Kult rada

рад. Представници једне живље цивилизадије, носиоци једне динамике у коју Јевреји данас увлаче све шире области земљине кугле, у последње време словенску Русију, апостоли Христове науке пошли су корак даље од индиских и персијских првосвештеника. За њих молитва није само у непосредном општењу са Богом, у контемплацији; човек се моли и кад ради. Није случајно да је баш апостол Павле, главни организатор хришћанске цркве, без које од Христових проповеди не би остало ништа, није случајно да је баш апостол Павле рекао: „ко не ради нема право да једе".

Несумњиво је, ипак, да је хришћанска вера наследник источњачких култова које карактерише квиетизам и неки успавани фаталнзам. Била је потребна сва динамичност Грка, Римљана, Гала, Германа и Англо-Саксонаца да хришћанска религија не омете брзи развој цнвилизације у Старом и Средњем Веку. У колико је могла утицати на људе, вера је обично деловала негативно у погледу привредне делатности. „Љиљани у пољу не преду и не тку, каже Исус, а одевени су богатије него Соломун. Не брините се, дакле, шта ћете јести и шта ћете пити”. Народи ове речи нису схватили буквално, и то је срећа, јер иначе не би било нн цивилизације ни културе. Тице небеске о којима се стара Бог живе и данас као што су живеле за време Адама, док је човек напредовао, у материалном и у интелектуалном погледу. Тај напредак је, о томе не може бити сумње, оплеменио и његову душу. Она је постала човечнија, питомија, боља, свеснија, ако баш хоћете, своје божанске природе којом се човек разликује од животиња. Упркос верских проповеди које су га позивале да напустн своје тело и да сва задовољства тражи у вези са Богом, проповеди којима, у осталом, ни сами свештеницн нису следовали до краја, човек је радио и у раду налазио своју срећу.

32

Култ Рада