Kolo

8

'ЗјјШЖПЈ

С^)РОМАН ОЛ К.Г »^ЕРИМАЈЕРА

(12) Неколико пута су покушали њени родитељи да ућу у њену собу, али Моника није хтела да отвори. — Нешто јој се страшно морало да деси, рекла је госпођа Милер свом мужу. Пусти је нека се исплаче. Ујутру је дошао шофер да је одве8е. — Мони, Мони, устај, дошао је шофер. Одговора није било. Сва у страху стара Милерова позвала је мужа. Заједничким силама једва су отворили врата. Моника је лежала на постељи обучена, онако како је синоћ легла. — Мони, Мони, забога, шта Зе с тојбом? Моника отвори очи. — Мама, драга мама! Свему је крај! Не волим га вшне! — Кога? ' — Па њега, Ханса. Испрекиданим реченицама испрнча»а је мајци шта се десило. Стари МиЛер се философски повукао кад је чуо • чему се ради. — Вто, шта сам рекао! Глумци су Ветропири... Стара Милерова, против свог обичаја, ништа није одговорила. Скинула је кецељу и одлучно пришла умиваонику да опере руке: — Чекај, ја ћу да му покажем, каво се поступа с мојим дететом! Сви стс ви мушкарци једнаки. — Молим те, мама, само ти немој Да се мешаш. Све је доцкан.рече Моника која је познавала одлучну природу своје мајке. — Добро, нећу. Али онда треба прво да скинеш шминку и да доручку; јеш. После ћемо впдети шта треба да ее ради... Моника је механички послушала. 'Само њене бледе уснице су шапутале: — Ханс, Ханс, шта си од мене учићио. * Ханс Ауерсбах је целу ноћ после Опог драматичног догађаја банчио. Његов слуга морао је непрестано да доноси ниће/ Телефон који је непрестаио ввонио, још увече је искључио. У јутро, чим је свануло, онако необријан изишао :е на улицу, узео такси и наредио да га вози ван вароши. На реци се у грмљу свукао и скочио у хладну воду. Пливао је и гљурао се догод није осетио да већ подрхтава. Сад је знао шта да ради. Код једног берберина на периферијн обријао се н дотерао. Затим је потражио телефон. — Молим вас дајте ми везу с господином ван Тонкеном, рекао је кад је добио везу с Инка-филмом. Ван Тонкен се јавио. — Овде Ханс Ауерсбах. Ја морам с вама да говорим, господине ван Тонкене. Зачудо ван Тонкен је нристао. — Добро, чекам вас у бару хотела -„Впистола". Иола часа доцније седели су један врема другом. — Гбсподине ван Тонкене, ако мислите да сам вам нанео увреду, ја вам стојим на расположењу. — Прихватам! рекао је ван Тонкен хладно. Само не желим двобој са сведоцима. Не волим јавност ни рекламу. Ла нисам филмски глумац. Можемо још данас по подне да се нађемо у Кладову. Тамо има места и нико нам неће сметати. Ја ћу донети пиштоље и повести лекара. Јесте ли споразумни да ствар остане у тајности ако нико не буде убијен? Добро. А ако буде, противник се има сам да пријави влаСтима. — Врло добро, прихватам. Само, да будете начисто с једном ствари: ја нзлазим на двобој с вама само зато што сам вас увредио и грубо одгурнуо.

Што се тиче ваше жене, она је чиста као анђео, а ви немате право да јој ускратите своје поверење. Ван Тонкен се намршти и усне му се стегоше. Наглашујући сваку реч рече полагано: — Не желим више да вас вређам, али морам да вам кажем да вам не верујем више ниједне речи... — Мени је сноредно да ли ми верујете или не верујете, али својој жени морате да верујете. Она вас воли и поштује, — То ви кажете. Као што сте госпођици Милер рекли да је волите. Ауерсбах је без речи прогутао увреду. Није имао шта да каже. Ван Тонкен устаде. — До виђења, господине. Вероватно вам је познато, да сам врло тачан...

— Флоријане, ако не постуииш како ти сад будем рекао, можеш да покупиш своје ствари и да се губиш, рекао је Ауерсбах свом слузи. — Заповедајте, господине. — Дакле, да знаш: ни за кога на свету нисам код куће. Не интересује ме нико на свету. Ни филм, ни ангазкман. Хоћу да спавам и ништа више... — Добро, разумем. А, колико дуго мислите да спавате? — То не знам. Можда осам, а можда и месец дана. Али ни у ком случају не улази пре но што те сам не позовем! Ношто је ушао у собу, Ауерсбах је пажл>иво затворио за собом врата, сео за сто и написао једну цедуљицу: „Ако ми се шта деси, молим да се оба ова писма неотворена предају на пошту". Једно писмо било је адресовано на његову мајку, а друго на — Монику Милер. Нико у кући није приметио кад је Ауерсбах изишао из свог стана. Отишао је пешке до гараже, сео у кола и кренуо за Кладов...

У исто време ван Тонкен је нисао свој тестамент којим је све своје имање завештао својој жени Мели. Осим тога је у једном писму државном тужиоцу нанисао да је до двобоја дошло његовом кривицом и да Ханс Ауерсбах ништа није крив. Са женом се пије опростио. Свом слуги и шоферу дао је вољно и сам кренуо колима за Кладов. Успут је

узео у кола лекара др Ролфа Мелнера. — Требало би, уствари да нријавпм целу ствар полицији, јер је двобој злочин, припремљено убиство. Али, с обзиром на наше дугогодишње пријатељство, то нећу учинити...! — рекао је лекар и уздахнуо. Ван Тонкен му је пријатељски стиснуо руку. У Кладову их је Ауерсбах већ чекао. Поздравили су се без речи и одмах прешли на сгвар. Лекар, као непристрасан, изабрао је пиштоље. Одмерили су отстојање и у истом тренутку праснула су два метка. Ауерсбах се срушио као свећа ничице на земљу. Ван Тонкен му је притрчао н подигао га. Кошуља на рањенику била је сва крвава. — Погодак у срце, рекао је ван Тонкен узбуђено. — То ипак нисам хтео. Доктор Мелнер се љутио: — Лако је сад рећи: „То нисам хтео"... Уосталом, метак није погодио у срце, него у раме... Пажљиво су рањеника нренели у ван Тонкенова кола. Доктор је узео Ауерсбахова. За време вожње Ауерсбах је отворио очи: — Господине ван Тонкене, рекао је тихим гласом. — Сада ми морате веровати: ваша жена воли само вас...

Данијел Јуршиц се сав запреиастио кад му је ван Тонкен испричао целу ствар. — Па то је покушај убиства, рекао је. За то ћеш одговарати пред судом ... — Али Ауп а је дао реч да ће ћутатн. Уосталом. како било да било, ствар мора да остане тајпа. — А ако Ауерсбах умре? Ван Тонкен је тренутак ћутао. — Па 6п је сам понудио да ми да задовољење. Уосталом, он неће умрети. Он не сме да умре... — Ти си много остарио, Павле. У тропскнм крајевима није ти било тако много сталр до једног људског живота, ако се добро сећага. Уосталом, он ти је разорио брак... — Одувек си имао поган језик! рече ван Тонкен. Ако је ико имао намеру да разори мој брак, онда си ти био тај. Ти си човек без осећања, човек без срца... Јуршиц је сачувао своју мирноћу.

Својим путем Остављен самоме себи, пролазим путем својим Који судбина уклеса на небу живота мог. Мира не налазим, ни спокоја нигде, Само ме туга као сенка прати, обавијеног у мраку свом. Међ' баркама витким које прати људски јад, Веслам и пролазим јер морам, свеједно је куд. Борећи се на пудтим таласима немирног живота Где погледам, јад и^разнина влада свуд. За мене постоји још само сјете бол. Као Робот. Пролазим путевима тешким ка блиском крају овом. Некада уздигнута чела поносан и горд Сад срцем пуним бола, погрбљен под теретом живота тог. Ја више ништа немам! И осмех мој је само Изобличена гримаса на бледом лицу мом ... Још само тебе, Боже, имам и негде далоко малени гроб. Кроз које пламти мило лице Мајке, к'о успомена у пустом орцу том.

Б е о г р а д.

ФЕРИ ШЕРФЕЗЕ

V-

Ј

— Зашто сада све пребацујеш на мене? Да ли сам те лагао? Да ли сам се ја удварао твојој жени? Да ли сам ја играо комедију с лажном веридбом? — Не, не, го не кажем. Ја сам крив за све. Ја сам био недовитљив. Више сам веровао теби и другима него своч јој жепи. Кад тешко рањени човек кач же: „Морате да верујете својој жени% онда не лаже. Не умире се с лажи на! уснама... — Павле, ако је тако онда се мора« мо растати. Ти остани са својом же* ном, а ја ћу се изгубити... Ван Тонкен је још рекао: — Можда те тера на нут нечиста са« вест? Иди. Али, молим те да ми учи* ниш последњу пријатељску услугу. Реци ми отворено, да ли верујеш још и сада да ме је Мела варала? Не треба да лажеш. Реци истину, овога пу« та. Сасвим слободно, без двоумл.ења, — Пријатељску услугу да ти учи« ним? Ти знаш да сам ти увек био веран друг и пријатељ. Дакле, рећи ћу ти отворено: ја не верујем да те је твоја жена варала. Пре верујем, да си све то екривио ти сам... — Па одакле је целу ствар знала она статнскиња, Дановицева? У великој соби владала је мртвачка; тишина. Чуло се само куцање часовника. — Павле, сем мене има још један кривац. То је Вва Озберг. Она је, из* гледа, монтирала скандал у атељеу... — Она? Ви сте обоје једнаки... — Само смо радили из разних мотива. Ја сам радио из пријатеЛ )Ства* Сада може.ш да се вратиш својој жени« — Ако буде хтела да ме прими. Ако неће, не остаје ми друго него да се сам пријавим полицији. — То немој да урадиш. Ауерсбах св обавезао да ће ћутати. Ти немаш право да прекршиш уговор, ак<1 га он по* штује. То ти је мој последњи пријатељски савет... * Мистериозни случај са фцлмским глумцем Хансом Ауерсбахом објавио је кратком белешком прво један јутарњи лист. А затим је о њему почела, да пише цела штамна. У криминалном оделењу претседни« штва полиције била је та белешка нодвучена црвеном оловком и одмах узе« та у рад. Млади амбициозни полици« ски комесар одмах је телефоном иотра« жио редакцију јутарњег листа. Јавио се реиортер домаће рубрике. — Имате ли ви довољно основа за објавллвање овакве вести? нитао јв строго. — Ја сам обавештење добио од грофице Еве Озберг, одговорно је репортер. — Када? — Синоћ, на чају, на који сам био позван. — Хвала. Грофица Озберг запрепастила се прво кад је чула да је тразке господа нз полиције. У којој ствари желе господа са мном да говоре? Морам да се обучем за позориште. — Само неколико питања, госпођо. — Саслушање? — Не, то није права реч. Пре једпо мало обавештење. Сипоћ, на чају код вас, говорило се о томе, да је, можда, г. Ауерсбах настрадао у једном објашњењу са нзвесним господином.. госнодином... Комесар је намерно отезао, иако је знао име. То је обичан полициски трик. Грофица је видела, али је ћутала, — Чини ми се, да сте рекли, ван Тонкеном... (Наставиће се)