Kolo

Ртортажа »Кола« о Уфином граду

У <ЉА5РИЦ,И <ЗНОВА И МАШТЕ

зградв за нове филмове, где се црта иамештај, тоалете, фризуре, па чак и изрази лица главних филмских дива. Једна зграда привлачи нарочито нашу пажњу: у њој се припремају свп они најфантастичнији трикови, које публика примети или не, на биосконском платну. Прилазимо вратима у наЛево — „Фабрика" из „Дизела" под светлошћу вефлектора.

Ту су читави делови градова, улпце и блокови кућа из других филмова, које смо до сада већ видели, или ћемо им тек пљескати. Ипак нас сада највпше интересује само снимаље филма. Враћамо се ради тога, у главни хол, где се тренутно снима филм „Цнркус Ренц" са Реие Делтгеном у главној улозп. Поред хола су циркуски шатори, кола и остале нригодне реквизите.

Берлин, крајем априла 1943 Ш ирока, сива аутострада, по којој клпзи наш аеродипамични аутокар, провлачц се достојанствено између зелених берлинских језера, на чијим се обалама смељуЈУ боровн и брезове шуме са већ раскобшо расцветаним ливадама. Малопре смо нројурили поред трибина, с којих публика често узбудљиво прати аутомобилске трке што се држе иа овој истој писти. Оне су пас још једино потсетиле на Берлии и сву ону прозаичпост, коју нам он пружа, тако да сада можемо „сербез" да уживамо у ромаитичпости предела: да се „пребацимо" у царство снова и маште. Мећутим, баш зато сада имамо најмаље вол>е и стриљења, јер нас још само неколико тренутака раздваја од иекрцавања У фабрици тих истих снова и маште. Наша аутострада води ираво у „Уфа Шта.т" ... Онај „иптермецо", који је био потребаи да бисмо прешли растојање од 20 км. између Берлина и Уфиног града, искористио је наш л^убазии домаћип, један од директора УФе, Харке, да нам исприча у иоверељу колнко го■дипа има Олга Чехова, колико писама дневно добија Јоханис Хестерс и зашто је Зара Леандер пре месец дана втпутовала за Шведску. „На овом месту, баш, сниман је филм •„Велики жраљ", у коме су учествоваЛи, као статисти, три пука правих гренадира. За време снимања била је потребна једиа сцена у којој је главни

мио руку, тако да се морало да прекипе са целокупиим спимањем док није оздравио" — завршава наш домаћин своју причу, јер су баш нагаа кола стала као укопапа у месту, пред великом гвозденом капијом, на којој је огромннм словима писало: „Уфа-Штат". Уиућујемо се главиом улицом цеитру града. Поред нас иролазе сасвим озбиљно витези из доба крстагаких ратова и даме са кринолинима. На једној и на другој страии улице су модерне, истннске зграде, у којима су смегатене управпе иросторије, џиновскп ресторани и просторије за одмор и забаву. До њих су огромни магацини з'а кулисе. Нисмо стигли да их све пребројимо: смотрили смо једино да су у једноме смегатени само гнлсани украси и орнаменти корпнтскога стила, ренесансе и барока. Преко пута је столарница у којој читава чета пајбол.их мајстора релдише пајразноврснији намегатај и дрвенарпју за кулисе. Затим, Дворане где се нројектују Лево — Уочи Комаиде ,,пази, снима се!"

Ни блато не сме да буце препрека за снимаи,е јепном режисеру. јунак Ото Гебир, морао да падне са коња. Неколико пута је режисер, Вајт Харлан, понављао исту сцену, али без успеха. На крају се коњ Великога краља толико узнемирио, да је у трку збацио свога господара на земљу. Пад је био изванредан, сцена је успела нотнуно, алп је зато Гебир при паду сло-

Ди да ћемо ту открити макар мисте-. рију „Минхаузеновог" лета на месец, али нам усплахирено прискочи наш вођа показујући нам таблу, на којој пигае да је улаз забрањен под прегњом смртне казне. Једино на тај на« чин може тајна још да се сачува. Поред гардероба са костимнма и тоа* летама и одељења где се облаче и маскирају глумци и статисти, налазе се најзад огромне дворане за снимаље., Високе су по 25 метара а простране често скоро као футбалско игралиште,У једнима се врши снимање „датеријера" у другима само „екстеријера", У| трећима пак, изводе се једино музички делови филма. „Екстеријер" се може, међутим, да снима чак и — напољу. На огромној пољани, на периферији Уфиног града, поред вештачког језера, уздиже се висока гомила песка. Начули смо да се тај несак, према потреби, пребацује вагонетима на разне крајеве пољане: ,неки пут је потребно дочарати публици афричку пустињу, а некада па1С, само морску обалу. Неколпко осушених воћака стрче неукусно нз земље. Сада се ту ништа не снима, нначе су оне или прекривене снегом, или су расцетане, па са■мо што не замиришу... Мало даље препознајемо поједпне слике из филма „Минхаузен". Ту је још скоро сасвим читав Брауншвајг, родно место лажљивог барона. Све куће баш немају кров, али то. не смета, јер филмска камера не може да ухвати одједном све у свој објектнв. Када би она била толико савршена, да у исти мах сними лиДе и наличје оних „тешких зиДина", читава ствар би била сасвим обелодањена. Али такво савршенство неће никада бити потребно и неће се никада сазнати да су ти „дебели зидови" у ствари само гипсапе плоче, неколико милиметара дебеле, повезане позади дрвеним и жичаиим скелетом, да се конструкција не би распала од своје „масивности", пре него што буде са снимањем завршено. Са овим јубиларним филмом није се баш много штедело, али се ипак водило рачуна да се не прави ништа што је непотребно.

Ва реди је сцена у фијакет/