Kolo

5

— Шта учипи, човече?! — кликгту авијатичар још с прага ... — Како шта учиних? Ти се прекрсти, показа ми доде руком, и ја разумедох да то зпачи: „А, сад како тн Бог да", и — шта би — би! Отада иаш добрн уча путује само —» возом...

„МИЛЕ СВЕЂЕ — МИЛИ КЕРЦОВИ" Сви иутописци и стра,нци који су долазили у Београд пре 1840 годиив пуии су хвале и лепих утисака о старој српској пресгоници „на ,става'ма Саве и Дуиава". Тако један од путописаца казке: „Утисак што је на први поглед учинио на мене Београд остаће ми незабораван и особит. Т[рво угледаш широку, али не баш високу хрцдииу, која св узднже из воде. Видиш сиве зилиив шанаца и травне бедеме, који, с повише таквих редова, опасују хридину, н.ену виснну овенчавају полусрушена зупчаста платна.. Али тај исти путописац говори о источн.ачкој немарности Београда. И каже: да те немарности нема да би Београд био још ленши пего нпо је. И он, као и многи други пре њега, жале се на то да у Београду ие постоји ии једна евронски уређена гостионица. Ваљда због тога, да би пред страпцима који иавраћају у Београд могао „осветлати образ" књаз Михајло нијв жалио труда да сазида једну репрезентативну гостиоиицу. Тако је створено „Старо Здаље" где је доцније била кафапа код „Јелена". Здан.е је нодигнуто 1841 године. У Београду кож је све втгте почео да добија оснлвв свог данашњег изгледа, Здагве је била сензација за београђане. У иајживл.ем делу града, у близини данаипг.е Саборпе цркве где је доцније била смештена стара Београдска железничка дирекција, сазидано је „Старо Здање". Према речима зедног путописца „Здање" одговара потпуно евроиским захтевима. И он каже.: „Власнггк јој је књаз Михајло Обреновггћ који није жалио издатке да је по обиму и њеној раскоши сагради, да би се могла подичити пред ма којим хотелом у иностранству. Здање значи грађевина па се тако и назива. Она би била најлепша и пајвећа зграда у Београду, која би се могла упоредити са најлепшим хотелима Пеште и Беча, да и ту не завлада источњачка немарност. Много је крива тој запуштености и та околиост што се у овој землл! држи још за свето, обичај гостоприметва..." Можда је овај путописац био и су« више престрог, али је тачно да је то био један елитни локал. У кафани код „Јелена" у Старом здаљу приређивани су ирви сјајни балови У престоници. Од године 1843 ове балове је мајсторски аранжирао закуиац Хариш. Према писаљу листа „Србског Улака" од 1844 године Хариш је упосио све своје знање у расветљавање сале за време балова. То његово знање огледало се у што већем броју тзв. „милих свећа" — „милих керца". Иначе у тој кафани појавио се и први билијар. Д. В. МИЛИЋЕВИЋ И* ПУНА ЧАША Милан Ђ. Милићевић, у добром друштву, видећи да му поново пуне чашу коју је тек испио, имао је обичај рећи: — Ама шго је пуниш, човече Божји, кад ме знаш какав сам: испићу је! Па каква ти је онда хасна — весео био!

сЈ&ДМА ИСТИМИТА ПРЕДРАТНА ПРИМА

Г/с

ПИШЕ:МИЈ7.Д.ГОПУБС > ВИР^

Елиса је бректала... Учи је неко од момчади с аеродрома помагао да закопча авијатнчарски комбинезон, а затим — падобран... Учу пСођоше. жмарци, кад му приђе пријатељ — авијатичар и кад му рече: — Ово ти је, побратиме, падобран .. Пека те то ништа не плаши. Не дај Боже, да петато затреба — знаш како је све може да се деси — ја ћу ти благовремено дати знак руком. У том случају слободно се извуци из седишта и скочи у попор... Можеш и да зажмуриш, али кад скочиш повуци ову ручицу на грудима, од падобрапа, и сићићеш на земљу лагано као пахуљица... Објаснио је затим узнемпреноме учи како ће се најлакше ослободити веза у седишту, па су, мало затнм, лако, као птица, узлетели ... Сунце је блистало... Под љима, дубоко, прелипали се зелени предели, брда, равннце, брежуљци ... Авион се лакО њихао ... После четврт часа летеља, дубоко под љима, у мору зелепила, у средини густе шуме, заблиста купола неког манастира, усамљеног са својим мајушним звоником ... Авијатичар погледа доле, и уча у том тренутку сиази како се овај прекрсти и како му руком показа доле у понор, нреко авпонс.ког трупа.,. Грешни уча пребледе у магновењу. Затим у трену ока, откачи везе, усправи се у седишту, и пре него што је авијатичар могао и један покрет руком да учини, стрмоглави се у бездан ... Некодико тренутака авион је кружио као птица над отвореним падобраном који се као велики цвет, откинут ветром, лелујао силазећи лагано у оио зелеиило иод собом ... * Калуђери су скиНули учу с дрвета и једва га испетљали из конопаца падобрана. Из суседног среског месташца стигао је пеколико сати доцпије авијатичар аутомобилом ... Затекао је учу за трпезом међу црним монашким мантијама ка,ко испија стару преиеченицу из манастНрске ђуроваче ...

БЕОГРАДСКЕ СЛИКЕ

ћразничпи дан иа Кажмегдану

ним авијатичаром. И, питом, како га Бог дао, учини да га авијатичар необично заволи. Терао га уча да му нрича о својим вратоломним подвизима, внсоко над облацима, да му до ситнице прнча шта човек осећа кад нрвнпут полети, и овај му то, без уобичајене досаде, испричао све у танчшге ... Доста дуго после тога опет се наме№ у нашу варош онај авијатичар. И тек што је коракпуо сретне иашег учу!

Дивота... Нема да се гузкваш и гаравиш сатима цо возу, кад овако можеш бити у Београду за гаСоро непуи сат... Уча се узврда ... Покуша прво да „ слЈ,же како не путује сам, затим како му је слабо срце, али најзад, кад авијптичар на све одмахну руком, и узе да се шегачи његовим страхом, нриклопи главу и пристаде да лети првипут у животу ... Сутрадан стајали су крај авиона.

(Овимав: А. Симић)

ован Душановић дуго година био је учитељ, негде подаље од Београда. Био је добар, честит човек, и као такав био радо вићен и вољен. Због тога је Уча имао и много позпаника и пријатеља и радо био позиван у друштва... Једнога дана, опет у друштву, упозна се уча с јед-

Поздравили се пријатељски, братски и кад се упитали за здравље и новости, дознаде од уче да се спрема да сутра крене за Београд, мало до Министарства, службено ... — Врло добро... — прекиде га авијатичар. — И ја се сутра враћам у Београд па ћу те повести авионом...