Leskovački zbornik

Резултати нових етнолошких истраживања српског југа 15

које су игнорисале етнокултурне чињенице и одговарајућу стварност. То је, у сваком случају, тема од приоритетног значаја, али и тема која тражи засебну студију; на овом месту ћемо се, међутим – у складу са ограниченим простором – превасходно бавити изношењем резулата истраживања у областима које смо на почетку навели и које ћемо најбоље дефинисати управо широко конципираном синтагмом српски југ.“ Базични истраживачки оквир. Као проблеми од прворазредног значаја у нашим истраживањима фокусирани су идентитет, депопулација и антисрбизам/србофобија. У складу с овим појмовима, као основним истраживачким питањима, покушаћемо да направимо паралелу на релацији

мице: отуда иде према Водену, Битољу и Дебру“ (исто, 40). Осим тога, примера ради, код овог становништва и много даље од споменуте дијалекатске линије налазимо „оне обичаје којима се православни Срби одликују не само од Бугара него и од Срба католика; таква је на пример српска слава. Она је распрострта далеко у источној Македонији (до реке Месте). Као што је познато, тај типични српски обичај находи се и у западној Бугарској, где живи становништво које говори тимочким дијалектом, српским по пореклу (...). После свега овога сасвим је разумљиво, зашто су и народне песме, и по облику своме, и по садржају, и по ритму, такође српскога порекла. Довољно је сетити се само да централно место и у песмама Македоније заузима Краљевић Марко, који је и живео у Прилепу у западној Македонији и владао краљевином свог оца, српског краља Вукашина, па да то буде јасно“ (исто, 41). Осим тога, „сада се може сматрати као потпуно утврђено да линија која у западној Бугарској спаја Кулу, Белограчик, Берковац, Искрац и Ћустендил – одваја на запад према Србији говоре који су идентични са дијалектима источне Србије. Те дијалекте ја називам тимочким. Напоредо са тим дијалектима, само на западу од њих, у главноме У долини Јужне Мораве у Србији, находи се јужноморавски дијалекат. Тај дијалекат заузима и источну Стару Србију (северну Македонију), спуштајући се до линије јужно од Тетова, Скопља и Кратова“ (исто, 61-62). У ширем етнолошком контексту в. студију: Јован Ердељановић, Македонски Срби, Београд, 1925. Такође в. и Поздравну реч (Миладина Лукића) на Научној конференцији „Културно-историјска баштина југа Србије“ (Лесковац, 8. 12. 2004.) у: Лесковачки зборник ХТМ, Лесковац, 2005, 9-10.

3 В. рецимо студију Јована Трифуноског Македонизирање Јужне Србије, Београд, 1995. У предговору за своју књигу знаменити етнолог Јован Трифуноски подвлачи следеће: „Разлог да објавим ову скромну књижицу је тај што је Србија пределе у: 1) Горњем Повардарју, 2) Средњем Повардарју и 3) Подримљу добила када их је ослободила од дуге турске владавине. Тада су се збила два крвава балканска рата: 1912. г. у рату са Турцима, и 1913. г у рату са Бугарима и Албанцима (тзв. Албанска буна). Међутим, од рата 19411945. године службена Србија необјашњиво је напустила скоро сваку мисао према тој српској средњовековној територији (ХШ и ХТМ столеће). Тамо су била и средишта старе државе. А по угледу на данашњу државу сличан став лако су заузимали српска интелигенција, па и обичан свет у Србији“ (исто, 5); такође треба посебно обратити пажњу и на његов закључак на страни 103. В. и: Миленко Филиповић, Етничке прилике у Јужној Србији, у: Споменица двадесетпетогодишњице ослобођења Јужне Србије 1912-1937, Скопље, 1937.

8 Наиме, постоје извесне упоредне паралеле између свих разматраних подручја, за која је пре свега карактеристично поимање граничности у односу на савремени српски етнички простор (с једне стране) и централности, у контексту значаја ових подручја за општи српски етнички контекст, како у садашњости тако и (поготово) у прошлости. Уп. и: Ивица Тодоровић, Митска Топлица, Митолошки зборник 20, Рача, 2009 (у штампи).