Kolo

8

ЧАШСАО ЗА коШ ХА\\С ГИНШР есшерАШ Р

Писац ове тзепортаже који није непознат читаошша „Кола". једаи је од оних ретких Европљана, ко1и су посетили усамљена острва Галапагос. Он је и кратко време пре овога рата на 1едном пустоловном путовању 1едрилипом посетио ова острва и расветлио многе догађаје који су се тамо одиграли у вези са боравком разних пустолова на тим тајанстваним острвима. Ове необичне и 1единствене репорталсе г. Естерајхеоа. „Коло« ће објавити V три наставка //1 агло је захладнело тако да сам /( морао да потражим вунени пуловер и дебели огртач у своЈој малој кабини на једрилици. Пре тога путовали смо недељама тропским водама Панаме, посетили спарне џунгле Острва бисера и влажно-врело стење Кокосовог острва. а сада, наједном, у непосредној близини екватора почињемо да зебемо. Разлика између дневне и воћне гемпературе врло је велика. Увече је свега 28 степена над нулом. Зато стојимо на палуби наше мале лађе преко ноћи умотани у дебеле огртаче. Тек у зору угледасмо прво острво пред собом где се диже из мора. Острво Тауер. Његове сиве, оштре контуре, уколико се више приближавамо, све више личе на јапански вулкан Фуџијаму — у минијатури. Као нека гомила пепела лежи пусто острво насред мора Чак ни запенушени таласи који се разбијају о његове плаже не дају му никакву живост. Изумро. пуст крај. Са јаким ветром једримо у правцу Југа. — Санта Круц на видику! Још једно брдо пепела у бескрајном Мору. Прилазимо острву, и бацамо сидро у једном отвореном заливу и изла* римо на обалу. И овде иста слика* мрува тишина на сивој обали. Ваздух пролама само једнолични шум узбурканих уаласа. На дугачком широком жалу геГуцају две-три дивље пловЛе. Оне се не боје људи и прилазе нам сасвим близу-

- V ШЖ#

*№ ш * » ' * , *.«■* ' <

на сувој, сивој лави. Кад смо се вратили на обалу, где нам лежи мали чамад којим смо се довезли, дочекују нас, гроктањем и лавежом, два огромна морска лава из породице туљана. Тренутак нас радознало посматрају, а онда нам смешним пузањем скичећи прилазе и стају пред нас. Пажљиво ме посматрају кад им прилазим, један тренутак неповерљиво њушкају, али дозвољавају да их помилујем. Кад сам једну од тих гломазних животиња почешао по дебелом трбуху, она се смешно извалила на леђа и са очитим задовољством допустила да је

Једна долази до мене и кљуца ми ципе лу. Не боје се, јер никада у свом жи»оту нису виделе човека. А можда ни читаве њихове генерације, које су живеле на овом пустом и усамљеном острву. Баш зато дају утисак дивљих, чудноватих животиња. Једна мала птичица лепрша у вазду*у, седа сад једноме сад другоме од Вас на раме и радознало посматра „неспретне створове" као што смо ми. Неколико часова лутали смо острвом преко истопљене лаве. Огромни кактуси и с^во гаибље једино су биље које расте

(Снимци: Ханс Гинтер Естерајхер)

чешем. У њеном држању било је тако нешто смешно-човечанског да смо морали да се насмејемо А кад смо сели у чамац обе животиње пратиле су нас пливајући уз чамап све до једрилице То су, ето, острва Галапагос: чак ии животиње се не боје човека! Један друг отишао је у лов. Сув пуцањ као ударап бичем одјекнуо је међу стенама лаве. Ловина је била одлична: један галапагонски легуан, гуштер. ретка преисториска животиња, гоја на овим острвима живи у нарочитим околностима. Живи у мору, храни се алгама, али

излази на обалу. Нарасте до метар и по дужине. Убијени легуан личио је на право чудовиште: глава у тврдом оклопу, на леђима ред бодљи као велики чешаљ. Примерак, одличан за музеј, требало га је препарирати у шпиритусу. Но, иако му је метак прошао кроз тело, гуштер је још био жив. Страшно су жилаве животиње на Галапагос-острвима! Није помогао ни нож којим смо му пресекли грло, ни етер којим смо хтели да га опијемо. Чак ни метак у срце. Тек кад му је један морнар просвирао метар кроз тврду главу, гуштер је био мртав Одвратна процедура! Па ипак животиња као да није осећала никакве болове. Кренусмо на пу*т даље према југу. Према острву Чатам, седишту гувернера Галапагоских острва. Ујутро угледасмо земљу. Пред нама се пружао велики Дарвинов залив. На мирној води залива лежи велики брод, висок, са старинским, високим димњацима. Кроз отворе на палуби вире цеви старинских топова од бронзе. То је ратни брод државе Еквадор. Јутарње сунце обасјава неколико барака на обали покривених таласастим лимом. Лево провизорни светионик, десно камени споменик славном научнику ДарвИну. Дарвин је ово место означио као најинтересантније на свом научном путовању око света. Мали чамац с помоћним мотором бучно прилази нашој једрилици.. У њему неколико људи у белим униформама. Гувернер, сав позлаћен, са великим мамузама и старомодном сабљом која се за њим вуче. Споразумевање је тешко, јер нико међу нама не зна шпански. Најзад смо — по покретима ручног палца и кажипрста — разумели да треба да платимо таксу за пристајање. Двадесет и пет долара. Није мало за нашу малу једрилицу. Али, морамо да платимо Зато нас гувернер сам прати и показује знаменитости острва: светионик који се састоји од једне мотке и петролеумске

лампе на њој , гувернерску резиденциЈу — бараку покривену таласастим лимом. ПриредиО нам ј *е чак и банкет који се састојао од поморанџи. Поморанџе какве у свом животу нисам ј *ео. Интересантно како на том сувом, каменитом тлу могу да расту тако сочни и слатки плодови. На острву живи свега двадесетак људи. Они се гордо називаЈ*у „фармерима" и „насељеницима". — Колико имате стоке? — питам ј *еднога који рече да се бави сточарством. — Према томе, смеЈ *е се он. — Од пет комада до две стотине! Пре много времена пуштено је на острво неколик&- грла стоке. Стока се размножила и сада у великим стадима пасе по острву. Острво Ј *е брелсуљкасто, земљиште је подељено, али ниЈе омеђено тако да се ртока налази сад на имању Ј *едног сад другог „фармера". Ипак, због тога нема свађе: стоке има за све довољно. Још неколико речи о ручку с поморанџама. Појео сам седам, осам, девет, десет комада. А онда ми је стомак отказао послушност. Узалуд нас гувернер нуди. Излазимо из бараке. Гувернерова деца славе рођен-дан и тамо је спремљен велик сто са „земаљским производима". Неколико кожа од туљана, оклопа великих корњача, корњачиних ногу и лруго. И поред тога дивни ручни радови: плетене ташне од коже, резбарије од кости. Гувернер нам великодушно дели дарове. Мимиком и гестовима изражавамо му своју захвалност. Тек кад смо већ дигли сидро да кренемо према другим острвима, једноме од нас, као с неба паде на памет реч коју смо највише требали. У хору довикујемо кроз буку мотора гувернеру који ј *е остао на обалп: — Мучас грациас, сењор гобернадор! Или друГим речима: „Велика хвала, госиодине губернаторе!" (Наставак у идућем броју)