Kult Petra Velikog među Rusima, Srbima i Hrvatima u XVIII veku

Култ Петра Великог – 89

пут мисао на сеобу у једноверну Русију. На руског цара упућивали су их господари Влашке Шербан Кантакузин и његов на-– следник Бранкован.

На то су „сви главари који живе под ћЋесаром у угарској земљи на граници Турске“ послали у потаји у септембру 1704 цару Петру угледног команданта града Титела, пуковника Пану Божића, са тешким задатком да Србе приведе у руско поданство.

У Москви га је примио канцелар Головин и он му је у аудијенцији 25 новембра т.г. оцртао разочарење досељених Срба у бечку. владу. За своју верну службу цесару против Турака доживели су многу кривду од ћесаревих начелника, рекао је. Њега су послали сви српски главари који живе под ћесарем у угарској земљи на граници Турске да моли цара Петра да их прими за. своје поданике и верне. Они су увек готови на службу против муслимана без сваке плате и требовања, само за једино православије. Ни оружја не требају, а колики ће број њихове војске бити, сам цар ће се зачудити. Тако мисле и други Срби под Турцима и Млечићима.

___М овај угледни претставник српске граничарске милиције, која је сачињавала знатан део целокупне аустриске армије, завршио је свој говор већ познатим нам рефреном готово свих обраћања Срба цару Петру за помоћ, да им је руски цар последња нада: „инија надежди по Бозје кромје јего Величества не имјеем и если јего Величество оставит нас, тогда все православие погибаем." Божић је замолио да се ово обраћање Срба цару Петру задржи у тајности и да га приме у руску службу.

Није познато шта је руска влада одговорила Божићу, али његове речи саме по себи су доказ о дубоким симпатијама које је цар Петар уживао како међу Србима у Хабзбуршкој Монархији, тако и под Турцима и Млечићима.

У то се положај Срба у Угарској још више погоршао. Кад на поновни позив Ракоција у септембру 1705 патријарх Арсеније са Србима није хтео да пређе мађарским устаницима, него је, бирајући од два зла мање, остао веран Бечу, Мађари су се Србима љуто светили, спаљивали им насеља и варварски их убијали, док им Аустријанци нису давали помоћи.

О тим страдањима Срба написао је патријарх Арсеније 29 октобра 1705 руском канцелару Головину једно очајно писмо. Годину дана затим је умро (28 октобра 1706).

После сабора у Крушедолу 1708 послат је тајно у Русију Христифор Стефановић Тутриновић, коњички официр, са два: писма. У првом (од 8 јануара 1708) митрополит Исаија Ђаковић извештава о свом избору цара Петра као „преславног и премило- , стивог нашег православног хришћанског цара" и препоручује му

се да ди отниње милостивим оком на нас сире взирал и пребога--

#