Kolo

(Јвттј

✓""^ош на гимназиским клупама знао / је Милан Денић да је њему за жену намењена Вера Тошић. кћи господина Тошића, ортака господина 'Денића-оца у једном великом извозничком предузећу, Ни Милан. ни Вера нису имали ни браће, ни сестара. ЕЕ>ихов брак био је потребан да би се две куће ородиле. Милан је зашао у зреле године не помишљајући ни секунду да би могао имати друкчију судбину. Прилично ретко виђао је Веру, своју суђеницу по породичним, друштвеним и трговачким законима. Девојчица, чија је мајка прерано умрла, била је смештена у једном заводу, Појављивала се недељом, али неде* љом се Милан бавио спортом и дружио са својим друговима. Лета су проводили одвојено. Као шипарица Вера је била скоро ружна. А затим, сазревајући, срећно се изменила и најзад ,је постала црномањаста, витка девојка. правилнога липа, лепо изрезаних усана и великих, сивкасто плавих очију. Милан није ни обраћао пажњу на промене које су се из године у годину до» гађале на Вери. Али, видео је резултате, када се девојка вратила из пансионата очевој кући. Ти су се резултати Милану много допали. Вера је била лепа и то је било врло пријатно. Ожениће се њоме са задовољством. За тренутак о томе више није лупао главу. ЈБубав га је дотле мало интересовала. У иностранству, где' је две године боравио на специјалним студијама. он је имао, као прилично леп младић, неколико љубавних авантура без сутрашњице. Никакву страст није никад осетио. Па и сад се спремао да се ожени без страсти, али је ипак био решен да буде добар муж. Оженио се Вером. У исто време фирми Тошић—Денић додато је оно и , ? син". Његов се живот организовао. Али убрзо почео је да се дезорганиЗује. Предузеће је, истина, добро ишло, јер је Милан умео да му да нови полет. Али са страшћу је сасвим другачије било. Милан је у себи приметио да воли Веру и то је било сасвим оправдано и похвално. То осећање подмукло је почело да га осваја у последње време вереништва. Онда он то није ни узимао у обзир, јер није осетио потребу да себе иепитује. Али сад је то добро схватио, кад га је страст обујмила. Волео је Веру љубављу за какву је мислио да није способан и које се плашио као какве болести, која се изненада на њега окомила. Да, као какве болести, јер он је патио. Није патио од љубоморе. Вера се лепо облачила, бринула се о себи, али је презирала кокетерију и флерт и биЛа у сваком погледу беспрекорна супруга. Једно питање, међутим, мучило је Милана: „Да ли ме воли?" 0 томе он нпшта није знао. Та сумња почела га је раздирати од првога дана кад је јасно увидео да воли љубављу жену, коју је узео из свих других разлога сем тога. „Да ли ме воЛи?" питао се он, покушавајући да разбистри своје мисли. И на крају морао је увидети да заиста није било никаквих разлога да га Вера воли. Она је пошла за њега из истих фамилијарних, друштвених и трговачких разлога, којп су њега навели на брак, Али ако је он касније заволео Веру, то није значило да и она мора бити заљубљена- Нажалост, сасвим напротив, све је докаЗивало да Вера према Милану не осећа никакву љубав* Она је била љубазна, блага по нарави, али неизлечиво уздр* жљива, удаљена од њега,, готово ст^ана, „Да ли она не воли љубав уопште, или само моју љубав?" питао се Милан. А како је бол истанчао његов мушки мозак, који се дотле бавио само практичним стварима, он је стао да проучава младу жену, тражећи тајну коју су криле њене очи, никад неразнежене узбуђењем, њена хладна уста, увек упорно равнодушиа., Није се усуђивао да запита Веру. Она је морала знати — он у то није могао сумњати — да је он страсно воли. Она

је њему показивала да га не воли. Зашто је нагонити да то изрази речима? Једнога дана, међутим, Миланове пагње постале су толике да је он пао у очајање, Хоће ли он цео живот провести крај те жене коЈа се на крају крајева удала за њега само из рачуна? Хоће ли он себе осудити све док не буде касно, све до старости на смешну улогу љубавника једне статуе, која никад неће оживети? Не, требало је отети се тој љубави и потражити заборава. Он се дуго колебао. Није имао храбрости при помисли да треба да се одрекне дефинитивно те жене и својих снова о њеној љубави. Она је једииа била вредна у његовим очима, па како ^ онда да је заборави? Ни једна друга не

бар није била нечовечна. Она је била живахна, осетљива, олако осетљива, али шта је то за њега марило, кад је он није волео? Ипак Десанка се помало бринула о конвенцијама. Чинила се мало као да се брани, пре него што је дала Милану интиман састанако Најзад, једне вечери, на једном друштвеном састанку ,пошго је играла с њим. предајући му се сва, рекла му је шапатом: — Добро, сутра* код моје куће. — Ох, на то ће један глас иза њих. Милан се окренуо. Вера је била ту и све чула. Десанка се брзо удаљила. — Вратимо се кући. рекла је Вера своме мужу. Глас јој је био помало про* мукао. као никада дотле. Била је бледа. Успут није говорила ,нити му је дозволила да говори, али кад су дошли кући, Вера је скинула свој огртач и гледајући негде далеко, кроз прозор рекла Милану:

би за њега била интересантна. Крај те друге остала би вечита успомена на Веру. Прошли су месеци. Нека врста умо* ра притискивала је Милана и живот му је изгледао тако бедан, да се он одлучио на борбу и када се прва прилика указала он ју је уграбио. Та прилика је била плава и звала се Десанка. Од неког времена она је одржавала пријатељске везе са Милановом кућом. Као супруга мужа који се никако није виђао, она је искоришћавала своју слободу, како се причало, са партнерима које је мењала Прилично честО, јер је била толико лепа колико и нестална. Догодило се да се Милан допадне Десанки. Она се није колебаЛа да му то стави на знање стискањем руку дуже него што је уобичајено и значајним по* гледима. У своме очајању Милан је пристао на ту игру, која је на крају крајева за њега била ласкава, Без одушевљења. алк не и без задовољства он је одговорио на ласкаве Десанкине осећаје. Десанка

— Наш је брак у ствари ортаклук. Ни једно ни друго ми нисмо тражили љубав у вези коју су нам наметнуле наше породице и наши интереси. али прећутно је било утврђено —- ја сам бар у то вероВала -— да ћемо поштовати друштвене обзире. Ви ме нисте волели, го сте доказали. Ја нисам просила вашу љубав. Ја је не просим. Имам зато довољно гордости. Ви ме не волите .. али . . немате право да онако играте с том Десангсом. која |е покварена жена, и да од ње тражите састанке. Вера је одједном бризнула у плач. Милан ју је гледао. Никада је он није видео тако дрхтаву и живахну. Никада је није видео тако лепу. Наједанпут је схватио тајну, коју је у својој охолости она Крила, јер је мислила да је он не воли. Избезумљен од радости он је промупао: — Па ти ме волиш? Она га је погледала дубоко. скоро грубим погледом и одговорила: — Волим те, али немој то злоупотребити. ОЛГА МЛАДЕНОВИЋ

Српска омладина

.,Здраво да ете? Урадите тако И биће ми и у гробу лако".' ВоЈислав Илић-млађи Зајечатне $вона болног српског рода И крену новорка до мртвачке раке, Поттовање своје песнвку ца ода, На растанку с срнством до вемл.ице лаке, Тужно звоне ввона, к'о да руте адеале И ко да мртве стоје већ стегнут* пести. Не! IIа путу где су твоје мисли стале Ики кемо даље — мвшицама трести. Ми не знамо све путе твојих снажних мисли И стремљења горда гвојих идеала! Омладине српске пут истипех ТИ си! На растанку с тобом теби вечно: ХВАЛА! Над гробом ће твојим омладина твоја, У напоиу снаге истини да каже: смо омладина обиликског соја, Прекаљени борпи са српске иредстраже!" У срцима наашм уклесаии стоје Твоји идеали. Ми смо свесни свега, Ми хокемо тако! Пред стремљења наша стоје мисли твоје: И БИЋЕ ТИ ТАДА У ТВОМ ГРОБУ ЛАКО. БОГДАН М. ВУКОСАВЉЕВИЋ

>ОШШМСЗЖШ!Ј-

ШТА СУ БИЛЕ САХИЈЕ? За време Турака није било поште. Тада су сву преписку и остала државна документа између београдског везира и Порте у Царицграду преносили татари, а преписку између појединих власти у земљи такозване суругџије. Али су татари, суругџије па и сеизи вршили само пренос званичне поште. Приватна кореспонденција била је искључена. Тако је Приватан свет, у првом реду трговачки. био упућен сам себи. Ако је неко хтео послати неком писмо, новац или ствар, морао је тражити људе који су путовали. Због ретког путовања морали су се искоришћавати чак и непознати људи, којима је онда пошиљка поверавана „у аманет". Међутим, путника је било ретко и за ближа места. а за даља скоро никако. Због Тога се тада јавила једна врста приватне поште, коју су обављале такозване сахије. писмоноше по занату. Сахије нису били државни већ приватни јавни органи, који су тај посао врШили као неку јавну радњу са знањем и са заштитом власти. На њихову услугу свако је могао рачунати. Познавали су се по оделу нарочитога кроја, а нарочито по томе што су на подвези испод колена леве ноге носили звоно или прапорац, да би им се ход чуо. Сахијама се плаћало толико да им се исплати<лут. Ишли су пешице. Београдске сахије ишле су чаК и до Скопља и Велеса. Били су махом Турци који су потпуно мирно могли путовати по целој Турској. На сахије никада нико није нападао. па чак ни хајдуии. Напад на сахије означаван је као врло велико насиље и строго је кажњаван. КАКО СУ ЉУДИ МЕРИЛИ ВРЕМЕ | јјј старо доба време су људи мерили помоћу такозваних сунчаних /и&У сатова. Затим помоћу такозваних пешчаних сатова. У Средњем веку пешчани сатови задржали су се у манастирима и дворовима. Пешчани сатови, на крају крајева нису ее изгубили ни данас. јер многе домаћипе и сада их употребљавају, истина не да виде колико је сати, него да контролишу рецимо колико треба времена да би се једно јаје добро обарило. Умеето пешчаних сатова било је народа који су се у старо доба служили и вазама које су биле пуне воде а које су имале на једном месту рупицу Уместо пеСка на ту рупипу отииала је полако вода и служила за одрсђивање протеклог времена. Такви часовници најчешће су били постављени у судовима и служили су за обележавање дозвољене дужине говора бранилапа. На 135 година пре Христа александриски научник Ктезибиус пронашао је хидраулични сат. На принципима тога сата почивао је и чувени сат који је Харун ал Рашид у своје време поклонио Карлу Великом. У десетом веку пронађен је први механички часовник са теговима. Проналазач је био калуђер Жербер, који је 991 године изабран за папу. Први џепни часовнипи направл>ени су у Нирнбергу око 1.500 године, Ти први џепни часовнипи били су велики и овална облика. Само ти незграппи чзсовници врло брзо су, током XVII и XVIII века, из дана у дан усавршавани. 0 данашњој њиховој технипи није потребно ни говорити. НАЈВЕЋА И НАЈДУБЉА РЕКА Огромна кинеска река Јанг-це /хугачка је преко пет хиљада километара. Поред тога ова река на појединим местима дубока је око сто шездесет метара...

На насловној отрани: Трешње су стшле. .. (Снимак: А. Симић)

Главни уредникг Мића Димитријевић & Уредник: Богако Токип $ 8а фотогоафије: Александао Симић # Иотеж Ђорђе Лобачев * Уреднигатво Поенкапеова 31 Теле* фон 25-010 * Власник в излавач Смпско издавачко ноед^чеће А Д Јовав Гапо* вић & Администоација Дечан^ка- 5г> 31. Беогоал Тел 24-001—10 Штампа ..Штампапија Веогпад" А П. Дечане.ка улипа бо. 31. Тромесечна претплата 70.— динара.