List mladih istraživača Srbije

ИНТЕРВЈУ: проф. ДР СТЈЕПАН ХАН

• Као истакнути научни и друштввно-политички радник од ослобођвња до данас, проф. др Стјепан Хан је врло интересантан саговорник. Студирао је електротехнику, матбматику и музику. До другогсветског рата радио je у елвктропривреди Загреба, Хрватске и у Удружењу електрана Југославије. За време рата учествовао је у НОБ-у на различитим цивилним и једном броју војних функција. После рата, као секретар Електропривредног савета Југославијв, био је задужен за израду првог плана електрификације и првог плана индустријализације Југославије. Затим ја био директор Завода за унапређење производње Министарства индустрије Југославије. У Саввзној планској комисији водио j© Институт за проучавање продуктивности рада, који је касније постао самостална установа Савезни завод за продуктивност рада. Друг Хан je десетак година био директор тог Завода. У Савезном извршном већу био је секретар Комисије за радно веме и задужен за превођење Југословенске привреде са 48-часовне на 42-часовну радну свдмицу. Од 1962. године изабран је за професора организационих наука на Елвктротехничком факултету у Београду и, истовремено, на Економском факултету у Суботици. Основао je катвдру и завод за организацију рада и пословања при Економском факултету у Суботици, који је касније постао Центар за компјутвризацију. Као дирвктор завода за продуктивност рада увво је у југословвнску науку саврвмену социологију и психологију рада, као и математичке методе економије планирања и управљања.

Профвсоре, постоје различита мишљења од једних екстремних који кажу да се заиста не води брига о науци као стратешком питању друштва, до схватања да се ипак велика срвдства улажу у науку, да се много тога обвзбвђује за науку итд. Како ви оцањујете положај науке у нашем друштву данас? Истина је да ми према свом националном дохотку и друштвеном производу не трошимо тако мало новца за науку. Истина је и то да се та средства не користе увек онако како би требало и да ефекат научног рада ни приближно не одговара ономе што народи од нас оправдано очекују. Са друге стране, оно што трошимо за науку не одговара потребама данашњег времена. Наука данас није луксуз, о науци се тако не може разговарати да шта он мисли или шта ја мислим колико би за науку требало жртвовати, колико би за науку требало улагати. Наука Је данас императив и друштво, народ, држава, који се не буду прилагодили научно-технолошкој револуцији ће не само заостајати него у року од

столећа или два нестати, Тај императив је данас једва у довољној мери сагледан у нашем друштву, што не значи да у нас нема стотинак људи којима је то потпуно јасно, али ни приближно није дошло до свести оних који доносе одлуке код нас. Један од разлога неефикасности нашег научног рада је у нашој расцепканости. He постоји cpncfta физиологија, или хрватска хемија, или словеначка економија, македонска астрономија и тако нешто слично. Све те науке су данас заједничке за читав свет и ми себи допуштамо луксуз, уколико се та реч може употребити, да науку планирамо на републичком и покрајинском нивоу. Чуо сам да има већ и самоуправних интересних заједница науке на општинском и регионалном нивоу, што је можда израз добре воље да се науци помаже, али је истовремено и симптом расцепкавања стратегије научног развоја која Је бесмислена, контрапродуктивна, директно штетна. Наука се данас не може планирати у оквиру Једне државе, наука се данас интернационал-

но планира. Запада то ради у оквиру многих регионалних међувладиних и не владиних организација. „Еурека" је један од много спомињаних али недовољно схваћених таквих подухвата, западног и не само западног света, има социјалистичких земаља међу њима. Ми се хоћемо прикључити „Еуреци“ али некако не знамо како да то почнемо, не знамо како. да приступимо тој девојци. Чинимо то недовољно спремни, недовољно спретни, недовољно умешни, тотално дезорганизовани, што је иначе једно од рак рана нашег општег друштвеног и друштвено-економског развоја. Шта мислите, докле тако? Хтели-не хтели, друштво ће морати у много већој мери да се окренв ка науци, да многе ci вари и у много ввћој мери заснива на науци. Па, не знам. Очекујем као једини могући излаз из потешкоћа у којима се батргамо да ће ови избори довести већи број младих људи којима ће онда лакше ићи у главу да без науке не може, да наука данас мора да натапа, да прожима све nope људског живота и теориЈе и

праксе. Због тога очекујемо сада један нов став према науци. НЕОПХОДНОСТ ПОПУЛАРИЗАЦИЈЕ НАУКЕ У сваком друштву, знате, особито у једном самоуправном друштву или друштву које би хтело да буде самоуправно, није довољно радити само на великој науци, треба стварати онај други крај, треба стварати способност прихватања резултата науке, треба стварати ону климу, оно тле, ону топлу леју у којој ће наука добити она средства, онаЈ друштвени статус, онај пријем, онај прихват који науци треба као њен животни медиј, као њена животна средина. Значи, треба популаризовати науку. Пре око сто година када се Немачка почела рвати са премоћи Енглеске у науци и технологији. Немци су као један од неколико најважнијих елемената успеха у тој борби лансирали један врло широк, врло добро оркестриран покрет за попупаризацију науке и технологије међу омладином .