Kolo

11!

Неизвезност Тде и када?... не знаи, ал мени се чини Ко да смо се срели давно једно вече Док је сутон мрео у гробиој тишини С осмехом си дошла ко вирија среће. Ил' клесах ти лик у сновима о жени У маштању детињства ауном туге, бола, ■Али откад живиш са$дапа у мени Владаш мојим бикем ко богиња хола. Тражеки те по свету^као тајну своју У лутању своме носих те у себи, И љубио жену макар било коју Шислио сам стално и машго о теби. г Ал када те стварно сретох и познадох Испунивши тежње, идеале своје Љубећи те силно још некад не знадох Да ли љубим тебе или снове моје. СЛОБОДАН ЗОЊИЋ

Тихо ... тихо ,.. и тише .. / ј осећам како полако клонуло срце бије тихо . .. тихо .., и тише ... На тело облак црн, у душу тежак трн пао. И бледе дижем &ене, док свуда око мене све вене све само вене. Пуста је већ и гора, ие звони ни песма мора више. Облак је пебо скрио, мраз се у ствари свио, а срце Тек само бије . .. бије .. Тихо . .. тихо . . . и тише . .. ДАНИЛО ЧУТУРИЛО Каоз квшну ноћ

Ох, тада пусти да заструје жиле И осекаји натрну ко плима, Нек "'затрепере душе наше чиле Где пуно топле, младе крви има. Грејмо се, драга, пијмо зраке ове Сунца, што сваком само једном сјаји, Преко свега пређи и нек осећаји Познају суице што се младосг зове. МИРА

Посвећено: Роски Ђ .

Хтела бих Хтела бих тихо докле тмина влада И смеше се снови из прикрајка теби, Да те загрлим на у$главл>у меком Хтела бих тихо, ал' тебе пигде не би. Хтела бих да очи пуне светлих боја Осенчене сјајем ореолом мира Осетим на себи у свитању зоре, Где сеју чежње и радост дубоку. Хтела бих да »е у мислима твојим Појави немир увек без предаха И да у трзају чежњућа и бола Проспеш њима прегршт милости и вере. Хтела бих да твоја осећања чиста Одјекују кроз речи упућена мени И да на врхунцу љубави истинске Осетим сву радост краткога живота. Па ла у загрљају твоме Усним сан о срећи. Да раздрагапо у времена нова Видим живот пови полета и хтења. Смедеревска Палаика ОЛГА ПОПОВИЋ

а р

Зар немам права Да осетим и ја Живота овог Лепоту и сјај? . . $ашто да мени Увек само прија Мрак и самоћа Усамљени крај?? .

В;

Гојко Табаковић

Мрачна нок јесења. У соби све спава. А сикушне капље непрекидпе кише Ударају тупо, час јаче час тише, Ударају тупо, тихо и рит^мично. Слично Срцу ко јр малаксава. У мени се жеља инстинктивно буди: Кроз нок кишну, црну да блудим и хитам И положим главу па пламепе груДи Па да дуго слутам Твога срца ритам. С' Тобом да плачем; дуго да се гушим У сузама својим, искреним и врелим; Бол младости вреле с У \Тобом да поделич, И плачне Ти очи уснама осушим. И тад из дубине Твојих црних зена, Да позајмим грађу из које ке муза Да исплете песме од срца и сузп• Искрене и топле као душа Твоја. СЕЛ. М МИЛОСАВЉЕВИЋ Младост Остави, драга, сву прошлост нек падне К'о застор суица при смирају дапа И пусти мирно успомене јадне Нека одлете без бола и рана И заборави, као старог мепе Са свим манама пријатеља. Драга И једним махом нека све увене И све изчезне, у тамн , без трага. А прво јутро, затим када сване, О, дивна жено, приђи мени тада... Не питај ништа и пе дирај ране, И к'о први пут да ме видиш сада. Нек' ти се чини. Коме не знаш лика О, ии имеиа ни из ког сам краја; Приђи ме смерно, пзгледај к'о слика Дивне мадоне с ореолом сјаја.

Жеља Драга, сећаш ли се, у летње вечери Када изматлица пада поврх њива И кад се мрак спушта све у векој мери На поспале руже и с њпма почива. У вечери такве. слушај жел>у моју: Хтео бих да љубим дуго- твоја уста, Слатке очи, руке, црну косу твоју ... И тад нек' се спусти на све магла густа.

Али ја знам, драга. да то битп иеке Ја сам сама туга и човек без среке; Никада ја нисам златно воке брао За бескрајном среком вечно само чезнем Мада хоку, драга, у њој да огрезнем . .. Ах, $а вече с тобом ја бих живот дао. МИРА Не, никада... Не. пикада, иикад некеш знати Шта се, драга, у мом срцу нбива, —■ И шта душа, невина и блага, У погледу сетпом прикрива. Слатки снови и пламене чежњ<3« тебе ке вечна таЈна бити; Срце моје, што љуби безмерно, Нашу љубав до гроба ке крити. Драгоцвет. СЕЛИМИР В. МИЛОСАВЉЕВИЋ

Београду

Београде. дични крају, У теби сам свет видела. У теби ме мајка роди, Ту сам ногом проходала. Београде, дико моја., На утоку Саве и Дунава Ја у теби гледам среку своју

Ја све љубим оно што је твоје. У теби је за ме сунце сјајно. Калемегдан и цветне алеје, И мирисно росно цвеке бајно. Београде лепи горди граде, Свевишњем се увек молим млада, Да прохује сви јади и боли Да безбрижно живнм, ко некада. Београд. ЉИЉАНА МИХАЈЛОВИЋ, ученица I разреда II женске гимназије Свеједно |е сада... Свеједно /е сада кад крв моја врука Тече као страва и стрепљиво дрхти, Кад из мојих давпо оболелих плу1.\а Куља мукли кашаљ, први весник смрти. Напукле су груди горчином набрекле, Свакп корак мој је век натопљен знојем, Јер све жеље што су животом нротекле Грешни људи својцм загадише гпојем. нлш^ енг<аР 1И11н<5?

У Т103Н0М жипоту пема лепих хппа Век жубором плахнм хладне суие теку. Да праштањем сперу бол крвавих ранц. И вређања тиха што прже и аеку. Узалуд су клетве, уздах и кајања Кад подмукла сумња разара и мрви Г; Не познаје живот свела зарицања Ј Ни немирне снове избледеле крви. Ја плакати неку пад надама палим У поноре где их плаве реке кужне, Неку да се секам још мање да жалиш Дане као увек суморпе и тужне ... Једно ми је жао — осмех младе ж&не Радост коју никад пеке гробље скрити И кад са мном у гроб легну успомене Знам у њима мора и тај осмех бити. Хтео бих да умрем сред голога крша У чијеме стењу бледа зора спава И над гробом мојнм кроз нок да лепрша У црноме илашту сенка зпборава. РАСТАН

По свом историском значају Гружа је један веома важак кутак Шумадије. Оиа је ирепуна старих и прастарих трагова, који најбоље сведоче о њеној величини у прошлости. У данашњем гружанском селу Борчу још су и данас видни остаци сјајног средњевековног града „Борач 44 , чију вели^ичу данас гтпетстављају зидине, које је старост увлачила у сиву маховину. Ти упадљиви остаии нашег средњевековног града очувани су на самом оном суром гранитном стењу, које се у масиву наслања једно на друго у вертикалном правцу до на неколико етотина метара надморске висине. У доба свог сјаја и величине, Борач је за тадању трговину имао великог значаја. Кроз Борач је пролазио главни трговачки пут, који је везивао Рудник са далматинским градовима. 0 томе данас сведоче местимичне .ископи-

ним верским тегооама за време турака, када су цркве и манастири били једина народна склоништа, уточишта и огњишта националног и нросветнокултурног рада. Иначе црквина. може се сагледати само из непосредне' близине, када јој се приђе на неколвко метара. Сасвим равно двориште украшеио дреновим израслима из камена и брспгтим лкпама, ограђено је високим зидом, кроз један отвор у зиду, у виду капије под сводом, улази се унутра. Испод дворишта, према дана* шњој варошици Борчу, је кнез М-илошева звоиара, са које Данас сваког празничког јутра одзвања јутрење. На домаку цркве до пре тридесет година постојала је примитивна зграда сеоске основне школе, која је била саграђена од гломазних тесаних церових и храстових брвана. Кров је бно од храстове шиндре. Ово је у ствари била прва основна школа V Гружи у

Борачкм крш у Гру?ки са остацима средњевековног града и зградом прве основне школе. (С.нимак: приватна својина)

не. Њих има данас, готово, у сваком горњогружанском селу. У нашим старим аналима забележено је да је град Борач важио као најомиљеније одмориште и свратиште наших средњевековних деспота. У њелгу је иајра!)е проводио свој одмор деспот Стеван Лазаревић. Традиција ири»исује подизање града Борча Радичу Поступовићу. званог у народним иесмама „Облачић Раде 44 , кога је, како се прича, сам деспот Стеван наименовао за челника града. У поднолсју самог оног гранитног масива, што је сушти геолошки израз Јешевичких иланииа. које су на домаку, подигнута је пре неколико векова скромна црква. Из још добро очуваног натписа изнад главних цр^вених врата види ее да је црква подигнута у другој иоловини 'Шеснаестог века. за време Макарија Соколовића. 1815 године, цркву је обновио и „дотерао" Кнез Милош. када је подигнута и црквена звонара. По самом свом полол«ају црква је необично прикриврена, што сведочи о велнким нашим народИ млађапог мог живота паде.

којој су се учили писмености наши најстарији Гружаии. Како су њихови домови били удал>еии од Борча по неколико километара, ђаци из тих удаљенијих села су у самој тој борачкој школи и ноћевали .Зато су им родитељи односили суву храну за неколико дана. Зуб времена је иооднавно збрнсао ту прву просветну зграду у Гружи и од ње данас једва ако се нађе само још по који уобл.еии Јгамен темељац изваљен бујицом воде који једино сведочи о њеном постојању. Али и најстарији борчаии причају, како се школовало у селу, када се изучавао само буквар и часловац. Дана1пн>и Борач је, по свом положају, једно од најлепших гружанских села. пуно превоја, плодиих и цветних ливада дуж борачке дуровите реке. над којима упадљиво доминира оиај стрми масив сурих гранитних стена. са кота су некала наши средњевековни деспоти уживали у лепоти валовите Груже. В. Гружапип