Kolo

муклом грмљавином спуштају се ролои, љубавни парови шалећи се и смејући иестају у сумраку, а пијани морнари тешка корака тетурају се ка својим чамцима, уљуљканим тамним таласима у којима се огледају звезде. Тек сада становници Солуна иду на починак. Странац ће добро учинити ако неколико свежих часова ноћи искористи за спавање. Јер изјутра већ сунце ће опет немилосрдно да пржи и пече. И са првим убодима комараца доживеће новв утиске у овој тако идиличној и тако противуречној вароши. И биће потребно јога много времена док је добро ум позна и схвати.

(Написао за »Коло« Хајнц Шретер)

За пет минута смо у Солуну", рече пилот показујући руком на Вардар који је дубоко доле криЈ &удајући текао под нама. Велика река распадала се овде у многобројне блиставе рукавце. Налазимо се баш изнад његова ушћа. Пред нама у лакој измаглици лежи плави Солунски залив. Кршевити предео Балкана смењује се реленом, плодном низијом. Апарат се ^ великој кривини нагло спушта и као ва филмској врпци пред очима нам проиете издужена варош. Беле високе куће, квартови поређани као на шаховјркој дасци, широки и прави булевари, Затим дивљи неред ниских кућица, без :«енке и дрвећа. „Сам камен у овој Грчкој" биле су ми прве речи кад смо се спустили. За апаратом се дигао облак прашине која се полако спуштала на аеродром који |е треперио од спарине. „Носач", рекао је поцепани деран ® дохватио тешки кофер и задихано га понео преко пољане. „Аутокинетикон", рекао је носач смејући се кад је бацио кофер у кола у јкоја је било упрегнуто магаре., И ми седосмо у разваљена колица и темпом пулга кренусмо у варош. Ваздух трепери од неподношљиве подневне врућине. На ивици улице, у оскудној сен> ци зеленкастих акација стоје у дугач1сом низу кола с упрегнутим магарцима. ЗВаште малина, гајеви маслинки, широке пољане угара смењују се са усамд>еним, накривљеним кућицама. Таква је непосредна околина Солуна. А у дајбини се пружа елегично-голи планин;ски венац који у „Кортиатису" постиа«е своју највећу висину. Сав очајан стоји мој „шофер" пред својим магаретом, коме, како изгледа, није ни на крај памети, да крене даље. Кочијаш ми тужна лица показује на Зграмвај. Препотопни трамвај, увек препун, искривљених „бокова" и прозора, ррамвај, на чијим изанђалим степеницама висе као грозд храбри људи који Пркосе животу. Трамвај, звонећи непрекидно, мили главном улицом „Каламаријом" у правцу отменог кварта вила рве приморске вароши. „Бела кула", објашњава ми љубазно иека дама, задржавајући свој поглед на мом коферу и после пола часовне нацорне вожње крчим, најзад, себи пут *роз препуна трамвајска кола. ПрепоЗнали су у мени странца и искрцали ме у почетку једне асфалтиране улице. То је Ники-кеј — корзо поред пристаиишта, у центру града. На левој страци ситни таласи Егејског мора ударају в зидове кеја. Благ, свеж поветарац ду»а између једара усидрених једрилица •а мора. Високе, беле фасаде много•пратн-их кућа с десне стране обасјаие јарко сунцем. Ко у овој врућини не «■ да похита у први бољи хотел који

(Онимци: Хајнц Шретер)

му се укаже? Само се што пре и брже склонити од сунца које тако немилосрдно пржи. Тек у соби са спуштеним завесама може човек да одане ... Термометар је пао за читавих двадесет степена. Мутно-жута сунчева кугла тоне иза брегова, и што по улицама нема никога не изненађује нас толико. Солун сада тек почиње да живи! Зелене жалузије на прозорима отварају се, по балконима се појављују деца жене и девојке, безбројне кафане се пуне и Ники-кеј оживљује. Пред вечер већ је сасвим живо. Пријатно је у то време стајати на равном крову високе зграде. Хладан ветар растерује досадне пападаће. Поглед на град диван је. Шири се и диже с обале у виду амфитеатра. Тамо доле, код пристаништа, то је нови град. Модеран, саграђен после пожара 1917 године, пословна варош агентура банака и хотела, америчког стила, у бетону. А тамо преко у виду тераса стара варош са свим својим супротноотима, својим малим, бедним кућицама све до зидова старе, полуразрушене цитаделе. Изнад њених романтичних, вијугавих улица и уличица оријенталског стила стрчи још једно једино минаре из турских времена. А око гледаоца увек и стално привлачи пркосна силуета „Беле куле", символа Солуна, који су давио давно у пристаништу саградили Млечићи. У вече кад Попусти суптропска врућина појављује се у даљини „сведочанство" које указује на дане оснивања ове данас тако важне пристанишне ва* роши коју је пре 1600 година основао краљ Касандар и прозвао по имену своје жене „Тесалоники". Изнад површине залива Термаико, глатке као огледало, диже се величанствени масив Олимпа. „Престо богова" уздиже се својим вечно белим врховима, обасјан игром вечерњих боја. А кад се угаси последњи зрак сунца, засија град у светлости безбројних сијалица. Аутомобили се једва пробијају кроз гомиле света, трговци још гласније нуде своју робу: јужно воће. Пред препуним тезгама купује се и продаје бучно и живо. У пристаништу, међутим, рад се умирио. Хамали и пристанишни радници испунили су таверне и кафанице по којима чкиље мале уљане лампе. Меланхоличне и дирљиве народне песме допиру до нас. На глатким зидовима високих кућа играју електричне рекламе. По бедним кафаницама свирка и песма, а по терасама хотела џез и игранка. Целим градом шири се мирис мастике, овчијег печења, пржених риба, белог лука и тешког парфема ружиног уља. Тек око поноћи почињу да се гасе на балконима многобројне цигарете. Столови и столице уносе се у куће,