Ljudi iz naše ulice

43

све што нам одате остати гробна тајна. Што се тиче тога немајте бриге. Иначе, не кажоте ли мјесто штаба, чека вас, овдје нема шале плотун у чело.. . Зато брже, момци, немамо времена. Изговоривши то, тумач поче да трља руке шетајући се нервозним кораком по канцеларији. Са „шаруље” су и даље грували топови. По кршевитом Орјену водила се борба. Они су то знали Али пишта више од тога, и жељели су да буду негдје тамо, са њима, jep су вјеровали да тамо нема страха, да тамо и једино тамо има ширине. А онда су се сјетили тумачевих ријечи о рацији и о „картибјанки” која важи само за фашисте. Покушавајући да споје све то што се данас догодило, момци су стајали мирно прибијени један уз другог, окренути према столу. На сва питања нијесу ни ријечи проговорили, јер нијесу знали шта да говоре. Официр је мирно сједио за столом на коме је лежао откочен пиштољ. Након дуге паузе он се потруди да говори српским језиком: Ви кажете штаб . . . идете кућа. Не кажете моји војници . . . пуцати. Затим позва Марка ближе и као шапатом су саопшти: Ти син богати човјека, идеш на студије у Италија, кажи? Младићи се поново нађоше један поред другога. И би им лакше. Онда их одведоше из тврђаве и поставише уза зид. Официр подвикну оштро на италијанском, нашто војници подигоше пушке и уперише их на двојицу младића, са чијих лица још није могао да сиђе израз зачуђености. Тај израз остао је и касније неизбрисан када грунуше пуцњи десетине војника и тада њихова крв попрска тамне зидове аустроугарског утврђења. Два дана су тако лежали, ничице са лицима заривеним у траву. Сељаци су пролазили у град, свраћали и гледали их са отстојања. Нико им није смио прићи нити им главе украсити позним јесењим цвијећем. Само је кудрави пас Илије дошао по трагу господара и облијетајући око њега закрвављеним очима колутао и