Kolo

19.

(} ттжаАЦ

лко се мушкарац до 35 годи. /Ј не не ожени, треба према својој имовини да нлаћа порез храму богиње Хере, заштитнице брачног живота. Сем тога, такав човек неће уживати никакав углед и нико не треба да га слуша". Ове речи написао је Платон и ту је уједно први пут поменут порез на нежење. Један ученик филозофа Аристотела отигаао је још даље. Он је захтевао високе и оштре казне за Све ванбрачнике оба пола. Класично законодавство је теорију одмах применило у пракси. Оио је у сваком неожен>епом мушкарцу од преко 25 година гледало бескорисног и штетног Члана друштва и тражпло је сретства да и најокорелије натера у загрљај законпте супруге. Да би окорелим нежељама што више загорчао живот, закон је ожен.еним људима давао мпога права и привилегије које су нежењенима остале ускраћене. Ликург, законодавац Спарте, одузео је старим момцпма многа грађанска права и правио је од њих сваком приликом јавно ругло. Стари момак у Спарти није могао да постане војсковођа, ннје могао да учествује у јавним такмичењима, играма и свечаностима, иако је морао да плаћа велике порезе за те приредбе. Једаппут годишње морали су стари момци да се појаве сви заједно на јавном тргу где су били предмет поруге и иомевања од стране осталог грађанства. И задоцнели брак, опсигамију, Спартанци су исмевали. Као најповољније доба за женидбу сматрало се код мушгкарца 25, а код жене 20 година. У старом Риму девете године после Христа издат је закон „Лекс ПапијаПонеја", који предвиђа ограничење нрава наследства, за нелгењене мушкарце изнад 35 годипа и неудате девојке изнад 20 година. Нежење са преео 50 година били су искључени из свих почасних звања. У позоришту могли су да добију само најгора места. По једном интересантном пропису швајцарског закоиа човек осуђен на смрт био би помилован и ослобођен сваке казне, ако се нашла жена која бп га узела за мужа. Такав случај се десио 1825 године. Једна девојка осуђепа на смрт због крађе и скитње спасла је себи живот удајом. На нуту за губилиште поворку је зауставио једап кожарски радник који је изјавио да је сиреман да узме ту девојку за же-

ну. Швајцарски суд прихватио је ту понуду коју је кожарски радник оправдао речима, да је његовом деди који се налазио већ под вешалима спасла на исти начин живот једпа Удовица и да је тај брак био срећаи. У Фалачкој, Хановеру и Брауншвајгу постојао је закон по коме се „мушкарцима ко.јн би презрелн божанску установу брака" после одређепог броја година одузнма право слободног располагања имовнном. Постепено би имовина окорелих нежења иринала државп Име „нежења" и „стари момак" у данашњем смислу потиче тек из 15 века. Старост кад је пежељеп мушкарац оглашен за „старог момка" варирала је између 40 и 50 година. Последњи несрећнпк коме је па осиову овог закбна одузето имање био је ритмајстор фон Телен који је 1782 године умро у Минстеру. Доцпнје није више било конфисковања имања, „пошто су се протнв те мере појавили разлози нравичности и разума". Наследници нежења обично еу се трудили да докажу да се, њихов рођак на све могуће начнне трудио да на1к: жену, али да без своје кривице није успео да нађе „ону праву". Или су доказивали да је од сваке коју је запросио добио „корпу". Овај пригоиор изазвао је међу правницима ве-

Младалачка капа израђена од кожв дивљачи и укра• шена лепим шарама. Спортски модел са црпом блузом. која се закопчава па два р$да. На рцкаве се прикопчавају маншете од исте материје као што је сукња. Сукња је скројена У „глокне" а предњи део се пребацује, тако да ствара фалте. (Фото: в. ф. а.)'

лику днскусију, Јер се научници нису могли да еложе у питању, колико пута је потребпо да просилац добије „корпу" па да одустане од даљпх покушаја. Једнн су били мишљења да сваки мушкарац мора Да се стара да етекне сапутницу у лгивоту све док је не нађе. Други су били мплосрднији иа су тражили да се тај законски пропис уопште укине. И, временом победило је њпхово мишљење.

У последње време, међутим, многв су државе ноново завеле норез на не« ожен.ене. Стало се ипак на гледиште да не« жењен човек губи оно најлепше и пај« боље у жнвоту и да ће, кад најзад ире нли доцније увиди да много славл>ена „момачка слобода" није ништа, бптн доцкап, па да је боље да му „пад-< лежни" дају потстрека за тај одлучни корак у животу.

Џ&шиш ку.{на

Пепита костим с великим нашивеним горњим џепо.. вима Сукња. ја V фалтама.

БЕЛА СУПА ОД ЗЕЛЕНИ Врло је укусиа и хранљива. Све ворење од зелени очистимо н исецимо на резанце и ставнмо у слану воду да се кува. Затим готовимо бледу запршку, залимо је иајире са мало воде, а затим млеком, прокувајмо, додајмо уварак са зелени, зачнннмо је лишћем од зелени и зачинВма за супу и служимо. Мора бити доста густа. ЛОПТИЦЕ ОД „МАРЦИПАНА" Мера: 250 г. дан раније обарених, струганих кромпира, 250 г. кристалшећера, 2—3 кафене кашичице ул>а од горкнх бадема н шећера у ираху. Кристал шећер са кашиком воде ставити да се кува, кад ври изручити унутра стругапи кромпир и све заједно куватн док се маса скоро сасвпм стврдне. Кад се маса охлади, помешати у њу уље од бадема и додати шећера у праху толико да се добије чврста маса. Од то масе правити лоптице, сваку уваљати у самлевен бадем (из коштица од кајсија) или у жуто пропржено бело брашно. ШТАНГЛИЦЕ ОД ОРАХА Мера: 250 г. брашна, половина пакетића прашка за пециво, 2 јајета, мало уља од бадема (може и обично уље, растопљ.еп» масло или маст), на врх ножа цнмета. (замена), 150 г. шећера, мало млека, 60 г. исецкапнх ораха и 30 Р: сувог- грожђд, исецк-апог (може и исецкаи сир од дуња, воће од слатка

или комнота, наравно да сок добро отч канље). Од свега овога замесити чвр* сто тесто и од њега правити штанглице. Сваки комад нремазати млеком и посути иссцкапим орасима. На доброј ватри пећи 20 мпнута. ЛОПТИЦЕ ОД ЛЕШНИКА И МАРМЕЛАДЕ Лешнике мало пронржити у пећпи« ци, скинути са њих танку љуску и са« млети их. Тада их умешати у мармела-* ду и додати шећера у праху, сока од лимуна нли мало рума. Маса треба да; буде добро чврста. Од ње правпти лопч тице и сваку уваљати у крупннје сец« кане орахе. ПУСЛИЦЕ ОД ГРИЗА Три шоље гриза, 3 шоље брашна, двб шоље млека, две шоље шећера, 1 јаЈе, 1 пакетић прашка за пецнво, стругана; кора од једног лимуна, мало сс.ка од лнмуиа или ванил-шећера. Од свега овога замесити тесто, које треба да сеЈ одмори један сат. Тада се кафепом кач шичицом у подмазаиу тепсију ређају; пуслнце али на доста великој ра-здач љиии једна од друге. Тесто се у пече« н.у раснлипе, те нуслице буду пљос< нате. Испећи их да буду јасно жуте< Још док су вреле поваде се из тенси-е је. Ове пуслице су нспрва тврде, алИ омекшају кад који дан постоје у зач клопљеној чинији. У исту чннију мо<: • жв се ставитн и једна свезка" јабука од које ће пуслице примити влагу.