Kolo

15

3А ДЕЦУ, ДА СЕ РАЗОНОДЕ И ПОУЧЕ

/7*\Д шесте своје године, од дана кад | * Ј му помреше родитељи, Јован је живео код свога старога деде Илије, у једној усамљеној летњој кући, коју је био подигао један богати господин на окрајку једне густе простране шуме. Пуна столетних храстова, букава и другога дрвећа, та шума је крила у својој дубини многе потоке и поточиће, и много разних животиња и птица. Лети, она је била пуна нријатних хладова и типтине, оне тајанетвене и неугодне тишине коју су само нарушавали потоци својим тихим, уједначеним жубором, веверице - крцкањем ораха и жира и птице евојим изненадним крицима. Сељаци из оближњих села, а и Јованов деда. секли су сваке године по кбју букву из шуме, али се никад не усудише да зађу дубоко у њу. јер се веровало да тамо има злих духова. Разуме се да то није било тачно. али тек сељаци су веровали и избегавали да залазе дубоко у њу. Само је Јован, крадом од деде, улазио мало дубље у њу берући цвеће и куиине, али никад толико да се не би умео вратити. У том свом лутању кроз цтуму он је имао често и лепих и ненријатних доживљаја. Једном замало босом ногом није нагазио на-дугачку змију коју није био смотрио у зеленој, високо израслој трави; други иут Се ожарио копривом, трећи пут наишао на дупљу у којој су се биле изројиле зоље. Али је било и дана када је виђао зечеве скривене у жбуњу, лепе и у исти маХ јадне некако у оном свом страху од њега; затим, забављало га је да гледа несташне веверице како с гране на грану скакућу са својим лепим вунаетим реповима; једном је опет спазио усред једног пропланка нен;то што никад дотле не беше видео: угледао је једну срну, витку, сву од мишића. и лепу, поред које су пасла два њена младунца, исто

једноме жбуну близу пронланка и чекао да наиђе. срна, он зачу из далека лавеж паса и вику људских гласова. Узнемирен, слушао је даље.. Лавеж паса ускоро постаде јаснији, људски гласови разоветнији, и он најзад угледа неколико керова. искежених зуба, замореиих од трчања, и тројицу људи у чудном оделу, с пушкама у руци. Керови појурише к њему, опколише га и бесно залајаше као да су дивл>ач открили. Ловци донадоше и видевтпи Јована, начинише разочарана и љутита лица.

тако лепа, исто тако витка, 1 као и она. Усхићен њиховим изгледом, Јован је и. нехотице рагаирио руке, као да их је хтео загрлити. Али срну је то унлашило и она је хитро. праћена младунцима, отскакутала и • утонула у дубииу шуме. Ол тога дана јован није имао мира: миелио је само на ерну, коју је, због хитрих ногу, прозвао Хитронога. сањао ју је ноћу и гледао како пасе '1?раву са пропланка. а дању је одлазио онде где ,1у је први пут видео. неирестано ее надајући да ће је још који пут видети. Ј^днога дана. када је седео скривен у

— Је ли, мали, -- запита га један Ловац, бришући ознојено чело, — да ниси случајно видео једну срну са два младунца? Дуго смо је • вијали и баш кад смо хтели да прићуцамо на њу, она нам побеже. Јовану се стеже срце од страха и жалости. Би му јасно да оии то његову срну Хитроногу гоне да убију. Ипак, рече тобож весело> /• — Видео сам једну срну малочас. Побегла је тамо. И он махну руком у правцу излађка из шуме. Уз лавеж паса ловци ишчезоше у шуми, али не онуда куда их је Јоваи унутио. Тога дана, иако је Дуго остао у шуми, Јован их не виде више. Само, у иовратку кући, он чу ка-ко у дубини шуме одјекиуше три пуцња и како бесно, иобедоносно закевташе пси . . . Сутрадан, рано, искрао се од куће и нохитао у шуму. У жбуновима, влажиим од росе, владао је мир. Пространа и тајанствена шума је ћутала. Само су потоци. пробуђени, тихо Жуборили, и веверице се јуриле по дрвећу. Баш кад је Јован заетао да уклони с иогу купинове вреже, он чу неке гласове, слабе, једва чујне, сличне блејању јагњади, који као да долалтху из шупљине једног столетног храста. Коса му полет© од страха у вие, али он не застаде и не побеже. Опрезно, корак по корак, узбуђен и стрепећи, по, ђе напред. Храст .један, огроман и гранат, наткриљујући својми гранама дрвеће под собом, дизао се високо. а доле, кра.1 земље, у шупљини његовога дебла. он спази два сјајна грозничава ока како га и уплашено и молећиво иосматрају. Коракку ближе и виде да то ју шупљини храста лежи његова дуго тражена и од ловаца гоњена срна Хитронога са евојим младуицима. Уплашена његовим присуством. она је покушала да устане али није имала

снаге. Рањена од ловаца, сустала од бежања, она није могла да стоји на ногама. А иза ње дрхтала су два њена младунца. И радоетан и растужеи, Јован седе крај шупљине и својом дрхтавом руком поче да глади срну по рвеној меканој кадифеној длаци. Она се упињала и мучила да устане, али није могла: бол. у нози, погођеној куршумом, везивао ју је за земљу. Ко зна аддијш је Јован провео тако крај ње. Тргао се тек кад је зачуо у даљини оно јучерање, добро му познато кевтање •керова и гласове ловаца. Страх дотле непознат обузе га тада. Хтео је да спасе срну, али није знао како. И баш кад се лајање керова зачуло у непоередној близини, он наједном ееде пред шупљину храста и затвори је својим узаним леђима. Керови у та! мах искочкше из честара и опколише га, а ловци допадоше. Оп је дрхтао од страха, али ее правио равнодушан и миран. — Да ли ииси сад, мали, видео какву рањену срну? — запита га, као и луче, л'едан од лбваца. — Јуче је ранисмо, а сад, ево, хоћемо да је докусуримо. — Право да вам кажем, — рече Јован, — ја је нисам видео, ал' сам чуо од неких чобана да се једна срна са младима крије близу Великог Потока. А Велики Поток налази се тамо. И он, журно, насумце махну руком. •Не чекајући даље, лрвци вабнуше керове, који су непрестано штектали и лајали око храста, па се е њима сјурише у на.јближи честар. Чим се лајање керова и гласови ловаца утишаше у дубини шухме, Јован, не часећи ни часа, скоро силом извуче из шупљиие храста рањену ерну и, стежући, диже је у наручје. Оида похита да се што пре удаљи из шуме,' праћен младуицима уплашене Хитроноге. Срна ле била тешка, а Јован слаб. Ипак, није се смирио док није срну изнео из шуме и унео је у добро ограђено двориште куће у којој је живео с дедом . .. Шта је после било, лако ће се моћи погодити. Рањена Хитронога оздравила ,1е и припитомила се, али ниле била_. више онако хитра. Хитри су постали њени младунци. Са ма.јком која је храмала, они су пратили Јова.на кудгод ле ишао, па и у школу. Док је он с осталом децом седео у учионици, они су га, верни • као пси, чекали да изиђе, па. 'да се с њим врате кући . . . • Што ле наллепше, ова прича није изминтљена. О Јовану који је спасао рањену ерну и њене младунце, и дан-данас причају се приче у ееЛу Брегову. К.

се! (Иоздрав епископа Владимира) Молимо се Богу, децо, иокрено, од душе: Молитве еу благе,. свете, свако зло угуше. Молимо се измалена — призовимо Бога, Похрлимо у наручје Хранитеља. свога .. Молитва је мелем души, добру располаже, На иучиии. на дну мора, молитва помажс. Ко у срцу носи Бога — тај је дуга века, Од молитве за грешника нема бол^ег лека. У свакоме добу лшћа ко се Бога сећа Тога пр&ти мир душевни и земаљска срећа... Ко с молитвом живи, ради, уетане, заноћи Том за; руком сваки носо олако ће иоћи. Ко се моли„ Бога штује — ирипадник је Христу. Тај негује према ближњем увек љубав чисту. Ко одрасте у молитви — тај л'е благе ћуди: За њђга еу драга браћа на земљи сви људи . . . Молитве су иолет, крила небу нас уздижу, Кад су чисте, узвишене, оне Богу стижу. Молитве су свете, моћне .. . евако зло угуше Молимо се Богу, децо, од срца, од дунге! М. Шибица

РЕШЕЊЕ РЕБУСА (о>ко, Д о Бр, очи, Н, идо(л), бро(ј), М у Се, враћа (е = а) = Ко добро чини добро му се враћа.

Р Е Б У С

Ноћ је тиха. Звезде мале по небу ее гасе, пале. Лаки лахор цвеће клати, а месец се нежно злати.

Цела шума затим ћуги и блаженим санком снава: бела рада, љутић жути, па млечика и сва трава.

Све је мирно. Каткад тамо У дубини гракне само нтица нека, ил' заплове тужни крици нвке сове.

Тек пролети евитац мали; сволу лампу гаси, пали. Изненада тако еине, иа нестане усред тмине.

Извор неки ту гргори. Лишће шуми II ромори. Свуд се шири мирис цвећа ... То је живот! То је срећа ! . . . М. Васкин

Три пецача

Три сграсна иецача иецају на једиом месту. Одједном свој тројици учпнило се да је риба затресла удицу и сва тројица једиовремено су извукЈћи удицу. Док се канаи замрсио видели су у ваздуху само једну рибу. Ко је од ове тродице рибара стварно упеиао рибу?

1 де е шумап

Ова двојица секу шуму и не слутећиг да је шумар ту. Да ли га ви барем видитс ?