Kolo

4

ПИСМО ДОКТОРА ВРАНГЕЛА Сва потребна објашљења, Стефансоне, наћићете у писму које сам упутио шефу полипије. — А зашто ми сами лично не дате објашњења? — Зато што сада није време зато. Видите да је киша. А сем тога, потребна ми је самоћа. / — Па могу да вас сутра потражим. — Не знам.

' А , / / * ^ г _ ( 23 ^ «— Вечерас га можете наћи у парку око десет часова. — Не, хвала. Радије ћу да га потражим у његовој сали сутра ујутро у девет часова. И Стефансон, који није знао шта св шало пре одиграло у хотелу, осети у капетановом гласу ноту претње. ПОСЛЕДЊИ ДАН Нешто доцније Стефансон се телефоном распитао за остала лица у драми. Сазнао је да се капетан Фараче вратио у свој хотел окО седам часова. да је тамо написао неколико писама и око осам, часова гоново изишао. Писма, међутим није бацио у поштанско сандуче, него их је носио собом у џепу. Потом је направио кратку посету госпођи Астриди и доцније свратио у бар Палас-хотела где се задржаоОко девет часова десило се нешто значајније, Госпођа Астрида замолила је доктора Врангела за један разговор. То је Стефансон сазнао од портира. Он јој је међутим одговорио да ће је посетити сутрадан у девет часова. Било је очигледно да он нема воље да разговара са њом. После девет часова навратио је код Стефансона ^еста Ериксон. Он му је саопштио да доктор Врангел седи у својој соби и пише. Око девет и по закуца неко жестоко на вратима Стефансонове собе. Стефансон скочи да отвори. Пред њим је била госпођа Астрида. Онако како је била.. обучена у сиву кишну кабаницу, застала је на вратима и ухватила се за вратницу, као да ће сад да падне у несвест. Геста Ериксон јој притрча и уведе је у собу. Госпођа је била бледа и узбуђена. — Он лаже, рече најзад тешком муком, помозите ми. Мени не прети никаква опасност... Њему прети опаеност, јер он сам тражи смрт ... к Ко? { Доктор Врангел. ! Стефансон и Ериксон беху запањени. — Да, ја знам све, продужи госпођа Астрида. Он тражи смрт и зато је од капетана Фараче направио себи смртног непријатеља. Ја сам учинњда што сам могла. Капетан ми је обећао да неће учинити никакву несмотреност, али ја сумњам у његове речи ... — Онда морамо да упозоримо нашег пријатеља доктора Врангела» — То не би користило ништа. Само Кад бих могла ја да дођем до њега... У тај мах зазвони телефон. Јавио се ■гент Грандин. Он је пронашао капетана Фарачеа. — Он шета пред позориштем тамоамо. Очигледно чека неког, јер стално погледава на часовник. — Узмите ауто и хитајте овамо. Ја сам за два минута готов. А ви, госпођо, сачекајте ме овде. Доктор Врангел је изишао и не можете са њим да говорите. Било је четврт до десет. Стефансон се нлашио да се доктор Врангел и капетан пре времена не сретну у парку. г Али тај страх је био беспредметан. Капетан је још увек шетао пред позориштем, иако је почела да пада киша. Де.тективи нагло закочише кола, — У име закона ви сте ухапшени. 4 — Признајем, али ви ћете одговара*и за бесправни поступаКо — Ради се само о једном кратком претресу, рече Стефансон. -— После тога бићете опет пуштени .. . Пошто је капетану одузео револвер и предао га Грандину, Стефансон похиТа у парк. У парку није бидо ни живе душе. Тек у једној споредној алеји искрсну пред њим нека мрачка прилика. То је био дхжтор Врангел. Стефансон при-

-ромаи

мети да пуши цигару, али да уместо кишне кабанице има на себи обични лаки пролећни капут и да је покисао до коже. При сусрету покушао је да се прави прибран и еталожен. — Знам све, рече. Она не дозвољава да до тога дође. Стефансон погледа са тугом човека кога је он сматрао својим учитељем. Овај је очигледно био на крају своје снаге, исцрпљен физички и душевно. Па ипак се старао да сачува бар спољашњи мир. Узео је Стефансона под руку и повео га према излазу*

од свеиа Елвесшала -

— А шта ће да буде из наше заједничке ствари која сада стоји пред решењем? — Ствар је решена, видећете све из мог писма. — Ја, истина, мало знам. Али какогод било, господине докторе, ја верујем да ви нисте умешани у ту ствар. Доктор Врангел не рече ништа. само се осмехну као што се осмехују одраслој деци која ништа не разумеју и пружи свом сараднику руку. — А сада збогом, драги Стефансоне. Ја треба да останем сам. РЕШЕЊЕ ТАЈИЕ Док се доктор Врангел, набивши шешир широког обода на главу, полагано удаља&ао, Стефансон се нагло окрену к похита у полицију. Тамо је лежало гшсмо у коме је било решење тајне собе бр. 27. Писмо у коверти великог формата нашло се на Стефансоновом столу. Оно је гласило. — Драги Стефансоне, Ево вам најзад решење гаЈне која нас је тако дуго мучила. Молим вас дајте ово нисмо и мом пријатељу Гести Ериксону да га прочита. а затим га приложите судским актима Судбина је хтела да ;а будем умешан у пел\ ов\ ствар Кад сам го чвидео х.тео сам да Је у корену преее.чем и зато сам изазивао капетана Фараче. Играо сам улогу подлог циника који хоће да му нреотме срећу. Он ме Је изазвао на двобоЈ. али ја сам га одбио, *јер сам хтео да ме убиЈе. Зато сам онако доцкан ишао у парк- То је све била моја воља и жеља и на основ\ овог писма, као што ћете даље видрти . он би пред судом био оправдан Сада што се тиче самог ^биства. Геста Ериксон ће се свакако сећати мог првог сусрета са госпођом Астридом у Лизекилу Ја сам тада имао осећат да сам госпођу Астриду негде видео. иако се нигде нисмо сретали. а сада знам да је стварно тако и било. И вас ћу„ драги Стефансоне да потсетим на једну ситницу приликом нашег разговора у Лизекилу. Сећате ти се како је моју пажњу била изненада изазвала једна забелешка у новинама о нападу на сењора Катфилда у једном хотелу у Ослу? Нарочито ме интересокао датум кад се то збило. Ту исту забелешку ја сам био прочитао у возу на путу из Стокхолма за Копенхаген и ту је био почетак фаталног пута којим сам морао да кренем и за који желим да ви никада не кренете. Он је довео довде где се сада налазим Та забелешка била је оштамнана у „Трговачком гласнику" од 5 Јуна. који је стигао у Стохолм 6 јуна изјутра А то је управо био дан кад сам ја пошао на опоравак због пренапетих нерава, Био сам сам у купеу и размишљао о тој белешци. јер сам криминалиста И као обично чудио сам се како злочинии увек глупо поступају. Техника злочина нас стручњаке толико интересује да се напросто радујемо кад видимо да је неко дело савршено изведено. а љутимо се кад видимо глуп поступак, иако би код нас. чувара закона. морало па буде обрнуто. Тако сам и ја седео и љутио се због глупости крадљивчеве. ЗамИшљао сам тачно како би требало да лопов иЗведе своју намеру и да га при том не пронађу и ухвате. Као што знате. ја сам био од напорног рада баш у криминалним стварима нервно изнурен и игаао сам на осуство у Копенхаген. Осуство сам хтео да искористим да научим летење и пилотажу. Но вг-ћ приликом првог лета апарат се заједно са мном и са учитељем срушио и ја сам био повређен Кад сам се опоравио дошао сам као рекрнвалеспент у Лизекил. (Свршиће се)

Сећаш ли се кад сам брао по&но цвеће, С пупољака ружа скпдо капп росе, У $аносу слатком већ пијан од среће 9 Али љут на ветар што ти мрси косе. Док у срцу моме као врела лава, Крв струјаше жаром неке чудне страсти, Жеља ми је била да сан буде јава, Да пијем до краја с твојих уста сласти. Секаш ли се шетњи по шуми и пољу? Није било сенки, прекора пи лажи, Мом уморном духу потстакла си воњу. Нежним 1 војим бићем у раскошу дра?ки. А увече касно седели смо сами И итрали карте &а округлим столом, Ти рарумпа, хладна — ја сена у тами, Која стално лута по видику голом.

Поглед мој се није могао да смири, Шетајући с жудњом преко твојих недра, И,з којих се мирис ррелих брескви шири И која су тако привлачна и једра. А тек кад се сетим твог пољупца слатка. После сваког присног топлог загрљаја, У-Јдахием још сада што је тако кратка 0 Била ова љубав пуна доживљаја. У самоћи сете често се запитам, IIIто све тако прође у пашем животу? Зар ми је суђено и даље да скитам И тражим нежности и души лепоту, Сећаш ли се кад сам брао порио цвеће, С пупољака ружа скидо капи росе^ У раносу слатком већ пијан од среће, Али љут на ветар што ти мрси косе, ПЕТАР К. СИМОНОВИБ

Се, /