Kult rada

су опустошили један део Југославије. Ми смо сви у том трагичном времену непрестано понављали да -Код нас има много да се ради, да се подиже, да се поправља, нарочито у погледу материјалних средстава нашег живота и наше образованости. Често смо-онда мислили на тај страшни и лепи дан када ћемо сићи у наша разорена села, у опустошене градове. Али он нам је изгледао далек, врло далек. Међутим он је освануо, Већ неколико година прошло је од обионе. а онај велики посао на који смо се заветовали још није како ваља почет. Стари нису били способни да га предузму; млади му још нису били дорасли. Данас је јасно да тај посао мора да се ради, и то што пре. Земља је широм ■отворена за једну конструктивну делатност, и млади људи су дужни да, један за другим, брже или спорије, сви уђу у тај разривени храм. Ми смо позвани да нашу земљу претворимо у велик\? ра.дионицу где ће се свесно и са љубављу стварати .један нов и бољн живот.

Многи су схватили своје знање, стечено у шко-ли, најчешће о државном трошку, као средство за лично богаћење, и у живот ушли са невиђеном похлепношћу и журбом да се обогате, макар на штету општих интереса. Већина младих људи, који су највише дуговали заједници, нзневернли су не -само своје раније идеале, већ су прешли границе најобичнијег поштења. Слаби према жнвотним тешкоћама, неотпорнн према мамцнма лаког и луксузног живота, они су се ставили у службу најгорих идеја и најпрљавијнх предузећа. Тако се десило да се за читавих девет годпна после рата још ннје осетио утицај новога поколења које се, да је било морално јаче, морало истаћи својом спремом .и ширином ппогрда.л р да. У нашој земљи још увек прву

46

Нулт Рзда