Kolo

2

II

Чило и лако, она се попе у вагон. Тога августовског јутра у возу је било мало путника и један куие је био празан. Она се удобно смести поред прозора и покра} себе, на седиште. спусти новине и торбицу. Дивно је то кад човеи путује сам! Задовољство које је због тога осећала појача драж њенога лепог лииа. Обично је путовала са својим мужем. који је долазио у ред оних људи што се праве ужасно важни. Живот с њим није био нимало лак. Једино онда када би био којим послом на путу могла је она слобоиније да дише. Али за тих шест година како су се узели. он је врло ретко пттовао, а имали су обичај да и лето проведу зајелно V некој бањи. Али ове године. морао је да буде дуже отсутан те јој је рекао да крене сама на летовање сво|ој пријатељици из детињства. Она је била одушевљена тиме. Осећала се као каква питомица која је срећно умакла иснод домашаја строге школске дисниплине. Тек што је воз кренуо, у купе уђе један младић. Била је то стасита. мушка прилика. широких рамена. плаве косе и лепо избријана лина. С изразом немариости у целом свом држању, подиже он један велики. жути кофер у мрежу, екиде мантил и шешир и седе прекопута в»е. Она се била удубила у читање нежог часописа. Млади човек је кригаом логледа. Оиа се правила као да пажљиво чита, али је осећала да је ои посматра. Из једног суседног купеа спазно ју је нада је улазила у вагои. Њеиа дражееиа иојава привукла је одмах његову важ &у. Сада је седео прекопута »е и дивио јој ее. Његовк иогледи непре« стаио еу ее отимали у иравцу леиог, »иаљеиог еуицем, уоквиреиог кеетевкаетом коеом лица. Запажали благу ееику •д трепавипа. заустављали ее иа њеиом дивиом етасу Улубљемж у иовиие, и оиа је на мсхоне иодивала очи и уинрала их »а њега. Ногледн нм се сусретотае. Једиом... н |ош једиом! Када еу им ее иогледи еуерели ио другипут, младн чевен ее ианмеши. Оиа, ноја је 41ила као оинјеиа, воуаде иаирегиути сву еиагу да ее тано%е ие иаемеиЈм. Вол је нећ био далеко нзмакао. Усн§» - ро ватим дође у нуне келиер иџ иагоиреетораиа. Млади човек еачека вев на1ог, *е ее ■ он као и оиа јави да трећу картију гостију. Пошто келиер изиђе, млади човек се обрати својој сапутиици: — Гоепођо, да ли вам иеће бити иеугодно да седим преко пута вас о до*Уку? Глас му је био дубок, пријатш... Она жано порумене. Не из стидљивости. Та оиа је имала и досада више флертона, додуше потпуно безазлених. Али поЛив тог непознатог човека учини јој се неома дрзак. При свем том некако није могла да га одбије. Можда зато што је била добро расположена ... — Не, господине. Свеједно ми је. Али јој не пође за руком да тај свој нристанак ослаби хладноћом гласа. —- То вас се нимало не тиче, одговори ои убеђено и при том се насмеши. Бојао еам се да ће ми пут бити страховито досадан, али пошто седим према вама, испао је веома дражесаи. Смем ли дознати донле ћу моћи да још уживам у вашем друштву? То вас се нимало не тиче, одговори *у она смејући се. Када будем излазила, видећете већ.. • ако ие будете ви еишли пре мене. Оиа није хтела да сувише еурово поНтупн с тим човеком. Тај флерт који се тако неочекивано развио с једним веиозиатим човеком био је веома примамљив. То је у исти мах био доказ њене иезависности, слободе. Сећала се иутонања са својим, скоро увек иамргођеиим, мужем ... Уоствлом, шта је могла •на да изууби ту, у тим железничким нолима у којвма Ј*е било и других иут-

ника ... Тај човек био је симпатичан. А сем тога . . И онако-се више никада неће срести. Ћаскали су о миогом којечему, о путовањима, о укусима . * али убрзо затим почео је да јој се отворено удвара. Говорио јој је о њеној лепоти, о њеној духовитости и о срећном случају којн их је на путу саставио. Зар то није прст судбине?? Пре један сат нису се ни познавали; а ни сада нису једно о другом знали ништа Додуше он јој се био претставио, али му она није хтела рећи ко је .. . Знали су једино да ће заједно провести још који час. Па зар нису могли да тих неколико минута, који ће прохујати тако брзо. проведу весело и задовољно? Она је морала да се на-

Тада запази да се њена станица приближава. Устаде: — Ја сам стигла! Он, изненађен одговори: — Сићи ћу и ја. Да ли је о'н то имао намеру да по1)е за њом? Измењаше погледе, не проговоривши ни речи. Воз стаде. Они се упутише ка нзлазу, свако за себе, као да се и не познају. На излазу из станице стајала су једна кола, из којих, пошто је спази искочи једна дама. Вера Карић. њена пријатељица. Њих две се загрлише. — Здраво, мила моја! Дивно је од тебе што си дошла. Затим се окрену и спази младог човека који је стајао мало даље. — Добро дошли. господине Павловићу! Ми смо вас очекивали још јуче. Смешно заиста! Вас двоје путовали сте истим возом не познавјући се. Мила моја, ово је господин Душан ПавловиК, пријатељ мога мужа. Надам се да ћете се добро осећати код нас. И при томе Заборави да му је претстави. Они се збуњено поздравише. не одавши да се познају ... Увече је он најзад ухватио прилику да јој приђе када је била сама на тераси: емеши. Такво схватање љубавн иије ее иоклапало с њеннм назорнма, али у том тренутку оно јој ее сви^ало. Његове речи иису вре!)але, иису иишаниле иа иоследице. Додуше, у иеколико махова морала је да га врати у његове граинце. Штг? Да ли је то заиста била она, која је допустила да јој се један потпуно иепознат човек удвара? Да, била је то оиа н то удварање испуњавало ју је силннм задовољством. Седећи једно према другоме, доручковали су и живахно ћаскали. Било је мало неугодно када је њеном пратиоцу поднесен рачун и он га исплатио, тако да се она томе није могла да успротиви. Испао би, иначе, он смешан. Решила је да му свој део рачуна врати касннје, али после није знала како да то учини, да се не би увредио. Поново су седели у своме купеу. Пушили и разговарали с кратким прекидима, за време којих су им се све топлији погледи све чешће сретали. Наједанпут млади човек устаде са свога места и седе крај ње. Узео је за руку. Она се није бранила. Сада више није говорио о безначајним ситницама: молио ју је да се нађу опет по повратку. Он ће опет бити у Београду у септембру, али ако она буде тамо раннје и он ће тада доћи ..» Слушала га је, као у неком пријатном сиу, и није ни запазила да је он био руком ухватио око струка . . . Потом је одједном привуче себи. погну *лаву иа њено лине и она осети притисак његових усана на својим устима. Журно се изви из загрл.аја, устаде и хтеде побећи. Он је задржа, замоли за опроштај, рече како га је иа то покренуо иеки иеодољив нагон ... И она га је слушала и даље, чудећи се како иије ни најмање љута на њега.

— Шта нмате против мене? упита је ©н, док му је глас подрхтавао. Шта сам вам учинио? Цео даи ме избегавате. • • Наш суерет је бко тако дражестан .. • Верујте Ми .. ја вас волим. „Шта ли он мора да мисли? 44 питала је она еебе љутито. „Он ће ме сматрати ?а неку лаку робу ... Допустила сам му да, иако ме не познаје, са мном ћаска, доручкује, загрли ме ... и да ме чак пољуби". А гласно му одговори: — Зиам знам! Помишљали сте на олаке пустоловине . . Али човек не може волети жену с којом се у таквим приликама упозна ... И онда. када човек налазп уживање у таквим пустоловинама. онда он уопште не зна шта је то љубав. Она се окрену и полако се упути у кућу ,.. Сутрадан је дознао од госпође Карић да је њена пријатељипа отпутовала јутарњим возом. Рекла је да је добила брзојав од мужа који ју је звао да се одмах врати. Више је никада иије видео.

Мој пријатељ запали нову цигарету и наточи себи и мени ракије: —- Ево, питао си ме зашто се нисам оженио. Тако ти је то. Неки тврде да не постоји љубав иа први поглед, али ја знам да она постоји и да је каткада толико јака. да је не можеш заборавиги кроз цео живот .. Хајде, друже, попиј' Све |е то стара прича... Сада нам је коса оседела, и ако љубав не пламти. пепео је још увек врућ.

Мапе занммљнвосп КОЛИКО ВРЕМЕНА ЧОВЕК МОЖЕ ДА ОСТАНЕ БУДАН сам сати! Децо, у кревет! 44 I / То смо сви ми слушали у нашем детињству, а сад је ред на нашу децу да то слушају свако вече. „Само још пола сата да ме оставе" мнсли дете, за тих пола сата било би дочитано поглавље најзанимљивије књиге. или можда и цела књига. Али родитељи су неумољиви. „Мени се уопште не спава! Зашто да у кревету лежим будан? 44 Међутнм, кад легнете, обично одмах заспите. или вам можда чак и успе да неколико минута останете будни. А ги минути изгледају вам као читави сати, Свако од вас сигурно има бар по једву тетку која „по читаве ноћи не може ока да склопи 44 . Ако бисте ушли у теткину собу, обично бисте могли да чујете како рче, или да приметите да чвр* сто спава. Као што деца воле да остану будна, јер онда себи личе на одрасле, тако старији воле да се хвале несаницом, не знам зашто. Можда онда себи изгледају нежнијч, или бар достојни опште пажње и сажаљења. Пошто много света тражи лека од несапице, постоји и много лекова против несанице, а и наука се позабавила тим питањем. Много света назива несаницом оно што је у ствари само лак сан. Али је ипак сан. Човек може да буде потпуно б^лап само једно врло ограничено време. Просечно. човек је будан 16 сати дневно. а осам сати спава. У томе, наравно. има индивидуалног отступања; неки су будни само 15 или 14 сати, јер њихова природа захтева 9 до 10 часова спавања. Другима, опет, довољно је 5 до 6 сати спавања. Они су, према томе. будни по 38 и 19 сати. Човек у изузетним случајевима врло лако остаје и дуже времена будан. Потреба или пријатна забава лако задрже човека будног сву ноћ, и када се томе дода идући дан, провео је 40 до 42 часа „на ногама 44 . Али остати будаи преко тог времена већ је тешко. На то човека може да иагиа еамо нелнка иевоља. или натчно испитивање, или спорт Највнше успеха, рекордерски речено, показала је у тим „будиим 44 покушајима наука. У циљу иаучиог испитивања. трима особама је уеиело ( 1119б годиие да 90 сати остаиу будие. То чиии екоро четири дана. Тај рекорд иотучеи |е 1923 годиие. када је једмг иаучииж тепео да ее одржи бтлан пуиих 115 чаеова. ЗАШТО НЕ МОЖЕМО ДА СЕ КЛИЗАМО ПО ПОДУ ^"%едаи дечак, кад еам га иитао за/ што ие може да ее клиза по поду, одговорио ми је: „Зато што је лед врло тврд и клнзав, а нод инје ии тако тврд ии тано клизав 44 . Али има и иодона којн еу од каме* них плоча. Камеи је н тврд н клизав. Али не можете да се плизате ни по каменом поду. Када се клизамо по леду, притисак клизаљки топи лед. Између леда и клизаљке ствара се слој воде. Кад не би било тог слоја воде, било би исто тако тешко клизати се по леду као по поду. Вода. исто као зејтин у машини умањује трење између клизаљке и леда Кретање глечера низ планине дешава се на нсти начин. Под тежином леда топи се најдоњи слој и ледена река клизи низ падине планине, исто тако као шго ваше клизаљке клизе по леду. ЗАРАЗНЕ БОЛЕСТИ Лекарима је познато преко стотину заразних болести чије проузроковаче још нису успели да пронађт.

На насловној страни Игра у реци (Снимак- инж. Р Отефановић)

СТЕВАН РАНКОВИЋ

ддвнв гредник Мић» 1ими г (»и|г»<пћ * ^пелник: Бошко Говив * 8а ФоггошаФвЈвг Члекеапдап Симић * Пвтеж- Ткфђе Лоба® лев * Уоеанигатве Поенкаоеова Тел>ћов 25-010 * Власник н нвлавач О рпско ччлавачко ппеатче^е А. Д- Јовав Тано«и1| * А пииниетвапн!« Дечан^ки $г> 11. Веогоат? Тел М-001— I® ГПтампа .ГПтл!ИП1»в!а Реогпат» А Д Дечаиека тлипа Лв. 81. Твомееечн* пгетп лата 70 ■- аивара.