспе кроз гранчице до мајке. Најпре је изронило пешто аелено, а затим цело лане. Полож.ило је мајци сочну траву крај гла.ве. И онет је ле-
гао и брижним оком посматрао сваки покрет изнемогле срие. С времена на време она је дигла главу. Дубоким погледом продирале су њене очи у очи ланета. Лане се нежно нрипило уз њу. Мирисали се дуго. За носледњи пут Мајка је језиком прешла чело своме синчићу — у знаиу пољупца и глава јој је кломула. Заувек. Лаие је очајно блејило и у дивљем скоку поЛ:гло отуда. У пролеће је опет долазило и њушкало само кости. и ст.
Гледај пажљиво
Шта на овој слици ни|е у реду? * •В51С1ОНХ01* 9ПИЈ.081П 0100 К V 'ТЗП -ихоога 90 иеЂхгЂН ибихок асЈфип охоои Где Је г. директор
Јовица је нашао паочаре г. директора, али не може да нађе самог г. директора. Професор коме се оп обратио, тврди да јје г. директор у дворишту. Можете ли да га »ађете?
л
Долази пролвће Снеговн се топе, Потоци жуборе, Реке теку — 1уре У далеко море... Сунце светли јаче, Хладноћа опада: Ирошло време зиме, Мећаве и хлада.. . Скоро ће и трава Да нам се покаже, Да она израсте Сунце дој помаже... Усахнуће земља После силне воде. Олистаће шума, Долетеће роде... Запеваће птице. Зацветаће цвеће. Биће рај на земљи Долази пролеће!
Веоград, марта 1943
М. Шибица
Р Е Б У С
За оие ко.|и се тск уче да цртају јсдним нотезом дајемо ова четирн лака нрегледа. Одлучним потезом лако ћете испунити аадатак.
Висибаке
■""ч V
У баштици мо]ој шарноЈ, Као нека бела трака, После студи, после еиега, Зацветала висибака. .. Чара око цветић бели. Деца су му одвећ рада: То је први багатен цветић Иослс зиме. после хлада. Где их има мало више Узаберу ту букете. Па вам киту висибака На улици иуди дете ... И кунују даме цвеће Тим помажу сиротаие: Помоћу том могу деца / Своје старе да исхране. Сем лепоте од цветића И користи бива сваке. Негуј, дете. бајио цвеће Зумбул, лале, бисибаке... Веоград, марга 1943. М. ШИБИЦА
Мраз и сунце Хвалио се Мраз својој жени мећава овако: — Погледај целу околину, горе, шуме и куће и признај да ниси видела ншнта лепше? Да ли си приметила како сам нацртао на прозорима цветове најразличитијих облнка и неошк-иве лепоте? И што је најглавније. нису ми биле уопште потребне боје. Довољан је био мој дах. Ја сам велики уметник и нико не може са мном да се мери. То све јнто видиш, моја је творевина. На истоку помолило је Сунце главу и узвикнуло је. — А ово је опет моја творевина И за тренутак нестало је све лепотв зиме. Мраз се стресао и захуктао Затим је сагпуо главу и вратио се заједио са својом женом у своје ледено царство. М. Ст.
Загонетка Целу ноћ нам светпост даје, На шег' нуца стално паје, Ал он зато баш не хаје! Хајд погоди, бато, шта је? (ћаоздо) Радослав Ерић, гимназиста
Где је куна?
Узбудило се кокошиње царство. Како и не би, када се у близини шуња куна. Ту је, само је треба пронаћи!
Наша маца У отмено друштво Паша маца епада И зато се увек Отмено и влада. Бунда јоЈ Је фииа, .Тога на ноте хода, Реп је потшишала. Јер таква је мода, Ал' бркове чува, *1есто их костреши; Ко је тада дирне Тај, богами, грвши. СРБА. ПЕТ. САВ0ВИ1*
№