Kult rada

бесцење живину и јаја, воће и поврће. Чуде се онда варошани, што их сељаци не воле, што им не верују: они њих мрзе, као што су мрзели у рату командира чије намргођено лице се појављује само уочи јуриша. Хвала лепо на походи!

Та сталешка мржња се преноси на све варошане. Зато завидим онима који су рођени на селу; њима бар њихови сељаци лако отварају куће и срца, поверавају им се, питају их и слушају. Са мало обазривости и са свом љубављу коју тај свет заслужује, они могу извршити пресудан утицај на најбољи део нашег народа. Нека се користе својом привилегијом, нека не секу корен који их спаја са земљом, нека не иду селу само кад имају нешто да траже! Време је да се селу носи, да му се враћа.

Срећом, нису нам сви први људи без везе са земљом, без корена, Мислим на неколико њих чије лепе личности задиру дубоко у здраву суштину народног тела, који знају народ, воле га и вољени су. Дужност ми је да њихбва имена ставим насупрот онима које не морам помињати, и који су такође упознали народ, само служећи се њиме за себичне сврхе. Политичари који експлоатишу своје познавање народа одвише су познати. Истакнимо оне друге!

Први долази на ум Јован Цвијић, најпопуларнији, ако не једино популаран научник наш. Он је проучио целу нашу земљу, чак и пре но што је формално постала једна: од Барање до јужне Македоније, од Јадрана до Тнмока, па и до Црнога Мора. Није му непознато ништа што је наше, и у добром и у рђавом.

Има, зацело, и других народних људи, али ја их овде не могу помињати. Занимљива ствар! Док су сви они Југословени у пуном смислу те

22

Култ Рада