Kolo

2

етоГОЗЗИЦЈНаИЦсР РоНФР ШсЗ КОУ<9

Тога дана — 24 марта 1882 год. било је већ од раног јутра врло шиво у Берлинском фи§^аац^^а1 ^ друштву^ у Д 'б|Т ©теЈ1шој ул^пи. Стари ^лужитељ Киртен, као домаћии, надгЛеда нрииреме. Јер без њега не би се могл-а одржати ии једна седиица .. . Ире много година Киртен је почео своју ка« ријеру у Анатомском институту. Ускоро о костима, мишићима и нервима знао је више од многих кандидата на исииту. Тада је прешао у Патолошки институт великог научника Вирхова. И ту Киртен живи у сенци славе једног од нај»ознатијих људи у медицинској науци. „Ах, када се само сетим Вирхова",, говорио је често ... Међутим Киртен, који је имао своје дане доброг и рђавог раеположења, био^ је, тога дана, намрштен и зловољан. Гледао је како људи непрекидно унОсе мЛкроскопе у дворану у којој је те ве« чери требало да се одржи седница. „Ах, када само помислим на Вирхова. Томе " вије требало петнаест или шеснаест микроскопа и рпа препарата да људима пешто разјасни. Њему се онако веровало ..." Да али овај лекарчић, окружни физикус из неког Волштајна доказује сваком ко хоће у то да верује да је открио неке штапиће које он може својим неким начином црвено да обоји, који треба да изазивају туберкулозу код људи... Око 7 часова увече почела је дворана да се пуни. Те вечери окупило се било много лекара. Сви су били радознали да виде и чују „практичнОг лекара" из Волштајна који тврди, управо Замишља да је открио проузроковача туберкулозе. Тачно у заказано времр, познати физиоДог Ди^оа Ремон отвара седницу,«. „Сада ћемо видети шта ће овај имати да каже, гунђао је Киртен .. • Ах, само кад би Вирхов дошао ... Али, болестан је... Па ' иц&е, мождра ће доћи... И онда ћемо видети какво ће лице да направи када чује од господииа нз Воштајна, да неки штапић изазива туберкулозу" ♦«• .У то време на подиум се већ попео човек средњег раста, са шиљатом брадииом и наочарима са златним оквиром, четрдесетих година. Он вади рукопие из црне ташне, лагано га отвара и блатим потледом прелази преко присутних. Са узбуђеним гласом, који мало подрхтава, почео је Роберт Кох да чита своје предавање „о туберкулози", које ће остати као један од најзначајнијих датума у историји медицине. И до тада многи су писали и држали ВредаваЊа о туберкулози. И до тада је много расправљано о овој тешкој и толико распрострањеној болести. Али нико није могао да каже ништа о најглавнијем питању: „Успело ми је, каже Роберт Кох, да ©ткријем изазивача туберкулозе — туберкулозни бацил". У дворани је гробна тишина. Сви лекари напрегнутом пашвом слушају изЛагања практичног лекара из Волштајна, који тек што је дошао у Берлин. Не, то џије могућио... Па ипак сви предосећају да мора бити тачно што он каже. Сви осећају да се у медицини догађа преокрет, да почиње ново доба. „То вече, писаће доцније велики научник Паул Ерлих, остало ми је у памети као мој највећи научни доживљај" ... * Породица рударског намештеника у Клауеталу Коха броји тринаесторо деце: једанаест синова и две кћери. Роберт је трећи син по реду. Када је он рођен, 11 децембра 1843 год., породица је једва хватала крај с крајем. Доцније Робертов отац, вредан и савестаН, добива унапређење и повишицу. Не у изобиљу, али весело и паметно, проводи мали Роберт своје детињство у родитељској кући. Још од прве младости, он показује љубав за природу, нарочито интересовање за биље и инсекте. Он показује жељу да све зна ... У то време Роберт Кох завршава гимназију. Његов директдр иише: „Роберт Кох је изјавио да ж/ли филологију да стуДира. До сада мл је изгледало као да хоће медицини, математици или природним наукама да посвети" • .. Да,

али медициНске студије тразу дуго а то стаје много новаца . . . Због тога уписује се он на математику. Међутим већ после првог семестра доста му је сувоиарних бројева. И уписује се на медицину, у ГетИнгену. После одлично завршених студија 1866 год. постаје доктор медицине. Извесно време проведено у Берлину и Хамбургу — таман толико да се заљуби и ожени — затим по-

рат стари професор, јер не воли да га људи глупостима узнемиравају у његовом научном раду. Каква дрскост! Неки научни рад, не из неког познатог на* учног института, него из неког села, и то — како се оно зове? — Волштајна! Од неког доктора Роберта Коха! То је Са тим практичним лекарима; имају доста времена у селу, па и „научнб 44 раде ... Којешта! Учени професор стави

> &цр . 0Ш' . Проналарач бацила туберкулоре и колере др Иоберт Кох у шла1)мм данима. Кох се родио 12 децембра 1843 у Клаусталу.

Зив у војску, јер избија француско-пруски рат 1870 год. По завршетку рата, доктор Кох је без места. Баш у то време упражњено је место лекара у Волштајну. Роберт Кох га прихвата. Волштајн није велико место; има толико становника колико берлинска болница Шарите болесника. Али, место је сигурно и са платом. Са женом и ћерком долази Роберт Кох у Волштајн и отпочиње тежак и напоран рад практичног лекара. * Ускоро после доласка Роберта Коха у Волштајн појавл»ује се у околини тешка зараза код стоке. Убрзо се она шири и прети да постане права напаст. А што је најгоре, од стоке се и људи заражују и умиру у тешким мукама. Кох одлази у околна места и проучава болест коју, по томе што се код оболелих појављује у облику црних приштева, називају црни пришт. У медицини је позната под именом антракс. Француз Давен открио је истина неке бациле у облику малих, доста дебелих штапића у крви оболелих, али да ли су они заиста изазивачи болести? Јер многи научници тврде да бактерије које су пронађене у крви болесника нису узрок, него последица болести. Тачним проучавањем Роберт Кох је дошао до закључка да се бацилИ антракса у извесним ириликама претварају у мале кугласте облике, тзв. споре, које се дрцније оиет преображују у бациле и даље изазивају болест. Тада се тек објаснио неуспех многих научника који су покушали убризгавањем крви оболелИх од антракса, која садржи бациле проузроковаче болести, да изазову ново обољење, јер треба убризгати споре, које се доцније претварају у кли* це, а не саме бактерије. Неколико дана пошто је завршио свој рад Роберт Кох га је послао директору Института за физиологију биља Универзитета у Бреслави. Мрзовољно је отворио кове-

рукопис у једну фијоку већ пуну таквих „научних" радова. Али се смиловао да прочита писмо ... Поштовани господине професоре, читао је, слободан сам послати Вам итд." И на крају: „Ако мислите да моји огледи могу бити од интереса за науку, радоваћу се ако ми дозволите да их пред вама поновим на Универзитету у Бреслави 46 . Још и то! Али, стари професор се мало замисли, па извади рукопис. П1та ли је то пронашао, тај доктор Кох? „0 пореклу црног пришта" писало је на њему. И почео је да чита. Све што је даље одмицао са читањем, све се више дивио. Напослетку, био је одушевљен. Одмах је написао Роберту Коху да што пре дође у Бреславу. Тако је једно ново име, које ће доцније бити међу најславни« јим, ушло у медицинску науку и у истбрију Медицине. 1 * После предавања и успеле демонстрације експеримената у Бреслави, цео медицински свет се почео заузимати за Коха и тражити да дође у Берлин. Сви су то захтевали, осим једиог — Рудолфа Вирхова, тада највећег медицинског ауторитета Немачке. А само једна реч Вирхова била би довољна па да Кох добије професуру не само у Берлину, него ма где у евету... Али Вирхов ћути. И то еамо зато што Вирхов већ годинама тврди да се тежиште сваког обољења налази у ћелији, док Кох заступа мишљење да су клице проузроковачи промена у оболелим ћелијама. Једног дана предмет „Кох" је на столу министра просвете. Пошто је проучио акта, на полеђини ставља: „Позив физикуса Коха у Берлин за сада немогућно. Исто тако немогућно доделити му ванредну професуру у Бреславн. Може добити место градског физи•ку.са у тој вароши. Плата: 600 талира годишње. Дозвољена приватна пракса". Тек годину дана доцније Роберт Кох добија место у Хигијенском институту

у Берлину. Ту има све што му је по* требно за научни рад. Тада приступа Кох свом својом енергијом послу. И после кратког времена пронашао је две основне методе за свако бактериолошко исиитивање: размножавање бактерија на чврстим, хранљивим иодлогама н начине бојадисања клица. * Туберкулоза је још увек била најгори непријатељ човечанства. Друге епидемије, као куга или колера косиле су десетине и стотине хиљада у року од неколико меееци. Али, оне су долазиле и пролазиле. Али од туберкулозе јв увек умирао у свима културним земљама, сваки седми становник... Дан ноћ, Роберт Кох испитује туберкулозу. Изјутра је први у дворани за секције у болници Шарите. Цриликом обдукција узима он делове ткива оболелог од ту« беркулозе. По подне ирави пренарате и боји их; ноћу их ирегледа. Његова жена је несрећна. Свог мужа скоро н не виђа; не долази ни на ручак/ ни на вечеру. Често пута целу ноћ проводи у лабораторији. Тако више не може да иде. Прво, упропастиће своје здравље; друго она то више неће да трии. И тада први пут помишља он на развод брака . . Једног дана Роберт Кох позива свог асистента и пријатеља Гафкија у собу« ,,Погледајте под микроскоп", каже он. Гафки гледа. У плаво обојеном нрепарату виде се небројени, мали, црвени штаиићи. То још до сада није видео. „Шта је то", пита. „Банили туберкулоЗе" одговара Кох. Осам година доцније, 1890 год., на десетом међународном медицинском конгресу у Берлину, у присуству Пастера, Вирхова, Листера, МечниКова и других, саонштио је Роберт Кох да је пронашао лек против туберкулозе: туберкулин, супстанцију која се добива из самих туберкулозних бацила. Међутим, нажалост, показало се да туберкулин није сигуран лек против туберкулозе. Али он је још и данас једно од најдрагоценијих сретстава за утврђивање (дијагнозу) туберкулозног оболења. Па ипак, Роберт Кох је на врхунцу заслужене славе. Он постаје почастан грађанин Берлина, Волштајна и родног места Клаустали. Многе светске научне академије бирају га за свог члана. Напослетку 1905 год. добија највеће признање којв један научник може да добије: Нобелову награду. * Брак Роберта Коха није био срећан, као ни већина бракова великих људи. „Људи који стварају, не треба да се везују за жену". По Коховој жељи, брак је разведен по његовом повратку из Индије. Једнога дана, код познатог сликара, на иогарима ириметио је Кох портрет младе, лепе плавуше. „Ко је ова дама, маестро", упитао је. „Једна од мојих најбољих ученица" гласио је одговор. И судбина је хтела да је седамнаестогодишња Хедвига Фрајберг постала друга госпођа Кох. Са њим путовала је млада жена у Јапан 1908 године. То јс био прави триумфалии пут једног побсдника — победника живота над смрти. У Булавају прославља Кох евоју шездесетогодишњицу. Постепено срце Роберта Коха почел« је да малаксава. Лекари га шаљу у Баден-Баден на лечење. Изненада 27 мај| 1910 године сазнао је свет да је умр«Ј један од највећих научника и борана За добро човечанства — Роберт Кох. Др Н.

На насловној страни: Радник-уметник наставља традицију славних српских дуборераца. (Онимак: А. Симић)

Главни уредник: Мића Днмитријс?н»ћ Уредник: Бошко Токин ♦ За фотогрофије: Александар Симић ★ Цртеж: Ђорђс Лобачев Уреднитптво Поенкареова 31. ТелеФон 25-010 ★ Власник и издавач Српско издавачко предузећо А. Д. Јовап Тановић * Администрација Дечанска Г>р. Београд. Тел. 24-001 —10. Штампа ..Штампарија Београд" А. Д.. Дечанска улииа 31. Тромесечна претплата 58.— аинара.