Kolo

иитоловл

Бродови, који су били у ранија времена обилатог китолова употребљавани за лов, били су јаки дрвени једрењаци са по три или са по две катарке, дуги 30—50 метара, широки 6—7 метара, са потребним магацинима за продукте лова и за храну коју је требало носити за две-три године непрекидног путовања и лова. На броду су биле нарочите гвоздене направе, са гвозденим ланцима за реморкирање убијених китова привезаних уз бокове брода, и за извлачеље исечених комада на брод ради топљења. Брод је носио на себи четири до шест повећих чамаца „балениера", који ће се по два-три, кад дође тренутак да се кит нападне на површини мора, спуштатн у воду, снабдевени алатом потребним за убијање кита, са по шест искусних ловаца који имају унапред одређене улоге и места у чамЦУ. Посада се на броду састојала из 1520 људи, већином прекаљених у послу који их чека, који су сви, осим капетана брода и кувара, морали ловити или помагати у лову. Најважнија је била улога харпунера, чији је посао био да, са даљине од неколико метара, зарије харпуну у тело кита и да га рани на његовом осетљивом месту. Харпуна је било копље на чијем се врху налазио изоштрен челични шиљак са два репељка који су, као они на обичним удицама, спречавали да се забодена харпуна не извуче из кита. Харпунери су били специјалисти који су се у руковању х^рпуном вежбали од свог раног детињства; отац је предавао своју вештнну сину, тако да су постојале читаве династије харпунера. Извежбаност је била невероватна; причало се о харпунерима који ни једном нису промашили осетљиво место своје жртве, а остала је успомена и на такве који су, у борби два супарничка ловачка чамца око једнога истог нападнутог кита, могли и преко супарничког чамца, са велике даљене, погодити кита и тиме стећи право на овога. У своје време су били најчувенији харпунери Баски, из Бискајског Залива, које су чак и предузећа непријатељских држава узимала У слуасбу и скупо их плаћала. Капетан брода је увек био стари извежбани китоловац, који је пре тога учествовао као обичан ловац или као харпунер у већем броју ловачких похода и бпо познат као искусан морепловац и добар познавалац области у којима ће се ловити. Од интереса је начин на који је регрутована посада једног тадашњег ловачког брода. Кад се брод, са пуним товаром китове масти, вратио у луку и предао робу великокупцу, посада се, примивши своју зараду растурала, свако на своју страну. На броду је, за идући ловачки поход обично остајао капетан, харпунер, и но који од дотадашњих момака. Капетан и харпунер, су, шетајући као беспослени по кеју пристаништа препуњеног бурадима. продукта лова, или по тесним улицама места у коме је стајао укотвљен брод, потпуно спреман за полазак, загледали шетаче и кафанске клијенте и уочавали оне за које се, по њиховом спољашњем изгледу, могло имати наде да ће се на броду моћи дресирати за послове за које су потребни. Кад је тако лице уочено, капетан или харпунер га намаме у оближњу крчму, ту почну заједно са њиме пити, и то све дотле док пацијент не изгуби појмове о томе где је и са киме је. Тада га, у таквом стаљу, одведу или пренесу на брод и оставе да спава, у нарочитом, потпуно затвореном оделењу из кога нити може изаћи, иити се може чути даље од брода, кад, освешћен, поћне викати и звати у помоћ. Обично се у току једнога дана, или једне ноћи, на тај начнн попиш број унражљених

места на броду, и капетан одмах издаје заповест да се дижу котве и да се полази. Кад брод буде на пучини, варобљена лица се, једно по једно изводе из аатвора, капетан им саошлти шта их у будуће чека и заповеднички затражи од њих да се одмах почну учити послу на коме морају остати све до свршетка ловачког похода. Протести, молбе и претње ту ништа не помажу; за најмање противљење заробљеници буду злостављани и тучени, док се, видећи да се не може друкчије, не реше да започну посао. Дешавало се врло често да баш од најнежнијих младића, истргнутих тако од своје куће и од својих породица, који дотле никад нису ни вндели море, после таквих лекција испадну највешти-

управи у правцу кита кога Је и он сам спазио својим догледом. Кад је брод опрезно пришао киту на 200—300 метара растојања, на команду капетана чамци се спуштају у море без лупе, сваки заузме на н.има своје место, са харпунером на предњем крају чамца и крмарем на задњем крају; четири добра веслача поседају на седишта између њих. Харпунер држи у руци своју харпуну, за чији је задњи крај везан мек, а врло јак конопац, смотан у стуб позади. харпунера. Дужина ужета износила је по неколико стотина метара, кад што и по један километар. Подади харпунера своји један китоловац са оштром секиром у руци, снреман да у тренутку пресече конопац што везује чамац

ји ловци китова и да на томе лослу остану за цео_ свој век. Полазак је" увек био око половине пролећа. До области У којој ће се ловити путовало се недељама, као и месецима, према приликама на мору. За све то време на броду су поучаване новајлије, који су се требали извежбати за оно што их чека кад буде отпочео лов: морнарски послови, руковање прибором, алатом, једрилима, веслање у ловачким чамцима, који, се, ради тога вежбања, успут спуштају у море кад је, због затишја, броду немогућно пловми, руковање направама за везивање и реморкирање итд. Поучавање је увек било довршено пре но што се стигне у воде у којима ће се ловити, и задовољан успехом новајлија, капетан тада обично приреди гозбу и весеље при коме се новајлије, дотле већ измирене са судбином, помире и ижљубе са својим дотадашњим мучитељима. Већ данима брод лута по мору тражећи кита, провлачећи се често кроз гомиле ледених санти. Успут се на понекој леденој санти или пловном леденом брду улови и по која фока, који морс или бели медвед, што корисно нослужи за промену хране на броду, јер се иначе живи од конзерви, усољеног меса и пасуља. Наједанпут, стражар са катарке почне викати и руком показивати иа пучину, на нешто што се са палубе брода још не може сагледати својим догледом који не испушта из руке и којим без прекида посматра пространи морски видик са висине на којој је у своме бурету. Он је спазио у даљини карактеристични водоскок који издаје присуство крупнога кита. Посада на броду, са новајлијама који у највећем узбуђењу ишчекују шта ће наступити, одмах спрема чамце за спуштање у море, проверава да ли сваки чамац има све што му треба и чека тренутак кад ће капетан наредити да се чамци спусте и да у њима сваки заузме унапред одређено место па да се кит нападне. Капетан је у том већ дао команду да се брод

са китом, у случају ако би била опасност да чамац, кад га раљен кит са великом брзином стане вући по површини мора, буде водом запљуснут и подављен. Кит за то време стојн мирно на површини воде и избацује свој млаз ваздуха и водене паре, који га је из далека издао. Кад му се предњи крај чамца опрезно примакао на пет до шест метара (код вештих харпунера и на 15 метара), харпунер снажно хитне харпуну, гађајући кита испод предњих пераја., на једно нарочито, свакоме харпунеру добро познато осетљиво место. Чим се хариуна зарила у китово тело, веслачи одмах свом снагом завеслају уназад, запевши што могу впше да се што брже и што даље од кита одмакну, како чамац не би примио ударац репа. Јер се кит, ударен харпуном бесно праћака, и тај тренутак је од највеће опасности за ловце у његовој непосредној близини. Често се дешавало да је цела посада ловачког чамца ударом репа дигнута у ваздух заједно са разлупаним чамцом, погубила животе. Ако се чамац срећно и на време одмакао од ражљућеног кита, онда овај, бесни јурнувши у једноме правцу, са заривеном у њега харпуном која се не може из ране извући, повуче собом дугачки конопац из чамца, који се, са стуба у који је смотан, стане нагло одмотавати и вући за китом. То је одмотавање, кад је кит велики и бесан, тако нагло, да конопац, ако је и најмање замршеи око харпунера, дохвати у тренутку овога и одвуче у воду за китом; забележено је више случајева такве врсте. Место на ивнци чамца, преко кога прн том одмотаваљу конопац прелази, тарући се о дрво, мора се понекад непрестано Иоливатн водом да се не би дрво на шему упалило. Кад је конопац сав тако одмотан, а за то треба којн минут времена, он се нагло затегне и тако тргне чамац за који је чврсто везан, да се посада мора добро осигурати, ухвативши се за иви-

це чамца, да не би у томе опасном тренутку попадала у чамац или море, што се нарочито дешавало код ловаца новајлија. Кит тада, брзином од 20—30 километара на сат, стане вући чамац, на коме крмар мора пажљиво крманити да се не испречи, да не буде водом вапљуснут и подављен. Вукући чамац, кит не рони дубоко и често излази на новршину воде, продужујући бесну трку првобитним правцем. Ако га је харпунер добро погодио, он у тој трци изгуби толико крви, да после неколико сати времена малакше и почне смањивати брзину. Кад ловци то осете, почну сложно увлачити дугачки конопац у чамац и на тај начин прибли« жавати се киту. За то време кит је са* свим малаксао, застао и почео се извртати поребарке на површини мора. Тада ловачки чамац пристане сасвим уз њега, као уз какав брод, и харпунер га са неколико добро управљених удараца нарочито за то спремљеним, добро заоштреним копљем, нотпуно доврши. У том пристигну и остали чамци са брода, закаче кита великим гвозденим кукама и дебелим конопцима, па удруженим снагама, снажно веслајући, повуку га броду који им је сам пришао ближе. Кит одмах буде нривезан уз бок брода и ту добро причвршћен гвозденим ланцима. Шта да се од тада ради са уловљеним китом, зависило је од тога да ли се он има вући на место где је топионица, на каквој обали или на каквом острву, или ће се топити на самом броду. Ранији китоловци у седамнаестом и осамнаестом веку, то су увев чинили на обали, јер су им бродовк имали само магацине за готове продукте лова, који се смештао у дрвену бурад. Доцније, кад је лов у близини обале био ослабио, тако да је брод, тражећи китове, морао крстарити по отвореном мору стотинама кплометара далеко од сваке обале, он је морао бити у исто време и топионица и фабри« ка за прераду кита. У првом случају кит је одмах одвучен до обале на којој је топионица, привучен обали и предат онима који ће га сећи и топити. Ако се при томе деси да брод, вукући кита, наиђе на другог кога треба уловити, онда се онај први кит ту на месту остави, ношто му се у леђа забоде високо копље са заставом, на којој је означен брод што га је уловио и коме он по китоловном праву и припада. Са од« ређеним врстама китова који, као баленоптери, убијени тону поступно у, море, тако се није могло чинити. Тада се најпре, на месту где ће се кит оставити, измери дубина мора, иа ако ова. не прелази коју стотину метара, зарије се у његова леђа гвоздена кука са привезаним за њу јаким конопцем, чија дубина премаша нађену дубину, па се за други крај конопца, који се такође баци у море, привезке велика даска или буре са ознаком брода, утиснутом усијаним гвожђем. То ће обележје, поред извесних координата места, служити за то, да. се нађе где је остављеи напуштеии кит како би се извукао до површиие.воде и превукао до топионице. На местима где је велика дубина мора, кит се није ни покушавао ловити ако се позна да је ои од оне врсте која, кад се убије, тоне на дно мора. Као што се види, такав иачин прераде китова повлачио је велики губитак у времену, али је овај био накнађен богатством лова у близини обала и тпме пгто су се ловци, не губећи време у сечењу и топљењу кита, што је за једног кита тражило по три до четири дана непрекидног и напорног рада, одмах враћала на морску пучину да тражи нОву жртву. У другом случају, кад је кит прерађиван на сред мора, на самом броду, чнтава половина брода претворена је у пећи и топпоницу. Момци нз носаде су се, прескачући преко ограде брода, спуштали на кита, пошто су иа