Kolo

(Снимак: А. Симић)

Има 'ветлих примера добрих л>уди који не заборављаЈу на невољне у ове римске дане и којима је свака помоћ добродошла. Један мали човек, радникмоториста са Дунавског кеја, Радован Гајић — Бијељинац одвојио је 10.000 дииара за Зимску помоћ. Предао је свој нрилог старешини Трећег кварта г. Драг. Стефановићу горњу суму с напоменом да прилаже &а сиромашну децу ТреНег кварта. И прошле године Радован Гајић дао је исто тако, као и ове године за си• ротињу свога кварта 12.000 динара.

— Верујем вам. Дивно је то битн пссник. — Слугаајте ово: „Увек смо ми: ја и Нико". Дубина је то! Да би разумели испричаћу вам како сам дошао до тих речи. Била је ноћ, тиха ноћ, ведра и пуна мириса ..« И распричао се Тића. Очи му почеле да блистају. — Нешто бих вас молила — осмехну се дама. — Испунићу! Песма уз писмо? Стих за „поезију"? Акростих? *— Ах, не! Уморва сам. Еад би се мало одмакли од ирозора било би места За двоје. — Врло радо. Слушајте: „Ноћ је била тиха, а по иебу мале звездице су сјале"... Ређа Тића стихове и прави место за даму. Стисиуо се, осетио бол у уморним ногама, али шта је све то према „звоиен.у стихова". Дама је села. Задовољно бацил« поглед кроз прозор. — Ох, г. Тићо, погледајте како је дивно оно језерце! — и показује руком. Циљ је постигла: успела је да покаже своју нову сребрну наруквицу. А што је „дивно језерце" била најобичнија бара, то није важно. — Да, дивно — потврђује Тића. Имам баш једну песму о језеру. и са усхићењем везе стихове. Дама гледа и даље кроз прозор. Песме је више не интересују. Добила је место. В°з јури. Тића се сав скупио. Па ни да макне. А стихови лете по глави. Причао би још, али ето — та дама — много је уморна. — 0, каква част! Кога видим! Нашег најбољег песника! Старија жена. Тића се трже из сањарија. — Претерујете. Није батп тако. Оно јесте да сам песник, али, знате ... — И то какав песник! Читам, читам ја све. Па ви сте ме одушевили. Нарочито она последња. „Из парка". Ремек дело! Јаој, маните ово путовање. Једва стојим. Просто не осећам да су моје ноге. — Да, „Из парка". Био је то тренутак, песнички тренутак, госпођо ... — Никад више. Кажем ја мојима: нисам ја за путовање, а они баш навалили да ја идем. Али више ме не превари нико. Ију, толика гурњава ... — ... прави песнички тренутак. Седим ја ... — Тако бих вас молила да устанете. Већ не могу да издржим. Мало само. До прве станице. , — Изволите — устаје Тића и уступа јој место. — Изволте. Дакле, седим ја у парку, а лишће опало, опало, и то тако да .., — Хвала вам, много вам хвала. Тако сам била уморна. Молим вас додајте ми ту торбу. Знате -— и гладна сам. А воз јури. Од станице до станице. Путници улазе и излазе. Гурају се. Тића једва стоји. — Здраво Тићо! — мушки глас. — 1 Оде теби слава далеко. Читао сам у последњем броју. „Из парка", је ли? — Тренутак, прави ... — Добро кад те опазих. Буди тако добар па ми причувај ове ствари. Имам их још у другом вагону, па не знам где ћу пре. Ти ћеш остати ту, а ја на првој станици идем тамо. и гурну му некакав кофер у руку, а разне пакетиће побаца преко његових ствари. Бандере пролећу. Предели разни. Тићи се све окреће у глави. Усне мрмљају: Бандере суре ЈУРе, журе, лете — као комете. А неки нови глас, нежан, умиљат, бруји: — Г. Тићо, постали сте ми идол и идеал! Одушевљена сам вашом најновијом иесмом. Божанствено. — Тренутак, песнички тренутак ... мрмља Тића и пружа слободну руку да јој прихвати пртљаг, а ноге му клсцају, клецају. Није тако лако бити популаран.

ила је гурњава. Алн нешто снагом, нешто вештином, и Тића је успео некако да дође до места у возу. Лепо се наместио, спустио пртљаг крај себе и одахнуо. Одахнуо као чо* ве«. А и било је тешко. Јурњава од куће до куће по селу, дуго чекање на воз што мора увек да задоцни, оно гурање приликом пењања, све је то било наиорно и био је много уморан. И сада је опет блажен. Задовољно седи и баш га брига што се свет тиска око њега. Није слушао ни увек иста причања, ни

монотоно клопарање точкова, ни најновије' шлагере што су допирали из суседиог вагона. Све је то тако свакидашње и досадно. Главно је да је овога пута успео да се угура у вагон, да воз јури и да он седи. Још једном је одахнуо ,.као човек", блажено и задовољно, стиснуо пртљаг ногама и заклопио очи. Још много до Београда, па зашто да не искористи време да продрема. — Ох, г. Тићо! — узвикује једна дама. — Каква срећа! Заједно ћемо, дакле, до Београда. Читала сам вашу последњу песму. Дивна је. Савршена. — Обична песма — смеши се Тића. Најобичнија. — Ала сте скромни. Красне су јој речи! Музика! „Шетао сам парком, газио сам лишће и гранчице голе, а у сваком листу газио сам жеље и безбројне боле"... То је стих! Музика! — Да ... Тренутак је то био. Замислите само: толико њих шетало је по парку у хладу разгранатих кестенова, да је сваки листак чуо бар једну жељу. И ја сам то газио. Песнички тренутак...

Ј^ако ЦСПЏО ФРАНЦ ШУБЕРТ

Нико није схватио Шуберта тако до« бро и тако тачно као његов верни пријатељ Вауернфелд. Овај песник описујо га у својим „Успоменама" овако: „Шуберт је био у неку руку двострука природа, бечка доброћудност са ниансом дубоке сентименталности. С једне стране песник, а с друге стране човек који воли да ужива." Меланхолична црта Шуберта одређује цео његов живот. И сам песник каже резигнирано за себе: „Моји производи плод су схватања музике и мојих осећаја. Они који су само производ тужних осећаја, изгледа ми, не наилазе на велик пријем у свету." Тиме се тумачи, да се он врло рано бавио мислима на смрт, о чему сведочи и његово дело „Смрт и девојка". Предосећао је да му се приближује крај, када је посетио Бетовена отприлике осам дана пред његову смрт .. . Дошао је у Бетовенов стан са двојицом његових пријатеља, па када су питали већ немоћног мајстора, с ким жели најпре да' разговара, рекао је: „Шуберт, нека дође први!" На његовој сахрани Шуберт је носио упаљену свећу. Доцније су га нашли у једној кафани при чаши вина. „За онога, који ће му први следити, испијам ову чашу." Годину.и по дана доцније настуиио је трагичан догађај. Шуберт се разболео од тифуса. У бунилу хтео је да напусти кревет, рекавши, да не жели д аостане сам. Кад му је речено да се налази у својој соби, болесник је одвратио: „Не, није истина! Бетовен овде не почива!" Тако је умро Шуберт.

ЈПуберт је умро у Фирмиангасе број 694; тамо је он лежао обучен у обичном оделу и с ловоровим венцем на глави. У последњем тренутку снречио је његов верни брат, да покојника од« несу на гробље у Мацлајнсдорфу, гдв је иочивао Глук. Из речи које је Шуберт изговорио у грозници, закључио је, да жели да почива крај Бетовена. Он је још на дан еахране рано УЈутро писао оцу, да ли је сагласан с тиме, да тело покојника буде пренето у градско гробље у Верингу. У том правцу предузео је и кораке, Трошкови су износилн седамдесет гулдена. „Много, врло много! ... Али за Франца ипак мало 1 " Из гробља на Верингу где је Шуберт био сахрањен три гроба далекв од Бетовена, пренесено је Шубертово тело 23 августа године 1888 у почасну гробницу на Централном бечком гробљу, која се такође налази у непосредној близини Бетовенове гробнице. Посмртна листа коју је издао отац Франца Шуберта, учитељ, гласила је: „Јуче, у среду после подне у три сата заспао је у миру мој најдражи син Франц Шуберт, композитор, послв кратке болести у 32-ој години живота. Овим саопштавамо ја и моја породицв нашим поштованим пријатељима и познатима, да ће еахрана покојника битн у петак, 21 овог месеца после подне у пола три од куће број 694 у Ној Видену у ново именованој улици, недалеко од тако званог Бишофстадела, у жупној цркви свегог Јосипа у Маргаретену, где ће покојник бити сахрањен." Некадашњи играч БСК-а, популарни Миле Живковић-Поп, сада директор филијале Народне банке у Шапцу, недавно је оженио сина, леву полутку „Мачве Слика приказује М. Живковика-Попа са сином и снајом. (Онимак: М. Роглић)

(Посвећено друговима у заробљеништву)

Унравите поглед горе вечном Богу И клонте се свега што вам душе мори. Одбаците слутње и све што је ружно, У кутању немом све нека сагори. Вера у будућност нек пред вама блиста И ако нас и сад гони судба клета, У самопрегору и у име Христа, Радите за Српство на све стране света.

У љубави, слози очекујте дане, Што морају доћи после страшпог рата, Не слушајте никог ко вам савет даје, Да дигнете руку брат на свога брата. Отаџбина наша ту је, на вас чека, Ту су вашс куће, ливаде и поља, Мајке, жене, деца преклињуки нож« 9 Да вас Бог сачува за времена боља.

То вам је наш поздрав из дубине срца, С пајвећом жељом да сте што пре с нама, Без вас ваша земља Србија још грца, 3бог тешке иеслоге у горким сузама. Београд, јануара 1944. ПЕТАР К. СИМОНОВИТж